Корисник:MatejaMic/песак

С Википедије, слободне енциклопедије
Lovac na duhove čita sa merača elektromagnetnog zračenja.

Lov na duhove predstavlja proces istraživanja lokacija koje su navodno progonjene duhovima. Timovi lovaca na duhove se trude da prikupe dokaze koji podržavaju postojanje paranormalne aktivnosti, i sami sebe nazivaju paranormalnim istraživačima.[1]

Međutim, ovakvi lovci često su predmet kritika zbog ignorisanja naučne metode. Nijedno naučno istraživanje do sada nije uspelo da potvrdi postojanje duhova, pa se praksa lovaca na duhove često smatra pseudonaukom od strane većine obrazovnih radnika, akademika, pisaca iz oblasti nauke i skeptike. [1][2][3][4][5][6][7][8][9][10] Istoričar nauke Brajan Regal čak je opisao lov na duhove kao „neorganizovanu vežbu u besmislu”. [3]

U svom radu, lovci na duhove koriste različite elektronske uređaje, poput merača elektromagnetnog polja, digitalnih termometara, ručnih i statičnih digitalnih video kamera[11], uključujući termografske i noćne kamere, noćne naočare i digitalne snimače zvuka. Pored toga, često se koriste i tradicionalne tehnike poput sprovođenja intervjua i istraživanja istorije navodno ukletih mesta.

Istorija[уреди | уреди извор]

Britanski psihički istraživač Herevard Karington sa svojim „ululometrom", detektorom na duhove, 1922. godine.

Istraživanje paranormalnih fenomena datira još iz devetnaestog veka, kada su organizacije poput „Društva za psihološka istraživanja” istraživale duhovne teme. Heri Prajs, istraživač paranormalnog, objavio je svoje „Ispovesti lovca na duhove” 1936. godine. [11]

Popularnost lova na duhove je porasla tokom 2000-ih zahvaljujući serijama poput „Most Haunted” i „Ghost Hunters”, koje su koristile visokotehnološku opremu. „The Atlantic Paranormal Society” je zabeležila udvostručenje svog članstva kasnih 2000-ih, pripisujući to popularnosti televizijskih programa. Iako ovi programi nisu uvek dobro prihvaćeni u akademskim krugovima, uticali su na mnoge ljude da se zainteresuju za ovu tematiku.[12]

Početkom 2000-ih, porastao je broj malih biznisa koji nude opremu za lov na duhove i usluge paranormalnih istraživanja. Mnogi od njih pružaju merače elektromagnetnog polja, infracrvene senzore pokreta i uređaje koje nazivaju „detektorima duhova”. Popularnost paranormalnih aktivnosti dovela je do toga da neki od ovih malih biznisa profitiraju putem reklamiranja na podkastima, veb-stranicama, knjigama, DVD-ovima, videima i drugim komercijalnim kanalima.[13]

Jedna grupa lovaca na duhove nazvana „A Midwest Haunting" iz naselja Makomb, Ilinois, izvestila je da se broj ljudi koji učestvuju u njihovim obilascima povećao trostruko (sa 600 u 2006. na 1.800 u 2008.) Ostali, poput Mari Kaf iz „Idaho Spirit Seekers", primetili su povećanje prometa na svojim veb stranicama i oglasnim tablama kao znak da je lov na duhove postao više prihvaćen. Učesnici ističu da im lov na duhove pruža mogućnost da uživaju u društvu istomišljenika i aktivno se interesuju za paranormalne fenomene. Prema rečima Džima Vilisa iz „Ghosts of Ohio", članstvo u njegovoj grupi se udvostručilo, naraslo na 30 članova od osnivanja 1999. godine i uključuje kako prave vernike, tako i potpune skeptike. Vilis tvrdi da njegova grupa „traži odgovore na različite načine" i da je skeptičan stav napustio one koji žele da se ozbiljno bave ovom oblašću.[12]

Autor Džon Pots tvrdi da se današnje bavljenje „amaterskim lovom na duhove" može pratiti sve do doba spiritualizma i ranih organizacija koje su istraživale paranormalne fenomene, kao što su Londonski „Klub duhova" i „Društvo za psihološka istraživanja", ali da moderne istrage nisu povezane sa akademskom parapsihologijom. Pots piše da moderne grupe za lov na duhove ignorišu naučnu metodu i umesto toga slede oblik „tehno-misticizma". [10]

Popularnost lova na duhove dovela je do nekih povreda. Grupa tinejdžera, nesvesna da je „sablasna kuća" u Vortingtonu, Ohaju nastanjena, istraživala je njenu okolinu kada je vlasnik kuće pucao na njih, teško ranivši jednog od njih.[14] Žena koja je lovila duhove poginula je nakon pada sa zgrade Univerziteta u Torontu.[15]

Jedna od verzija lova na duhove je komercijalna tura koju vodi turistički vodič, koji je često član lokalne grupe za lov na duhove ili paranormalna istraživanja. Budući da vodiči tura i vlasnici objekata koji se navodno ukazuju ukletim dele profit od takvih poseta (cene ulaznica variraju u zavisnosti od lokacije, trajanja i drugih aspekata ture), neki veruju da su tvrdnje o ukletostima preterane ili izmišljene kako bi se povećala posećenost. [16]Grad Savana, Džordžija, navodno je američki grad sa najviše tura duhova, imajući ih više od 31 prema podacima iz 2003. godine.[17][18]

Značajni paranormalni istraživači[уреди | уреди извор]

Heri Prajs[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Harry Price
Heri Prajs pored svoje opreme za „lov na duhove"

Heri Prajs (1881–1948) je bio istaknuti britanski parapsiholog, istraživač psihičkih fenomena i pisac čiji su radovi privukli široku pažnju javnosti. Njegova fascinacija psihičkim pojavama i otkrivanje prevara među spiritualističkim medijima doneli su mu značajan ugled. Najpoznatiji je po svojim detaljnim istraživanjima navodno ukletog rektorata Borli u Eseksu, koja su obuhvaćena u knjizi „Heri Prajs: Biografija lovca na duhove", napisanoj 1950. godine od strane Paula Tabora. Prajsovi podvizi su ostavili dubok trag, dok je kao dugogodišnji član kluba „The Ghost Club" u Londonu doprineo istraživanju paranormalnih fenomena.

