Ева Илуз

С Википедије, слободне енциклопедије
Ева Илуз
Ева Илуз 2008. године
Датум рођења(1961-04-30)30. април 1961. (62 год.)
Место рођењаФес

Ева Илуз (арапски: إيفا اللوز ; јеврејски: אווה אילוז) (рођена 30. априла 1961. у Фесу, Мароко) је професорка социологије на Јеврејском универзитету у Јерусалиму. Била је члан Института за напредне студије Wissenschaftskolleg у Берлину 2008. године. У октобру 2012. године изабрана је за прву жену председника Безазел академије за уметност и дизајн, одакле се повукла у децембру 2014. године. Била је професор Школе за напредне студије друштвених наука у Паризу 2016. године.

Биографија[уреди | уреди извор]

Ева Илуз је рођена у Фесу, Мароко и са 10 година се преселила у Француску.[1] Дипломирала је на социологији, комуникацијама и књижевности у Паризу, мастерирала књижевност на Паризу Х и мастерирала је комуникацију на Јеврејском универзитету.[2]

Од 1986. до 1991. је студирала комуникације и студије културе у Аненберг школи за комуникације на Пенсилванијском универзитету у Филаделфији, где је одбранила докторат. Ментор јој је био Лери Грос, садашњи директор те установе.[1] Предавала је на универзитету у Тел-Авиву све до 2000. године када је прешла на Јеврејски универзитет у Јерусалиму. Била је члан Центра за студије рационалности на Јеврејском универзитету, чији је управник био професор Израел Аутман. Сада држи Роуз Ајзак Катедру за социологију на Јеврејском универзитету у Јерусалиму.[1]

Била је члан Wissenschaftskolleg 2008. године.[2] Од 2012. до 2015. била је прва жена председник на Безазел академији за уметност и дизајн.[3] Од 2015. је директорка Школе за напредне студије у Паризу. Била је гостујући професор на универзитету у Цириху 2016, а 2019. ће бити гостујући професор на универзитету у Билефелду. Ева Илуз је ауторка 12 књига и често објављује чланке за водеће новине као што су Ha'aretz, Le Monde и Die Zeit.

Истраживања[уреди | уреди извор]

Илузова се од своје докторске дисертације надаље фокусирала на теме које се по својој области изучавања налазе на пресеку изучавања емоција, културе и комуникације.[2][3]

Капитализам и емоционални обрасци[уреди | уреди извор]

Доминантна тема тема њених истраживања су начини на које је капитализам трансформисао емотивне обрасце у доменима производње и потрошње.[3][2]

Романса и роба[уреди | уреди извор]

Прва књига Еве Илуз се тиче комодификације романсе и романтизације робе. Анализирајући велики број реклама у женским часописима који датирају из 1930. године, ауторка је дошла до закључка да су култура маркетинга и филмска индустрија представиле производе масовне потрошње као средство за достизање емотивних искустава и нарочито искуства романсе. Робни производи су представљени као нешто што омогућава људима да искусе љубав и романсу. Други значајан процес представља комодификација романсе, процес у коме је 19-вековна пракса у којој су се момак и девојка виђали претежно у дому девојке замењена феноменом забављања: излазака у којима се конзумира растућа индустрија забаве и слободног времена. Романтични сусрети се више нису одвијали у кући, већ су се изместили у сферу потрошачке рекреативне индустрије, а последица тога је то што је романтична љубав претворена у средство за потрошњу добара произведених у оквиру те индустрије.[4][5][6]

Хладне интимности и Спашавајући модерну душу[уреди | уреди извор]

У ове две књиге, Илузова разматра улогу емоција у домену економске продукције. Илузова истиче да су психолози унајмљени од стране америчких корпорација како би повећали продуктивност и омогућили боље управљање радном снагом, а то су успели тако што су спојили емоције, с једне, и економију, с друге стране. Кроз спајање емоција са економском делатношћу дошло се до радикално другачије перцепције процеса производње. Било у производњи или потрошњи, емоције су мобилизоване, преиспитиване и обликоване од стране економских сила, конструишући на тај начин савремене грађане као истовремено и емотивне и економске актере.[2]

Улога популарне клиничке психологије у конструисању модерног идентитета[уреди | уреди извор]

Илузова сматра да је психологија играла кључну улогу у стварању модерног идентитета и обликовања модерног емотивног живота: од 1920. до 1960. клинички психолози су обављањем својих делатности унутар војски, корпорација, школа, друштвених услуга, медија, одгајања деце, сексуалности, брака и цркве постали доминантна друштвена група. У свим овим областима, психологија је постала врховни ауторитет приликом објашњавања људске патње тако што је нудила технике и методе помоћу којих је ту патњу могуће отклонити. Психолози су највише допринели ширењу дискурса личног раста и развоја у 20. веку. Психологија је трансформисала оно што су претходно биле моралне категорије у болести и патологије и као таква може бити схваћена као део опште медикализације друштвеног живота. Оно што је заједничко овим темама којима се Илузова бавила јесте тврдња да љубав и психичко здравље представљају утопије у којима модерни субјекти могу да пронађу своју срећу, да се оба могу достићи кроз потрошњу и да су у њима лоциране тежње и аспирације савременог друштва. У том смислу, преовлађујућа тема њеног рада се може описати као истраживање начина на које утопија среће долази у додир са утопијом потрошње.[7][8]

Трансформација структуре и екологије избора[уреди | уреди извор]

