Историјски архив „Средње Поморавље“ Јагодина

Назив	Историјски архив "Средње Поморавље", Јагодина.
	Историјски архив "Средње Поморавље", Јагодина, административна зграда.
Основан	6. децембра 1951.
Земља	Србија
Директор	Мр Дејан Танић
Седиште	Јагодина (Србија)
Адреса	Милана Мијалковића 14
Сајт	Званични веб сајт Историјског архива "Средње Поморавље"

Историјски архив „Средње Поморавље“, Јагодина основан је 6. децембра 1951. године. Од свог оснивања, функција ове установе културе је да прикупља, чува и штити, сређује, обрађује, публикује важну архивску грађу и омогуће њену научну, службену и другу употребу.^[1]

Историјат[уреди | уреди извор]

Одлуком Градског народног одбора Светозарево, од 6. децембра 1951. године, основана је установа под именом Градска државна архива. Реорганизацијом органа управе (укидањем срезова) марта 1967. године, Историјски архив у Светозареву (данас – Јагодина) постаје међуопштинска установа и добија јурисдикцију над шест општина данашњег Поморавског управног округа: Светозаревом (Јагодина), Ћупријом, Параћином, Свилајнцем, Деспотовцем и Рековцем.

Градска државна архива[уреди | уреди извор]

На основу Општег и Републичког закона о државним архивима, Извршни одбор Градског народног одбора среза Светозарево је 6. децембра 1951. године донео Одлуку о оснивању Градске државне архиве у Светозареву. Подручје рада Градске државне архиве обухватало је градове Светозарево, Параћин и Ћуприју и белички, раванички, параћински, ресавски и деспотовачки срез. Градска државна архива је задржала просторије некадашњег Средишта, у одељењу површине 40 m² које је било подељено на магацински и службени простор. Архивалије су повезиване канапом и одлагане на патосу.^[2]

Две године после оснивања, Градски народни одбор је одредио две просторије у улици Бошка Ђуричића бр. 10 (зграда Трговинске коморе) за смештај архивске грађе. Један део архивске грађе „републиканског значаја у 15 сандука и 23 кутије од американ. пакета” смештен је у закупљеном простору у улици Хајдук Вељка бр. 9. Архивом је руководио в.д. управник Љубиша Вујић, дотадашњи руководилац Средишта, чиме је обезбеђен континуитет у раду.

Историјски архив Среза Светозарево[уреди | уреди извор]

Градску државну архиву у погледу финансирања 1. јануара 1956. године преузима Народни одбор среза Светозарево. Подручје надлежности Архива је задржано и простирало се на 26 општина среза Светозарево. Упоредо са овом променом Градска државна архива 1957. године мења назив у Историјски архив среза Светозарево. Тада је донет први Статут који је дефинисао Архив као „стручну и научну буџетску установу засновану на начелима друштвеног управљања”. Основна функција Архива је да „прикупља, чува и заштићује, сређује, обрађује, публикује важну архивску грађу и омогућује њену научну, службену и другу употребу”. Крајем 1962. године дошло је до статусне промене Архива пошто је Народни одбор среза Крагујевац преузео права оснивача Историјског архива у Светозареву. Наредне године Архив је усељен у нове просторије прилагођене намени на Скверу народне омладине број 1. Организациона структура у Архиву такође је доживела преображај. Повећањем броја радника (десет) попуњени су запостављени одсеци, а одсек сређивања и обраде добио је троје службеника. Наведене статусне и организационе промене су постепено утирале пут ка профилисању архива модерног типа.

Савремени архив[уреди | уреди извор]

Закон о управљању у области културе 1968. године и нови Закон о архивској грађи и архивској служби 1967. године, створили су услове да се архивска служба у потпуности развије у складу са новим политичким, државотворним и културним стремљењима. Самоуправљање је потпуно продрло у архивске колективе, чиме је суштински измењена организација рада и управљања. Органи управљања у архивима били су радна заједница, савет, стручно веће и директор. Историјски архив среза Светозарево је, поред наведених промена, добио новог титулара. Укидањем Среза Крагујевац 31. марта 1967. године, право и обавезе оснивача преузела је Скупштина општине Светозарево, а суоснивача СО Ћуприја, Параћин, Деспотовац, Свилајнац и Рековац. Нове просторије архива у некадашњој Учитељској школи „Сретен Аџић” које су усељене крајем априла 1973. године и адаптирана зграда „павиљона” за пословни простор 1975. године као и промена назива 14. децембра 1974. године у Историјски архив „Средње Поморавље”, коначно су дефинисале Архив Јагодине као архив модерног типа.

На територији Поморавског округа, која је у надлежности Историјског архива у Јагодини, данас се налази 910 регистратура, са око 40.000 дужних метара регистратурског материјала.

Тренутно се у депоима Архива чува 449 фондова и 10 збирки, са близу 7000 дужних метара архивске грађе и регистратурског материјала. Највећи број ових фондова је из ХХ века, са статусом архивске грађе од значаја и великог значаја. Знатно мањи број фондова потиче из XIX века, са статусом архивске грађе од изузетног значаја

Издавачка делатност[уреди | уреди извор]

Од свог оснивања, 1951. године, до 2018. године, Историјски архив Јагодине, као издавач и суиздавач, објавио је 50 научних и стручних публикација. Овде нису урачунати каталози разних специјализованих изложби, већ само обимније публикације (књиге). У оквиру поменутог броја, Историјски архив Јагодине објавио је 23 монографије и студије, 17 збирки историјских извора (објављене архивске грађе) и 10 бројева специјализованог часописа за историографију и архивистику – Корени.

Током научно-истраживачке и издавачке делатности, покренуте су следеће едиције: Прилози за историју здравства у Јагодинском округу у 19. веку; Извори за Други светски рат у Поморављу, Ресави и Левчу; Извори за историју школства у Поморављу, Ресави и Левчу 1804-1941; Јагодинска нахија 1815-1839 и Пописи становништва и имовине у 19. веку.[1] Архивирано на сајту Wayback Machine (7. јул 2017) У оквиру побројаних едиција, објављене су све збирке историјских извора у издању Историјског архива Јагодине.

Библиотека[уреди | уреди извор]

Библиотека Историјског архива „Средње Поморавље” у Јагодини, 2018. године је поседовала 3394 библиографских јединица и 1500 периодичних издања. У Библиотеци се налазе 13 старих и ретких књига од којих је најстарија збирка извора Прибавленије III издата у Бечу 1795. године.