Prajs se pridružio Društvu za psihološka istraživanja (SPR) 1920. godine, koristeći svoje znanje o scenskoj magiji kako bi razotkrio prevarantske medijume. Godine 1922. razotkrio je „duhovnog" fotografa Vilijama Houpa. [19][20] Iste godine, zajedno s Erikom Dingvolom, putovao je u Nemačku i istraživao Vilija Šnajdera u kući barona Alberta fon Šrenka-Notzinga u Minhenu. Takođe, 1923. godine Prajs je razotkrio prevaru medijuma Jana Guzika. [21][22]

Prajsov „komplet za lov na duhove" uključivao je refleksne i kinematografske kamere, alat za zaključavanje vrata i prozora, aparat za tajne električne komande, čeličnu traku, instrumente za crtanje, bocu sa živom i grafit u prahu za izradu otisaka prstiju.

Heri Prajs je detaljno dokumentovao svoje istraživanje fotografija ektoplazme medijuma Eve Karijer, koje su slikane zajedno sa Šrenk-Notzingom. On je primetio da su fotografije delovale veštački i dvodimenzionalno, nalik na nacrtane ili novinske portrete. Osim toga, primetio je nedostatak naučnih kontrola, jer je medijum imao obe ruke slobodne. U istraživanju Eve Karijer koje su sproveli psihološki istraživači u Londonu 1920. godine, analiza ektoplazme otkrila je da je napravljena od žvakanog papira. Slično, istraživanje koje je sprovedeno 1922. godine takođe je rezultiralo negativnim ishodom.[22]

Godine 1925., Prajs je sproveo istraživanje nad Marijom Silbert, koja je uhvaćena kako pomiče predmete stopalima i koristi prste na stopalima tokom seanse u sobi za medijaciju. Takođe je proučavao medijaciju „direktnog glasa" Džordža Valijantina u Londonu. Tokom jedne seanse, Valijantin je tvrdio da je kontaktirao „duha" kompozitora Luiđija Arditija, iznoseći svoje tvrdnje na italijanskom jeziku. Prajs je zabeležio svaku izgovorenu reč koja je pripisana Arditiju i otkrio da se reči podudaraju „od reči do reči" sa frazama iz italijanskog rečnika.[23]

Godine 1926., Prajs je osnovao Nacionalnu laboratoriju za psihološka istraživanja kao konkurenta SPR-u.[24] Sa vizijom napretka u istraživanju uma, Prajs je doneo značajnu inicijativu Univerzitetu u Londonu. Njegova formalna ponuda za opremanje i finansiranje Odeljenja za psihološka istraživanja, uz pozajmicu opreme i biblioteke Nacionalne laboratorije, naišla je na topli prijem od strane Odbora za studije psihologije Univerziteta u Londonu. Ova saradnja obećavala je da će procvetati u plodonosno partnerstvo, otvarajući vrata za inovacije i napredak u psihološkoj nauci.

Prajs je bio u središtu mnogih javnih sukoba sa SPR-om, naročito u vezi sa istaknutim medijumom Rudijem Šnajderom.[25][26] Međutim, njegova najznačajnija borba bila je sa lažnim medijskim fenomenom koji je predstavljao Frederik Tansli Manings. Manings je tvrdio da kanališe nezavisne „duhovne" glasove istorijskih ličnosti poput Julija Cezara, Dana Lena, Houlija Harvija Kripena i Kralja Henrija VIII.

Uprkos Maningsovom ubeđenju, Prajs je istrajao u istraživanju i koristio revolucionarni aparat nazvan „diktafon za kontrolu glasa" kako bi razotkrio prevaru. Njegova detaljna analiza dokazala je da su svi glasovi zapravo bili proizvod Maningsovih prevara. Konačno, 1928. godine Manings je priznao svoje prevare i svoja priznanja prodao Nedeljnim novinama.[27] Ova epizoda ne samo da je demonstrirala Prajsovu odlučnost i izvanredne istraživačke veštine, već je i ojačala integritet naučne zajednice u suočavanju sa pseudonaučnim tvrdnjama.

Godine 1933., Frank Deker je bio predmet Prajsovog istraživanja u Nacionalnoj laboratoriji za psihološka istraživanja.[28] Pod pažljivo kontrolisanim naučnim uslovima koje je Prajs osmislio, Deker nije uspeo da demonstrira nikakve paranormalne fenomene. [29] Prajs je nastavio svoja istraživanja, uključujući indijski trik sa konopcem u Karačiju i hod po vatri kod Kuda Buksa.

Godine 1936., Prajs je emitovao program za BBC iz navodno uklete kuće u Meophamu, Kentu, te iste godine objavio je knjige „Ispovesti lovca na duhove" i „Opsedanje Kašenovog procepa". Takođe je predao svoju biblioteku na stalno pozajmljenje Univerzitetu u Londonu, zajedno sa laboratorijama i istraživačkom opremom.

Nastavio je svoje eksperimente, uključujući hod po vatri sa Ahmedom Huseinom u Karshaltonu i Aleksandrom Palas 1937. godine, kao i iznajmljivanje rektorata Borli na godinu dana. Sledeće godine, Prajs je osnovao „Klub duhova", transformišući ga iz duhovne asocijacije u grupu skeptika koja je okupljala ljude da diskutuju o paranormalnim temama, prvi put uključujući i žene.

Prajs je takođe bio autor predloga zakona za regulisanje psiholoških praktikanata, te je 1939. organizovao nacionalni telepatski test. Tokom 1940-ih, Prajs se više usmerio na pisanje, a njegova dela poput „Najukletija kuća u Engleskoj", „Poltergejst nad Engleskom" i „Kraj rektorata Borli" bila su široko objavljivana.

Među Prajsovim prijateljima bili su i drugi razotkrivači lažnih medijuma poput Harija Hudinija i novinara Ernesta Palmera. [30][31]

Ed i Lorejn Voren[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Ed and Lorraine Warren

Edvard Voren Majni (1926–2006) i Lorejn Rita Voren (rođena Moran, 1927–2019) bili su američki istraživači paranormalnog i autori povezani sa prominentnim izveštajima o ukletosti od 1950-ih do danas. Edvard je bio veteran Mornarice Sjedinjenih Američkih Država iz Drugog svetskog rata koji je postao samouki i samoproklamovani demonolog, autor i predavač. Lorejn tvrdi da je proročica i blagi medijum u transu, i tesno je sarađivala sa svojim suprugom. Godine 1952., Vorenovi su osnovali Društvo za istraživanje psihičkih fenomena Nove Engleske, najstariju grupu za lov na duhove u Novoj Engleskoj. Napisali su brojne knjige o paranormalnom i o svojim privatnim istraživanjima različitih izveštaja o paranormalnim aktivnostima. Tvrdili su da su istražili preko 1.000 slučajeva tokom svoje karijere, i bili su uključeni u razne natprirodne tvrdnje kao što su ukletost porodice Snedeker, „Enfildski Poltergejst" i ukletost porodice Smurl, kao i tvrdnje o demonskoj opsesiji na suđenju Arniju Čejenu Džonsonu.