Појам избора је централна тема њене књиге Зашто љубав боли. У њој, ауторка износи помало контраинтуитивну тврдњу да се управо помоћу њега може објаснити трансформација љубави у модерном добу. Илузова избор посматра као дефинишућу културну карактеристику модерности зато што у економском и политичком домену, он отеловљује два концепта која су нужна за практиковање слободе: рационалност и аутономију. Ауторка потом овај увид пребацује у домен емоција и проучава разне механизме помоћу којих се избор партнера у модерном добу променио, као и начине на које се променила структура воље и емоција партнера који се сусрећу у тржишној атмосфери. На тај начин, избор постаје најснажнији културни и институционални вектор који нам помаже при разумевању савременог индивидуализма. Пошто је избор интринсичан модерној индивидуалности, како и због чега људи бирају да ли ће ући у везу је питање које је кључно за разумевање љубави као емоције и као односа.[9][10][11]

Овај приступ се разликује од оног којим се служе економисти и психолози који сматрају да је избор природна одлика рационалности, фиксна и непроменљива способност ума, могућност да се процењују разне опције и да се дела у складу са претходно установљеним приоритетима. Међутим, избор је, како ауторка истиче, било посматрано уопштено или конкретно, условљен културом баш као и сви остали аспекти човековог делања. Илузова се овој теми нарочито посветила након што је постала члан Центра за студије рационалности на Јеврејском универзитету 2006. године.[7]

Објављени радови[уреди | уреди извор]

  • 1997: Consuming the Romantic Utopia: Love and the Cultural Contradictions of Capitalism. Berkeley: University of California Press. (371 pp.). (Trad. esp.: El consumo de la utopía romántica, Buenos Aires/Madrid, Katz editores S.A. 2009. ISBN 978-84-96859-53-1.)
  • 2002: The Culture of Capitalism (in Hebrew). Israel University Broadcast (110 pp.).
  • 2003: Oprah Winfrey and the Glamour of Misery: An Essay on Popular Culture. Columbia University Press (300 pp.). ISBN 978-0-231-11812-5.
  • 2007: Cold Intimacies: The Making of Emotional Capitalism. Polity Press. London. (Trad. esp.: Intimidades congeladas, Buenos Aires/Madrid, Katz editores S.A. 2007. ISBN 978-84-96859-17-3.)
  • 2008: Saving the Modern Soul: Therapy, Emotions, and the Culture of Self-Help/ The University of California Press. ISBN 978-0-520-25373-5.
  • 2012: . Illouz, Eva (5. 6. 2012). Why Love Hurts: A Sociological Explanation Polity. Polity. ISBN 978-0-7456-6152-0.  (appeared first in German: Warum Liebe weh tut. Suhrkamp Verlag, Berlin . 2011. ISBN 978-3-518-29657-8.).
  • 2014: . Hard Core Romance: Fifty Shades of Grey, Best Sellers and Society. University of Chicago Press. 22. 5. 2014. ISBN 978-0-226-15369-8.  (in German: . Die neue Liebesordnung: Frauen, Männer und Shades of Grey. Berlin: Suhrkamp Verlag. 2013. ISBN 978-3-518-06487-0. )
  • 2015: . Israel – Sociological Essays. Berlin: Suhrkamp Verlag. 2015. ISBN 978-3-518-12683-7. 
  • 2018: Emotions as Commodities: How Commodities Became Authentic. Routledge. ISBN 978-1-138-62823-6. (appeared first in German: . Wa(h)re Gefühle – Authentizität im Konsumkapitalismus. Berlin: Suhrkamp Verlag. 2018. ISBN 978-3-518-29808-4. )
  • 2018: Unloving: A Sociology of Negative Relations. Oxford University Press, forthcoming (appeared first in German: Warum Liebe endet – Eine Soziologie negativer Beziehungen, Suhrkamp Verlag. . Berlin. ISBN 978-3-518-58723-2. )
  • 2018: Happycracy: How the Industry of Happiness controls our lives. Polity Press, forthcoming (appeared first in French: Happycratie: Comment l’Industrie du Bonheur contrôle notre vie Premier Parallèle Editeur, Paris. ISBN 979-1-09-484176-1.)
  • 2011: Who needs democracy anyway?, Haaretz.
  • 2011: Neutrality is political, Haaretz.
  • 2011: A collapse of trust, Haaretz.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в Emet Prize Laureates - Prof. Eva Illouz, C.V. - http://en.emetprize.org/laureates/social-sciences/sociology/eva-illouz/ - сајту приступљено: 2019-02-18
  2. ^ а б в г д Kobi Meidan. interview in with illouz in the Hotzeh Israel (Crossing Israel). Israeli Educational Television.
  3. ^ а б в Koby Ben Simhon, Interview with Eva Illouz, Haaretz, 20 June 2009 (Hebrew)
  4. ^ Turner, Bryan S. (1998). „Consuming the Romantic Utopia: Love and the Cultural Contradictions of Capitalism by Eva Illouz”. Body & Society. Sage Publications. 4 (3): 115—120. S2CID 143870528. doi:10.1177/1357034X98004003007. 
  5. ^ PE Wegner (1999). Book Review. . Utopian Studies. Penn University Press. 10 (2): 264—268. 1999.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  6. ^ Scott Coltrane (July 1998). Book Review. American Journal of Sociology. 104 (1). 1998.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  7. ^ а б 2007. Cold Intimacies: The Making of Emotional Capitalism, Polity Press, London.
  8. ^ 2008, . Saving the Modern Soul: Therapy, Emotions, and the Culture of Self-Help. the University of California Press. 
  9. ^ Tracy McVeigh (12 February 2012). Love hurts more than ever before (blame the internet and capitalism). The Guardian.
  10. ^ Jacqui Gabb: Book Review. . London School of Economics Review of Books. 2012. 
  11. ^ Sara Clavero (May 2015). Book Review. Springer. Feminist Review. Volume 110, Issue 1, pp e4–e5.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ева_Илуз&oldid=26687381”