Жута линцура

Из Википедије, слободне енциклопедије
Жута линцура
Gentiana lutea 090705.jpg
Систематика
царство: Plantae
раздео: Magnoliophyta
класа: Magnoliopsida
ред: Gentianales
породица: Gentianaceae
род: Gentiana
Биномијална номенклатура
Gentiana lutea
L.
Екологија таксона
Животна форма:
H (хемикриптофита)

Жута линцура (Gentiana lutea) припада фамилији линцура (Gentianaceae) у коју поред жуте спада још заштићених врста. Користи се већ више од 2000 година као изузетно лековита биљка. Неконтролисано брање после II светског рата довело је до тога да постане угрожена и заштићена врста. Најлековитији њен део је ризом којим се ова биљка истовремено и вегетативно размножава. Расте на јако неприступачним, планинским, каменитим теренима.

Линцура се као лек користи преко 2000 година, али је њен хемијски састав упознат тек у XX веку. У II веку п. н. е. илирски владар Генциј је линцуру препоручивао као лек против куге и трајно по томе остао запамћен кроз име ове биљке.

У првој години живота ствара само розету приземних листова, касније из розете израста стабло, док се цвет јавља тек треће или четврте године. Цветови су груписани у привидним штитовима, по 3-10 у пазуху горњих листова, са жутим круничним листићима (лат. luteus = жут). Расте на планинским и високопланинским ливадама и Законом је заштићена биљка.

(Приликом вађења корена треба главу корена са пупољцима вратити у земљу да би се тиме омогућило даље размножавање ове угрожене биљне врсте!).

Користи се корен и у нашој фармакопеји. Садржи хетерозиде горког укуса који су њени главни лековити састојци и неки међу њима се сматрају најгорчим супстанцама (горчина се осећа чак у разблажењу 1: 58 000 000). Због тога је линцура најтипичнији и најбољи amarum tonicum. Горчином својих хетерозида стимулише покретљивост желуца и изазива јаче лучење желудачног сока, појачава пражњење жучне кесе и лучење жучи.

Линцура се цени не само у научној већ и у народној медицини посебно по планинским крајевима за стомак, против грознице, за јачање, за побољшање апетита. Корен се најчешће ставља у ракију или се кува.

Литература[уреди]

  • Гостушки, Р: Лечење лековитим биљем, Народна књига, Београд, 1979.
  • Грлић, Љ: Енциклопедија самониклог јестивог биља, Аугуст Цесарец, Загреб, 1986.
  • Дјук, А, Џ: Зелена апотека, Политика, Београд, 2005.
  • Јанчић, Р: Лековите биљке са кључем за одређивање, Научна књига, Београд, 1990.
  • Јанчић, Р: Ботаника фармацеутика, Службени лист СЦГ, Београд, 2004.
  • Јанчић, Р: Сто наших најпознатијих лековитих биљака, Научна књига, Београд, 1988.
  • Којић, М, Стаменковић, В, Јовановић, Д: Лековите биљке југоистичне Србије, ЗУНС, Београд 1998.
  • Лакушић, Д: Водич кроз флору националног парка Копаоник, ЈП Национални парк Копаоник, Копаоник, 1995.
  • Марин, П, Татић, Б: Етимолошки речник, ННК Интернационал, Београд, 2004.
  • Миндел, Е: Витаминска библија, ФаМилет, 1997.
  • Мишић Љ, Лакушић Р: Ливадске биљке, ЗУНС Сарајево, ЗУНС Београд, ИП Свјетлост, 1990
  • Стаменковић, В: Наше нешкодљиве лековите биљке, Тренд, Лесковац
  • Туцаков, Ј: Лечење биљем, Рад, Београд, 1984.

Спољашње везе[уреди]