Vorenovi su najpoznatiji po svojoj umešanosti u slučaj „Amitivil Horor" iz 1976. godine u kojem su njujorški par Džordž i Keti Luc tvrdili da je njihovu kuću proganjalo nasilno demonsko prisustvo toliko intenzivno da ih je na kraju isteralo iz kuće. Autori „Amitivil horor zavere" Stiven i Roksan Kaplan okarakterisali su slučaj kao "prevaru".[32] Lorejn Voren rekla je novinaru lista „The Express-Times" da horor iz Amitivila nije prevara. Prijavljen lov bio je osnova za knjigu „The Amityville Horror" iz 1977. godine, koja je adaptirana u istoimene filmove iz 1979. godine i 2005. godine, dok je takođe služila kao inspiracija za filmsku seriju koja je sledila. Verzija događaja Vorenovih je delimično prilagođena i prikazana u uvodnoj sekvenci filma „The Conjuring 2 (2016)". Prema Bendžaminu Redfordu, priča je pobijena od strane svedoka i forenzičkih dokaza.[33] Godine 1979., advokat Vilijam Veber je navodno izjavio da su on, Džej Enson i stanari "izmislili" horor priču nakon ispijanja „mnogo flaša vina."[34]

Opšta kritika Vorenovih uključuje one od skeptika Peri De Angelis i Stivena Novele, koji su istraživali radove Vorenovih i opisali ih kao „prazne priče". [35] Skeptični istraživači Džo Nikel i Ben Redford takođe su zaključili da se poznate uklete priče, poput onih o Amitivilu i ukletosti porodice Snedeker, nisu dogodile i da su izmišljene. [33]

Priče o duhovima i proganjanjima popularizovane od strane Vorenovih prilagođene su ili su indirektno inspirisale desetine filmova, televizijskih serija, dokumentaraca, uključujući 17 filmova iz „Amitivil Horor" serijala i 6 filmova u „The Conjuring" serijalu, uključujući i „Annabelle", „Anabel 2: Creation", i „Annabelle 3: Annabelle Comes Home."

Statistika verovanja[уреди | уреди извор]

Prema istraživanju sprovedenom u oktobru 2008. godine od strane novinskih agencija „Associated Press" i „Ipsos", 34% Amerikanaca izjavljuje da veruje u postojanje duhova.[12] Osim toga, Galupova anketa sprovedena između 6. i 8. juna 2005. pokazala je da oko jedne trećine (32%) Amerikanaca veruje da duhovi postoje, pri čemu verovanje opada sa starošću.[36][37] Anketa koja je obuhvatila tri zemlje (Sjedinjene Američke Države, Kanadu i Ujedinjeno Kraljevstvo) takođe je pomenula da više ljudi veruje u uklete kuće nego u bilo koju drugu paranormalnu pojavu, pri čemu 37% Amerikanaca, 28% Kanađana i 40% Britanaca veruje u to.[37][38]

Godine 2002., organizacija „National Science Foundation" identifikovala je uklete kuće, duhove, i komunikaciju sa mrtvima kao neka od pseudonaučnih verovanja.[4]

Skepticizam[уреди | уреди извор]

Kritičari lova na duhove dovode u pitanje njegovu metodologiju, posebno izbor korišćenih instrumenata, jer ne postoji naučno dokazana veza između postojanja duhova i hladnih mesta ili elektromagnetnih polja. Prema skeptičnom istraživaču Džou Nikelu, tipični lovac na duhove praktikuje pseudonauku.[39] Nikel kaže da se lovci na duhove često opremaju meračima elektromagnetnih polja, termometrima koji mogu identifikovati hladna mesta, i bežičnim mikrofonima koji eliminišu pozadinsku buku, ističući da oprema koja se koristi za pokušaj otkrivanja duhova nije proizvedena za tu svrhu. „Najmanje verovatno objašnjenje za bilo koje očitavanje je da je u pitanju duh", tvrdi Nikel. Orbovi svetlosti koji se pojave na fotografijama, kaže on, često su čestice prašine ili vlage. „Glasovi" koji se snime na diktafonima mogu biti radio-signali ili šumovi sa diktafona, merači elektromagnetnih polja mogu biti aktivirani lošom instalacijom, mikrotalasnim tornjevima,[12] gvožđem, opremom za snimanje ili mobilnim telefonima, a termički senzori mogu uhvatiti odraze sa ogledala ili drugih metalnih površina. Nikel je takođe kritikovao praksu traženja samo u mraku, tvrdeći da, pošto su neki duhovi opisani kao "senke ili tamni entiteti", on sprovodi istraživanja u osvetljenim umesto zatamnjenim uslovima.[40]

Prema istraživaču Bendžaminu Redfordu, većina grupa za lov na duhove, uključujući grupu „The Atlantic Paranormal Society", pravi mnoge metodološke greške. Prema Redfordu, „nakon gledanja mnoštva epizoda „Ghost Hunters" serije i sličnih programa, brzo postaje jasno svakome ko ima naučno obrazovanje da su metode koje se koriste i nelogične i nenaučne." Svako može biti istražitelj duhova, „ne uzimajući u obzir alternativna objašnjenja za anomalne fenomene", smatrajući emocije i osećanja „dokazom susreta sa duhovima." U nepravilne i nenaučne metode istraživanja Redford ubraja, na primer, „korišćenje neproverenih alata i opreme", „greške uzorkovanja“, „neefikasno korišćenje uređaja za snimanje“ i „fokusiranje na istoriju lokacije, a ne na fenomene". U svom članku za list „Skeptical Inquirer", Redford zaključuje da bi lovci na duhove trebalo da vode računa o sprovođenju istinskog naučnog istraživanja: "Verujem da su duhovi, ako oni postoje, vrlo važni i zaslužuju da budu shvaćeni ozbiljno. Većina napora da se istraže duhovi do sada su bili jako manjkavi i nenaučni - i, što nije iznenađujuće, besplodni."[7]

