Малина (нестало насеље)
Малина је нестало насеље, које се налазило између Билеће и Требиња у Источној Херцеговини (Република Српска). Малина је била старо седиште рода Малешеваца.
Положај[уреди | уреди извор]
Малина је данас пусто селиште, лоцирано на путу Билећа–Требиње, у области Билећке Рудине. Малина се налазила на месту, које је почетком 20. века припадало општини Зарјечје. Данас је простор на коме се налазило нестало насеље Малина у атару села Жудојевића. Малина је била лоцирана у једној ували, затвореној са три стране. Локација овог места је била скровита и погодна за становање. Над Малином се налази Малинска Градина, са апсолутном надморском висином од 720 метара. Малина је лоцирана југоисточно од тог узвишења.[1]
Код Малине се налази Малински поток. Он извире у ували Малина, југозападно од Жудојевића, у близини тог насеља. Извор овог потока је сталан, са великом количином воде, нарочито у кишном периоду. Малински поток је кратак, али на јесен има толико снаге, да покреће и млинове. Лети не пресушује. Становници Жудојевића и Скроботна су спровели воду од извора Малина до својих кућа. Користе је, између осталог, за заливање својих башта.[2]
Старине[уреди | уреди извор]
Од материјалних остатака из прошлости, у Малини су очуване поједине старе гробнице. Све оне су четвороугаоног облика и већином су положене на земљи. Већи део њих је ишаран. Међу украсима на њима постоје слике, које представљају људе и животиње. На многима од њих је изрезан полумесец, док је на некима правилан рељеф лука и стреле. Никакви натписи се нису очували на овим надгробним споменицима.[3]
У Малини такође постоје остаци старог селишта. Управо је то старо, напуштено насеље у коме су некада живели Малешевци. Селиште се налази у близини поменутог извора Малинског потока. У Малини су се очувале и старе омеђине. Сам назив узвишења Малинске Градине упућује на то, да се на овом месту налазило некакво утврђење. Између Малине и превоја Пресло налази се крај звани Гомила. Ту је лоцирано више праисторијских гомила.[4]
Из прошлости насеља[уреди | уреди извор]
На помен Малине наилазимо у поименичном попису Херцеговине из 1475/1477. године. Тада се ово место, заједно са Скроботним („Скрободна”) помиње као зимско насеље, односно зимовалиште „џемата” (пастирске заједнице, катуна) Радана сина Новака. Овај џемат се 1475/1477. године састојао од 25 домова, као и 3 домаћинства неожењених мушкараца. Летње насеље чланова овог џемата било је у месту Корочица. Малинаје, према тадашњој административној подели, припадала нахији Рудине.[5]
Ово насеље је било матица старог рода Малешеваца. Његови чланови су се веома рано почели расељавати са Малине. Документи сведоче о томе, да је још у 15. веку један огранак овог рода живео у недалеком Скроботну. Није познато, да су у Малини живели припадници неког другог рода, осим Малешеваца.[6]
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Александар Бачко, Малешевци — род који слави св. Игњатија, Зборник за српску етнографију и историју, књ. 1, Удружење грађана „Српски деспот“, Београд 2007, 21; Јевто Дедијер, Билећке Рудине, С. К. А, Српски етнографски зборник 5, Насеља српских земаља 2, Београд 1903, 802 — 806; Јевто Дедијер, Херцеговина, антропогеографске студије, Библиотека „Културно насљеђе“, Сарајево 1991, 72, 81; Момчило Ћурић, Ономастика Љубомира, С. А. Н. У, Одељење језика и књижевности, Одбор за ономастику, Ономатолошки прилози, књ. 6, Београд 1985, 209; Неђељко — Неђо Паовица, Завође, антропогеографска истраживања, С. А. Н. У, Српски етнографски зборник 101, Насеља и порекло становништва 47, Београд 2005, 14, 100, 119.
- ^ Бачко Александар, Малешевци — род који слави св. Игњатија, Зборник за српску етнографију и историју, књ. 1, Удружење грађана „Српски деспот“, Београд 2007.
- ^ Николић Риста Т, Околина Београда, С. К. А, Српски етнографски зборник 5, Насеља српских земаља 2, Београд 1903.
- ^ Бачко, 23; Дедијер, Билећке Рудине, 805; Ћурић, 209; Паовица, Завође, 14, 129.
- ^ Бачко, 24; Ахмед С. Аличић, Поименични попис санџака вилајета Херцеговина, Оријентални институт у Сарајеву, Monumenta turcica, Historiam Slavorum Meridinalium ilustrantia, Tomus sextus, серија II, Дефтери, књ. 3, Сарајево 1985, VI, 113, 655; Абдулах Шкаљић, Турцизми у српскохрватском језику, пето издање, Сарајево 1985, 236 — 237.
- ^ Бачко, 25; Аличић, 113; Ристо Милићевић, Херцеговачка презимена, Београд 2005, 477.
Литература[уреди | уреди извор]
- Аличић Ахмед С, Поименични попис санџака вилајета Херцеговина, Оријентални институт у Сарајеву, Monumenta turcica, Historiam Slavorum Meridinalium ilustrantia, Tomus sextus, серија II, Дефтери, књ. 3, Сарајево 1985.
- Бачко Александар, Малешевци — род који слави св. Игњатија, Зборник за српску етнографију и историју, књ. 1, Удружење грађана „Српски деспот“, Београд 2007.
- Дедијер Јевто, Билећке Рудине, С. К. А, Српски етнографски зборник 5, Насеља српских земаља 2, Београд 1903.
- Дедијер Јевто, Херцеговина, антропогеографске студије, Библиотека „Културно насљеђе“, Сарајево 1991.
- Мандић Новак Студо, Малешевски Мандићи, Гацко 2001.
- Милићевић, Ристо (2005). Херцеговачка презимена. Свет књиге. ISBN 978-86-7396-084-5.
- Паовица Неђељко — Неђо, Завође, антропогеографска истраживања, С. А. Н. У, Српски етнографски зборник 101, Насеља и порекло становништва 47, Београд 2005.
- Ћурић Момчило, Ономастика Љубомира, С. А. Н. У, Одељење језика и књижевности, Одбор за ономастику, Ономатолошки прилози, књ. 6, Београд 1985.
- Шкаљић Абдулах, Турцизми у српскохрватском језику, пето издање, Сарајево 1985.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Интернет презентација Малешеваца
- Александар Бачко: Малина и Жудојевићи код Билеће (27. октобар 2015)