Ako neki lovci na duhove veruju da orbovi imaju natprirodno poreklo, skeptik Brajan Dening tvrdi da su obično u pitanju čestice prašine koje odbijaju svetlost prilikom fotografisanja, a ponekad mogu biti i insekti ili kapljice vode. On tvrdi da „ne postoje verovatne hipoteze koje opisuju mehanizam prema kojem bi osoba koja umre postala leteća lopta svetlosti koja se pojavljuje na filmu, ali je nevidljiva oku." On ne veruje da postoji nauka iza ovih verovanja; da postoji, onda bi postojala i neka vrsta diskusije o tome kako i zašto se to može dogoditi. U svojim istraživanjima, nije mogao naći nijednu „verovatnu hipotezu" koja bi pokazala da su orbovi bilo šta paranormalno.[41]

Naučna spisateljica Šeron Hil recenzirala je preko 1.000 „amaterskih istraživačkih grupa“, napisavši da se "879 identifikovalo sa kategorijom „duhova"." Hil izveštava da su mnoge grupe koristile termine „nauka“ ili „naučno“ kada su se opisivale; međutim, one u velikoj većini ne pokazuju ni razumevanje ni pridržavanje naučnih normi. Hilova piše:

Amaterske istraživačke grupe često promovišu svoje paranormalističko gledište kao naučno zasnovano, posebno u prezentacijama u zajednici ili predavanjima u obrazovnim ustanovama. Dok naučno-orijentisani posmatrači mogu lako uočiti anemičnu i lošu učenost popularnog istraživanja paranormalnog, javnost, nesvesna fundamentalnih grešaka koje ove grupe prave, može biti ubeđena žargonom i „naučnim“ simbolima.[42]

Hilova vidi natprirodnu pristrasnost takvih grupa kao pokazatelj „koliko su u stvari odsečeni učesnici takvih grupa od uspostavljene naučne zajednice".[6]

U knjizi Hilove „Naučni Amerikanci" iz 2017. godine, koju je recenzirao istoričar Brajan Regal za list „Skeptical Inquirer", Regal piše da je ovo pravovremena knjiga jer dolazi u eri kada mnogi dovode nauku u pitanje. Regal se pita zašto vernici misle da „neupućeni amateri znaju više (i da su od poverenja) od profesionalnih naučnika." On pita zašto se tako malo raspravlja o „filozofskim i teološkim aspektima njihovog rada", na primer, teorijska pitanja kao što su "Šta je duh?" i "Da li nečija religija u životu određuje da li oni mogu postati duh u smrti?". Hil daje istoriografiju oblasti „savremenog paranormalnog interesa: čudovišta, NLO i duhova." Hil ne vređa i ne ismeva ljude o kojima piše, već objašnjava njihove priče kroz studije slučaja. Regal smatra da ova knjiga neće odvratiti vernike u paranormalno, ali je važan deo „rastuće literature o amaterskom istraživanju paranormalnog." Regal navodi da se istraživači paranormalnog ne bave naučnim otkrićima, već se „bezazleno bave pristrasnošću potvrde, selektivnim prikupljanjem dokaza i povratnim efektom dok se sve vreme žale da to radi druga strana… Oni, kao i svi mi, na kraju krajeva ne traže duhove... oni traže sebe."[43]

Keni Bidl je glavni istraživač za „Komitet za skeptično istraživanje" i piše rubriku za list Skeptical Inquirer" nazvanu „Približan pogled" o svojoj upotrebi naučnog skepticizma za istraživanje paranormalnih pojava, uključujući fotografije duhova, opremu za lov na duhove i psihičke sposobnosti. Bidl je bivši lovac na duhove koji je postao naučni skeptik.[44] U maju 2018., Keni Bidl, skeptični istraživač paranormalnih pojava, proveo je noć u vili „Belo brdo" u Fildsborou, Nju Džerzi, zajedno sa grupom svojih kolega skeptika. Vila, izgrađena 1757. godine, tradicionalno je posećivana od strane mnogih timova za lov na duhove koji tvrde da su doživeli paranormalne aktivnosti i komunicirali sa duhovima dok su bili tamo. Prema Bidlu, mnogi lovci na duhove tvrdili su da glasovi koje su tamo čuli „nisu samo nasumični odgovori; bili su direktni, inteligentni odgovori na konkretno postavljena pitanja." Da bi ispitao ove tvrdnje, Bidlova grupa sprovela je kontrolisan eksperiment: grupa je snimala zvuk dok su duhovima u Vili postavljali pitanja, traživši da im pomognu da pronađu malu plastičnu igračku sakrivenu negde na imanju od strane treće strane. Postavljali su direktna pitanja, ali tokom pregleda audio zapisa nisu otkriveni nikakvi odgovori. Bidl je kasnije ponovo pokrenuo eksperiment i ponudio nagradu lovcima na duhove za dokaz njihove tvrdnje da mogu dobiti direktne odgovore od duhova putem snimanja njihovih glasova.[45] Bidl je takođe kritikovao ono što on naziva „paranormalnim igračkama” koje su popularne među lovcima na duhove, kao što je Ovilus, uređaj osmišljen da odgovori na otkrivene promene u elektromagnetnom polju rečima iz pretprogramiranog rečnika koji, prema listu „Popular Mechanics", liči na „demonski bukvar” čije „fraze često zvuče kao da su nasumično izvlačene iz filmova Džona Karpentera.".[46]

Metodi i oprema[уреди | уреди извор]

Obojena LED svetla merača elektromagnetnog polja kompanije „Safe Range."
Ovilus uređaj, koji reprodukuje snimljene reči iz pretprogramiranog rečnika kao odgovor na promene elektromagnetnog polja.[46] Ovaj uređaj je označen kao „Samo za zabavu."
Ručni infracrveni termometar kakav koriste neki lovci na duhove.

Lovci na duhove koriste različite tehnike i alate za istragu navodnih paranormalnih aktivnosti. [47] Iako ne postoji univerzalni sporazum među lovcima na duhove po pitanju sledeće metodologije, nekoliko tehnika se najčešće koristi od strane lovaca na duhove.[48] Fotografija i video: Ovde se mogu koristiti digitalne, noćne i infracrvene kamere i čak i jednokratni fotoaparati. Merač elektromagnetnog polja: Koristi se za otkrivanje mogućih neobjašnjivih fluktuacija u elektromagnetnim poljima. Merač elektromagnetnog polja kompanije „Safe Range", dizajniran za upotrebu sa električnim vodovima i kućnim aparatima, postao je popularan nakon što je televizijska serija „Ghost Hunters" tvrdila da je on „posebno kalibrisan za paranormalne istraživače." List „The Atlantic" pripisuje njegovu popularnost među lovcima na duhove njegovom svetlucavom LED displeju i sklonosti ka lažnim pozitivnim očitavanjima.[49] Tablet računar: Koristi se za beleženje podataka, zvuka, videa i čak okolnih fluktuacija elektromagnetnog polja.[48] Merenje ambijentalne temperature: Korišćenje termografskih kamera, termalnih kamera, infracrvenih termometara i drugih infracrvenih temperaturnih senzora. Sve ove metode mere samo površinsku, ali ne i ambijentalnu temperaturu.[50] Digitalno i analogno snimanje zvuka: Koristi se za snimanje bilo kakvih neobjašnjivih zvukova i elektronskih glasovnih fenomena (EVP), koji se mogu tumačiti kao glasovi duhova. Kompas: Neki lovci na duhove koriste kompas kako bi odredili lokaciju paranormalnih dešavanja, nalik elektromagnetnim poljima.[тражи се извор] Gajgerov brojač: Koristi se za merenje fluktuacija u nivou radijaciji. Infracrveni i/ili ultrazvučni senzori pokreta: Koriste se za otkrivanje mogućeg anomalnog kretanja u datom području, ili kako bi pomogli u stvaranju kontrolisanog okruženja gde se svako ljudsko kretanje detektuje. Oprema za praćenje kvaliteta vazduha: Ovakvi alati mogu oceniti nivoe gasova na nekom području, kao što je ugljen-monoksid, za koje se smatra da doprinose stvaranju izveštaja o paranormalnim aktivnostima.[тражи се извор] Oprema za praćenje infrazvuka: Koristi se za procenu nivoa zvučnih vibracija. Štapovi za traženje vode: Obično su napravljeni od bakra i savijeni u obliku slova L. Duhovne kutije: Radio-uređaji koji nasumično skeniraju AM i FM frekvencije, prikazujući zvuk kao obraćanje duhova.[49] Ploča duhova: Novotarije koje se navodno koriste za komunikaciju s duhovima. Noćno viđenje: Lovci na duhove koriste i punospektralni video i fotografiju kako bi vizualizovali oblasti svetlosnog spektra koje ljudsko oko ne vidi, uključujući infracrveno i ultraljubičasto svetlo. Predmeti za okidanje: To su rekviziti ili alati za koje lovci na duhove tvrde da mogu privući pažnju posmatranog entiteta i izazvati interakciju sa njim. Prema lovcima na duhove, to bi mogao biti bilo koji objekt koji bi mogao izazvati emocije ili povezanost, kao što su plišani medvedić, fotografija ili venčani prsten, a neki komadi opreme su dizajnirani unutar takvog objekta kako bi pomogli u otkrivanju prisustva u njegovoj neposrednoj okolini.[тражи се извор] Termografske kamere: Prema lovcima na duhove, termografske kamere su korisne u otkrivanju i vizualizaciji promena temperature tokom istraživanja. SLS ili Kinekt kamera: Ovo je uređaj koji koristi uzorak infracrvenih tačaka za otkrivanje objekata u potpunom mraku. Analizirao ga je Keni Bidl[51][52] i utvrđeno je da je sklon lažnim rezultatima kada se koristi kao nestacionarni uređaj. Svetlosne kugle aktivirane vibracijom: Plastične kugle koje se upale kad otkriju pokret. One nisu prvobitno dizajnirane za paranormalna istraživanja. Keni Bidl je utvrdio da su vrlo slične komercijalnim igračkama za mačke.[53]

Lovci na duhove mogu angažovati pomoć psihičara, medijuma ili vidovnjaka. Trans medijumi i drugi „osetljivi" pojedinci smatraju se sposobnima da identifikuju i stupe u kontakt sa duhovnim entitetima. Demonologe, |egzorciste i sveštenike mogu pozvati da izgovore molitve, daju blagoslove ili obave rituale u svrhu čišćenja lokacije od navodnih duhova, demona, poltergejstova ili „negativne energije."

Lovci takođe mogu prikupljati lokalna svedočenja i priče o navodnim ukletim mestima, kao i istraživati istoriju lokacije na kojoj se sumnja na postojanje paranormalnih aktivnosti.

Hladna područja[уреди | уреди извор]

Prema lovcima na duhove, hladno područje je područje lokalizovane hladnoće ili nagli pad ambijentalne temperature. Tvrdnje o smanjenju temperature povezane sa hladnim područjima kreću se od svega nekoliko stepeni farenhajta do preko 40 stepeni prijavljene razlike. [54] Mnogi lovci na duhove koriste digitalne termometre ili druge uređaje osetljive na promenu toplote kako bi merili takve promene temperature. Vernici tvrde da su hladna područja indikator paranormalne ili duhovne aktivnosti na tom području; međutim, postoje mnoga prirodna objašnjenja za brze varijacije temperature unutar građevina, i nema naučno potvrđenih dokaza da duhovna bića postoje ili da mogu uticati na temperaturu vazduha.[55]

Sfere[уреди | уреди извор]

Neki lovci na duhove tvrde da su kružni artefakti koji se pojavljuju na fotografijama duhovi mrtvih ili drugi paranormalni fenomeni,[56][57][58] međutim, takvi vizuelni artefakti su rezultat blica kamere koji osvetljava česticu prašine ili neke druge materije, a posebno su česti kod modernih kompaktnih i ultra-kompaktnih digitalnih fotoaparata.[59][60][61][62]

Prikaz u medijima[уреди | уреди извор]

Televizija[уреди | уреди извор]

Ghost Hunters (serija)[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Ghost Hunters (TV series)

Ghost Hunters prati aktivnosti grupe lovaca na duhove iz Vorvika, grada u Roud Ajlandu, poznate kao The Atlantic Paranormal Society (TAPS). Od 2004. godine, program je stekao neke od najviših ocena na Syfy televizijskoj mreži, prikazujući ujedno paranormalna istraživanja i razvoj međuljudskih odnosa. Od tada je emitovan i na kanalu Oxygen, koji je deo NBCUniversal grupacije, kao i na kanadskoj kablovskoj mreži OLN. Pored televizijskog programa, TAPS vodi tročasovnu nedeljnu radio emisiju pod nazivom Beyond Reality i veb sajt na kome dele svoje priče, fotografije i video zapise lova na duhove sa članovima. Članovi TAPS-a takođe se pojavljuju na predavanjima, konferencijama i javnim događajima.

Ghost Adventures[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Ghost Adventures

Serija Ghost Adventures premiјerno je prikazana 2008. godine na kanalu Travel Channel. U seriji Zak Bagans, Nik Grof (sezone 1–10), Eron Gudvin, Bili Toli i Džej Vesli istražuju lokacije za koje se veruje da su uklete, nadajući se prikupljanju vizuelnih ili auditivnih dokaza paranormalne aktivnosti.

Haunted Collector[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Haunted Collector

Haunted Collector prati tim paranormalnih istraživača koje predvodi demonolog Džon Zafis. Oni istražuju navodno uklete lokacije u nadi da će identifikovati i ukloniti predmete za koje veruju da mogu izazvati natprirodnu aktivnost. Predmeti se transportuju kako bi se izložili u Zafisovom muzeju. Serija je premijerno prikazana 2011. godine na kablovskom televizijskom kanalu Syfy i otkazana je 2013. godine.

Filmovi[уреди | уреди извор]

Poltergeist[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Poltergajst

Poltergeist je originalni film iz istoimene trilogije koji je režirao Tob Huper, a napisan je u saradnji sa Stivenom Spilbergom. Objavljen je 4. juna 1982. Priča je fokusirana na porodicu Friling, čiji su članovi Stiven (Kreg T. Nelson), Dajana (DžoBet Vilijams), Dejna (Dominik Dan), Robi (Oliver Robins), i Kerol En (Heder O'Rurk), koji žive u naselju Kuesta Verde u Kaliforniji, koje opsedaju duhovi. Film prikazuje grupu paranormalnih istraživača, parapsihologa i duhovnog medijuma po imenu Tangina Berons (Zelda Rubinstejn) u njihovim naporima da pomognu porodici. Snimljen je ribut, Poltergeist, koji je režirao Žil Kenan. Objavljen je 22. maja 2015. i prati voditelja TV emisije o paranormalnim aktivnostima koji pokušava da pomogne porodici.

Ghostbusters[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Ghostbusters

Ghostbusters je američka komedija iz 1984. godine koju je producirao i režirao Ajvan Rajtman, a napisali Den Ekrojd i Harold Ramis. U glavnim ulogama su Bil Mari, Den Ekrojd i Harold Ramis kao Piter Venkman, Rej Stanc i Egon Spengler, ekscentrični parapsiholozi koji započinju posao hvatanja duhova u Njujorku. Ghostbusters je objavljen u Sjedinjenim Američkim Državama 8. juna 1984. godine i zaradio je 242 miliona američkih dolara u SAD-u i više od 295 miliona širom sveta, što ga čini najprofitabilnijom komedijom svog vremena. Pokrenuo je franšizu koja obuhvata još dva nastavka (Ghostbusters II i Ghostbusters: Life After), dve animirane serije (The Real Ghostbusters i Extreme Ghostbusters), video igre i ribut filma iz 2016. godine. Film je inspirisan Ekrojdovom fascinacijom paranormalnim pojavama.


The Conjuring[уреди | уреди извор]

Главни чланак: The Conjuring

The Conjuring je američki horor film koji je režirao Džejms Van, a pisali Čed Hejz i Keri V. Hejz. To je prvi film u franšizi The Conjuring Univerzuma , u kojoj Patrik Vilson i Vira Farmiga tumače glavne uloge istražitelja paranormalnih aktivnosti, Eda i Lorejn Voren. Njihova navodno stvarna iskustva inspirisala su priču za Amitivilski užas i istoimenu franšizu. U Prizivanju zla, Ed i Lorejn dolaze u pomoć porodici Peron, koja doživljava uznemirujuće događaje u svojoj kući na farmi u Roud Ajlandu 1971. Film je objavljen u SAD i Kanadi 19. jula 2013, i zaradio je preko 319 miliona dolara širom sveta. Nastavak, The Conjuring 2, objavljen je 10. juna 2016, a prednastavak, Anabel, koji je režirao Džon R. Leoneti, pisao Gari Doberman, a producirali Piter Safran i Džejms Van, objavljen je 2014.


Video igre[уреди | уреди извор]

Phasmophobia[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Phasmophobia (video game)

Ova horor igra nezavisnog studija Kinetic Games stavlja igrače u uloge lovaca na duhove koji su angažovani da istraže različite lokacije u potrazi za duhovima. Igra je doživela veliki porast popularnosti nakon što je objavljena u septembru 2020. godine, zbog mnogih poznatih ličnosti koje su je igrale i prenosile uživo na platformama Tvič i YouTube, uglavnom za vreme Noći veštica. [63]

Veb-serije[уреди | уреди извор]

Buzzfeed Unsolved[уреди | уреди извор]

Главни чланак: BuzzFeed Unsolved

Američka zabavna veb-serija BuzzFeed Unsolved uključivala je epizode pod nazivom BuzzFeed Unsolved Supernatural u kojima su voditelji Šejn Madej i Rajan Bergara razgovarali o navodnim duhovima, ukletim mestima i demonima, često tražeći dokaze o njihovom postojanju. [64] 2019, Bergara i Madej su napustili Buzzfeed kako bi 2022. vodili svoju veb-seriju pod nazivom Ghost Files, gde su takođe beležili svoje pokušaje pronalaženja dokaza o natprirodnim bićima i pojavama.

Turizam[уреди | уреди извор]

Interesovanje za lov na duhove podstaklo je turizam na istorijskim mestima i lokacijama za koje se tvrde da su uklete. Studija objavljena u časopisu Cornell Hospitality Quarterly 2020. godine navela je da ukleti turizam omogućava atrakcijama poput muzeja istorijskih kuća, kao i napuštenih bolnica, škola i zatvora da ostanu netaknuti ili donesu novac potreban za neophodna unapređenja.[65][66][67] Prema istoričarki arhitekture Džen Levstik, prihodi od ukletog turizma mogu pomoći očuvanja istorijskih objekata, ako ture takođe pružaju istorijski tačne informacije vezane za objekat i ljudskost stanovnika na tim mestima, a ne samo senzacionalističke stvari koje nisu ništa više od tračeva ili glasina.[65]

Vidi još[уреди | уреди извор]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Radford, Benjamin (27. 10. 2006). „The Shady Science of Ghost Hunting”. LiveScience. Приступљено 15. 12. 2009. 
  2. ^ „Study: No Scientific Basis for Vampires, Ghosts”. Associated Press (на језику: енглески). 2015-03-25. Приступљено 2020-02-25. 
  3. ^ а б Regal, Brian. (2009).ciPseudoscience: A Critical Encyclopedia. Greenwood. pp. 43, 75–77. ISBN 978-0-313-35507-3
  4. ^ а б „Relationships Between Science and Pseudoscience”. Science and Engineering Indicators, 2002. National Science Foundation. Архивирано из оригинала 16. 6. 2016. г. Приступљено 12. 9. 2015. 
  5. ^ Dr Olu Jenzen; Professor Sally R Munt (2014). The Ashgate Research Companion to Paranormal Cultures. Ashgate Publishing, Ltd. стр. 197—. ISBN 978-1-4724-0612-5. 
  6. ^ а б Hill, Sharon. Inquirer – Volume 36.2 March/April 2012 „Amateur Paranormal Research and Investigation Groups Doing 'Sciencey' Things” Проверите вредност параметра |url= (помоћ). Приступљено 26. 2. 2015. 
  7. ^ а б Radford, Benjamin. „Ghost-hunting mistakes: science and pseudoscience in ghost investigations”. Skeptical Inquirer. Committee for Skeptical Inquiry. Архивирано из оригинала 4. 10. 2015. г. Приступљено 12. 9. 2015. 
  8. ^ Schmaltz, Rodney (25. 4. 2014). „Battling Psychics and Ghosts: The Need for Scientific Skepticism”. Huffington Post. Приступљено 12. 9. 2015. 
  9. ^ Campbell, Hank (27. 8. 2014). „Think Pseudoscience Isn't Dangerous? Ghost Hunter Looking For Ghost Train Killed By Real One”. Science 2.0. ION Publications. Приступљено 12. 9. 2015. 
  10. ^ а б Potts, John; James Houran (2004). Ghost Hunting In The Twenty-First Century (From Shaman to scientist: essays on humanity's search for spirits). Scarecrow Press. ISBN 978-0810850545. Приступљено 15. 12. 2009. 
  11. ^ а б {{cite book|last1=Price|first1=Harry|title=Confessions of a ghost-hunter|date=1936|publisher=Putnam|url=https://archive.org/details/in.ernet.dli.2015.218596%7Clanguage=en%7D%7D
  12. ^ а б в г Peterson, Skip (2008-05-31). „Ghost-hunting groups enjoy surge in popularity”. USA Today. Associated Press. Приступљено 14. 12. 2009. 
  13. ^ Scaring Up Paranormal Profits
  14. ^ Smyth, Julie C (2007-08-21). „'Spooky House' case splits Ohio suburb”. USA Today. Приступљено 2008-08-24. 
  15. ^ „Ghost-hunting woman dies at U of Toronto”. United Press International. 10. 9. 2009. Приступљено 15. 12. 2009. 
  16. ^ Howard, Philip (18. 12. 2006). The Committee for Skeptical Inquiry of a Ghost Tour Guide and Skeptic http://www.csicop.org/specialarticles/show/confessions_of_a_ghost_tour_guide_and_skeptic/%7Ctitle=Confessions of a Ghost Tour Guide and Skeptic Проверите вредност параметра |url= (помоћ). Приступљено 15. 12. 2009.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  17. ^ CNN.com Travel. CNN. 2003-10-30 your scaredy-pants off in Savannah http://www.cnn.com/2003/TRAVEL/10/30/sprj.ft03.hauntedsavannah/index.html%7Ctitle=Walk your scaredy-pants off in Savannah Проверите вредност параметра |url= (помоћ). Приступљено 2010-05-03.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  18. ^ News-Gazette grad's film explores 'America's Most Haunted City' http://www.news-gazette.com/news/entertainment/2008/08/24/rantoul_grads_film_explores_americas_most_haunted_city%7Ctitle=Rantoul grad's film explores 'America's Most Haunted City' Проверите вредност параметра |url= (помоћ).  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  19. ^ Leaves from a Psychist's Case Book by Harry Price, Page 213.
  20. ^ Hall (1978) p. 222
  21. ^ Harry Price. (1942). Search for truth: My Life for Psychical Research. Collins p. 206
  22. ^ а б Harry Price. (1939). Fifty Years of Psychical Research. Longmans, Green & Co. ISBN 978-0-7661-4242-8
  23. ^ Harry Price. (1942). Search For Truth: My Life For Psychical Research. Collins. p. 203
  24. ^ Rene Kollar. (2000). Searching for Raymond. Lexington Books. p. 79. ISBN 978-0-7391-0161-2
  25. ^ James Houran. (2004). From Shaman to Scientist: Essays on Humanity's Search for Spirits. Scarecrow Press. p. 169. ISBN 978-0-8108-5054-5
  26. ^ Jenny Hazelgrove. (2000). Spiritualism and British Society Between the Wars. Manchester University Press. p. 206. ISBN 978-0-7190-5559-1
  27. ^ Paul Tabori. (1966). Harry Price: The Biography of a Ghosthunter. Living Books. p. 125
  28. ^ Paul Tabori. (1966). Harry Price: The Biography of a Ghosthunter. Living Books. p. 132
  29. ^ Stuart Holroyd. (1976). Minds Without Boundaries. Aldus Books. p. 49
  30. ^ Harry Houdini. (2011 reprint edition). Originally published in 1924. A Magician Among the Spirits. Cambridge University Press. p. 123. ISBN 978-1-108-02748-9
  31. ^ Alfred Douglas. (1982). Extra-Sensory Powers: A Century of Psychical Research. Overlook Press. p. 201. ISBN 978-0-87951-160-9
  32. ^ Downes, Lawrence (14. 4. 2005). „Editorial Observer; The Devil We Know on the Island We Love”. New York Times. Приступљено 17. 8. 2011. 
  33. ^ а б Radford, Benjamin (15. 4. 2005). „The Amityville Horror”. Urban Legends Reference Pages. Snopes.com. Приступљено 25. 10. 2011. 
  34. ^ Associated Press (27. 7. 1979). „'Amityville Horror 'amplified over bottles of wine, - lawyer”. Lakeland Ledger. Приступљено 25. 10. 2011. 
  35. ^ Patrick, Mike (24. 10. 1997). „Truth or Scare? Ghost hunters' stories fail to rattle skeptics”. 6. Connecticut Post. стр. Front Page, A14. 
  36. ^ Lyons, Linda (12. 7. 2005). Gallup Poll. Gallup of Americans Believe Dearly May Not Have Departed http://www.gallup.com/poll/17275/OneThird-Americans-Believe-Dearly-May-Departed.aspx%7Ctitle=One-Third of Americans Believe Dearly May Not Have Departed Проверите вредност параметра |url= (помоћ). Приступљено 14. 2. 2010.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  37. ^ а б Moore, David W. (16. 6. 2005). Gallup Poll. Gallup in Four Americans Believe in Paranormal http://www.gallup.com/poll/16915/Three-Four-Americans-Believe-Paranormal.aspx%7Ctitle=Three in Four Americans Believe in Paranormal Проверите вредност параметра |url= (помоћ). Приступљено 14. 2. 2010.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  38. ^ Lyons, Linda (1. 11. 2005). Gallup Poll. Gallup Beliefs Come (Super)Naturally to Some http://www.gallup.com/poll/19558/Paranormal-Beliefs-Come-SuperNaturally-Some.aspx%7Ctitle=Paranormal Beliefs Come (Super)Naturally to Some Проверите вредност параметра |url= (помоћ). Приступљено 14. 2. 2010.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  39. ^ Ettkin, Brian (27. 10. 2008). „Skeptic: Ghost hunters practice 'pseudoscience'”. Albany Times-Union. Архивирано из оригинала 11. 10. 2009. г. Приступљено 14. 12. 2009.  [4:36 PM] Alt URL
  40. ^ Pomeroy, Ross. Clear Science „How to Actually Hunt a Ghost” Проверите вредност параметра |url= (помоћ). Приступљено 12. 1. 2018. 
  41. ^ Dunning, Brian. „Skeptoid #29: Orbs: The Ghost in the Camera”. Skeptoid. Приступљено 2011-11-10. 
  42. ^ Hill, Sharon A. (1. 1. 2012). „Amateur Paranormal Research and Investigation Groups Doing 'Sciencey' Things”. Skeptical Inquirer. Приступљено 30. 10. 2022. 
  43. ^ Regal, Brian (2018). „Strang Songs from the Fringe”. Skeptical Inquirer. 42 (2): 60—61. 
  44. ^ Palmer, Rob (28. 11. 2022). „Introducing CSI's Chief Investigator”. skeptical inquirer.org. Приступљено 17. 12. 2022. 
  45. ^ Biddle, Kenny (17. 9. 2018). „Challenging Claims of Electronic Voice Phenomena (EVP)”. www.csicop.org. Приступљено 19. 2. 2019. 
  46. ^ а б Brown, Jennings (26. 10. 2016). „Proton Packs and Teddy Bears: The Pseudoscientific History of Ghost Hunting Gadgets”. popularmechanics.com. Popular Mechanics. Приступљено 28. 6. 2022. 
  47. ^ Tung, Christen (7. 9. 2016). „Ghost Hunting Equipment: Tools To Get Rid Of Demons by Amy Bruni”. maggwire.com. Архивирано из оригинала 22. 10. 2022. г. 
  48. ^ а б Kirby, Carrie (31. 10. 2005). „Ghost hunters utilize latest in technology”. San Francisco Chronicle. San Francisco. 
  49. ^ а б Dickey, Colin (14. 11. 2016). „The Broken Technology of Ghost Hunting”. The Atlantic (на језику: енглески). Приступљено 28. 6. 2022. 
  50. ^ „IR Thermography Primer Answers to the Common Questions People Ask about IR Thermography”. ITC Infrared Training Center. 2010-08-21. Архивирано из оригинала 2006-10-16. г. Приступљено 2011-03-06. 
  51. ^ Biddle, Kenny (7. 10. 2021). „Ghost Gadgets: The Xbox Kinnect”. Skeptical Inquirer. Center for Inquiry. Архивирано из оригинала 12. 10. 2021. г. Приступљено 13. 10. 2021. 
  52. ^ Biddle, Kenny. „Ghost Gadgets: The Xbox Kinect with Kenny Biddle”. YouTube. Center for Inquiry. archive-date=2021-11-17 Архивирано Проверите вредност параметра |archive-url= (помоћ) из оригинала |archive-url= захтева |archive-date= (помоћ). г. 
  53. ^ 31 October 2022 „A closer look” Проверите вредност параметра |url= (помоћ). www.skeptical inquirer. 30. 5. 2019. 
  54. ^ „McInteer Villa Will Give You Chills”. hauntedus.com. Haunted US. Приступљено 2022-12-08. 
  55. ^ Nickell, Joe (September—October 2006). „Investigative Files – Ghost Hunters”. Skeptical Inquirer. 30 (5). Приступљено 7 June 2016.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  56. ^ Wagner, Stephen (29. 1. 2017). „Why Orbs in Pictures Are Not Proof of the Paranormal”. ThoughtCo. Приступљено 27. 6. 2017. 
  57. ^ Heinemann, Klaus; Ledwith, Miceal (2007). The Orb Project. Beyond Words Publishing. стр. 23. ISBN 978-1416575535. Приступљено 27. 6. 2017. 
  58. ^ Radford, Benjamin (2017). „Orbs as Plasma Life”. Skeptical Inquirer. 41 (5): 28—29. 
  59. ^ „Flash reflections from floating dust particles”. Fujifilm.com. Fuji Film. Архивирано из оригинала 27. 7. 2005. г. Приступљено 19. 6. 2017. 
  60. ^ Cynthia Baron. Adobe Photoshop Forensics: Sleuths, Truths, and Fauxtography. Cengage Learning; 2008. ISBN 1-59863-643-X. p. 310.
  61. ^ Joe Nickell. Camera Clues: A Handbook for Photographic Investigation. University Press of Kentucky; 12 September 2010. ISBN 0-8131-2691-6. p. 159.
  62. ^ Dunning, Brian (24. 2. 2007). „Skeptoid #29: Orbs: The Ghost in the Camera”. Skeptoid. Приступљено 15. 6. 2017. 
  63. ^ Marshall, Cass (14. 10. 2020). „A janky ghost game is blowing up on Twitch”. Polygon. Приступљено 15. 10. 2020. 
  64. ^ Anantharaman, Maitreyi (5. 2. 2019). „'Buzzfeed: Unsolved' a spooky salve for a lonely generation”. The Michigan Daily (на језику: енглески). Приступљено 6. 8. 2019. 
  65. ^ а б Yuko, Elizabeth (28. 10. 2021). „The Terrifying Rise of Haunted Tourism”. bloomberg.com. Bloomberg. Приступљено 23. 5. 2022. 
  66. ^ „The Boo tiful Business of Ghost Tourism”. fortune. Приступљено 23. 5. 2022. 
  67. ^ „When Ghost Hunters Became Historic Preservationists”. Bloomberg.com. 28. 10. 2021. Приступљено 23. 5. 2022. 

Literatura[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

MatejaMic/песак на Викимедијиној остави.

Шаблон:Pseudoscience Шаблон:Ghosts

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:MatejaMic/песак&oldid=27716812”