Тврђава

Из Википедије, слободне енциклопедије

Тврђава (утврда, утврђење, хисар) је облик војне грађевине са сталном војном поставом, са превасходно одбрамбреним и заштитним задатком, коју карактерише систем кула и јаких бедема. Грађене су на тешко приступачним местима, тако да им се могло прићи само са једне стране, док су их са других чувале природне препреке попут стена или река.

Крак де Шеваље, једна од најпознатијих тврђава на свету

Историјски развој фортификационе архитектуре[уреди]

Најстарији примери градова утврђивања неког места забележени су још у касном неолиту пре више од 7.000. године п. н. е. када су настајали први градови и када су људи окруживали насеља подигнута на узвишицама шанчевима и бедемима од дрвеног коља. У Египту су настали први градови од камена на реци Нил као и у Месопотамији на Тигрису и Еуфрату а Античке цивилизације су почеле да своје градове заштићују високим каменим бедемима (Античке тврђаве), али тврђаве свој врхунац достижу у средњем веку (средњовековне тврђаве) у време када још није била у употреби експлозивна муниција и када су тврђаве са својим зидовима кулама и бедемима могле и пружале заштиту од непријатеља.

Развој тврђава у средњем веку[уреди]

Утврђења у Европи су се у почетку, током IX, X и XI века, углавном сводила на усамљени Донжон, који је у ранијем периоду био грађен од дрвета, да би га тек касније заменио камен. Око Донжона налазиле су се и пропратне зграде за војну посаду, послугу, храну итд. Немирна времена у средњем веку створила су потребу да се и те остале зграде заштите, тако да се од X века почињу јављати прво дрвене палисаде, а потом и прави камени бедеми са грудобраном. Последњи стадијум у развоју утврђења у представља додавање додатних кула на бедеме чиме се повећавала одбрамбрена моћ целокупне тврђаве. Паралелно са развојем утврђења развијале су се и куле на њима, које су временом постајале све јаче и веће, да би у последњој фази могле да на себи носе мање опсадне справе и најраније топове.

Прекретницу у фортификационој архитектури западне Европе чине крсташки походи са којих се крсташи враћају доносећи вести, приче и податке о великим каменим утврђењима Византије и Блиског истока.

Са развојем барута и артиљерије у XV и XVI веку променио се облик и начин градње тврђава (Артиљеријске тврђаве). Тврђаве су свој стратешки значај изгубиле у Првом светском рату и од тада представљају готово искључиво туристичку атракцију.

Врсте тврђава ...[уреди]

Подела према градњи[уреди]

Тврђаве се према начину градње могу поделити на:

  • Привремена утврде, које подиже војска током похода (најчешће ноћу) да би се заштитила тзв. утврђени логор.
  • Полупривремене утврде, које подиже војска током похода да би заштитила одређено место или ојачала свој положај за предстојећи сукоб са непријатељем.
  • Сталне утврде, које се подижу са циљем трајне заштите одређене области, трга, рудника, раскршћа или каквог другог стратешки важног места.

односно према материјалу који је коришћен на:

  • Дрвене тврђаве, које су подигнуте од дрвеног коља или трупаца тзв. палисаде.
  • Камене тврђаве, које су већим делом подигнуте од чврстог материјала који не гори (камен, цигла, ...).

Подела према намени[уреди]

Војне тврђаве[уреди]

Утврђење Голубац

Војне тврђаве су грађене на караванским путевима, уским пролазима или мостовима. У њиховој унутрашњости су биле смештене само зграде неопходне за нормалан живот и рад војне посаде у утврђењу. У њима је била смештена само војна постава, као и нешто мало цивилног људства неопходног за рад поставе. (видети Голубац)

Властелинске тврђаве[уреди]

Властелинске тврђаве су служиле велможама да у њима живе и да из њих управљају својом областима. Испред или око саме утврде се обично налазило село или трг, у зависности од велможине снаге. У самој утврди су поред зграда за војну поставу, биле и зграде неопходне за нормалан рад домаћинства и двор, или пак само јача кула (тзв. Донжон кула) у којој је боравио велможа. Поред јаче војне поставе у утврди су боравили велможа са породицом, дворски службеници (логотет, протовестијар, писар, ...) и чланови домаћинства. (видети Маглич)

Градске тврђаве[уреди]

Градске тврђаве су својим системом кула и бедема обухватале велика насеља (односно насеља у којима је већи део кућа изграђен од камена). Обично су грађене око великих лука, на местима укрштања караванских путева или око великих тргова. Унутар градских бедема налазиле су се како стамбене зграде (куће и дворци), тако и судови, већнице, веће цркве (катедрале), магацини, крчме, итд. Чести су у приморју (Котор, Дубровник, Будва), где је скоро сваки град био утврђен, док су на копну код нас врло ретки (Смедерево, Београдска тврђава за време деспота Стефана), али их је било по Европи где су најчешће били тзв. слободни градови тј. градови-републике. (видети Смедеревска тврђава)

Манастирске тврђаве[уреди]

Утврђење око манастира Манасија

Манастирске тврђаве су служиле да одбране и заштите монахе, цркава и црквеног блага, од пљачкаша. У њиховом средишту се налазила црква са конаком. (видети Манастир Манасија)

Специфичне врсте тврђава[уреди]

Словенско градиште[уреди]

Градиште је посебна врста утврђеног насеља карактеристична за Словене који живе у родовској заједници и опстала је међу њима до VIII века, када се услед појаве првих држава јавља потреба за већим и јачим утвђењем. Градиште се обично налазило далеко од путева и стаза сакривено мочварама, ритовима и шумама. Најчешће је заштићено полуприродним шанцем испуњеним водом, преко кога се прелазило дрвеним мостом. Наредни ниво одбране сачињавао је земљани бедем, у кога је ка споља побијено зашиљено коље, на чијем се врху најчешће налазила дрвена палисада. Унутар бедема се налазило насеље састављено од дрвених кућица, међу којима се обично по величини издвајао стан родовског вође односно поглавице који је понекад био и прави дрвени Донжон. Градишта су обичном имала основу неправилног круга, а пошто нису прављена да трају дуго већ да се праве лако и брзо данас нема никаквих остатака, осим врло мало археолошких локалитета. за градиште је у прошлости коришћен и израз „град“ (градина, градиште), али он у данашње време има потпуно другачије значење и поред тога да означава нека насеља која су стара и преко 9.000 година као и данашње урбанизоване велике агломерације.

Утврђене куле[уреди]

Утврђене куле нису имале бедеме, већ се цео утврђени комплекс састојао од ојачане куле (Донжон Куле) уз коју су се налазиле зграде за домаћинство, а неретко и село. У таквој кули живео је велможа са породицом (Тодорова кула) или војна посада (Вршачка кула) због чега су оне имале статус утврде. Могле су се наћи и у близини насеља (Сењска кула) и у њих се становништво склањало пред пљачкашима. (Видети Вршачка кула)

Концентричне тврђаве[уреди]

Концентричне тврђаве су имале два или више линија одбрана односно бедема који су се налазили један унутар другог и нису међусобно повезане. Има их по Европи, док је код нас једини такав пример локалитет Драшкова кутина недалеко од Ниша, који је описао Феликс Каниц, али данас нема никаквих остатака.

Водене или острвске тврђаве[уреди]

Водене (острвске) тврђаве су грађене на острвима и са свих страна су окружене природним воденим површинама (језеро, река, море) и приступ им је био могућ само преко мостова, а треба истаћи да је ова врста утврда врло ретка у унутрашњости копна.(Видети Скадарски Жабљак)

Треба имати у виду да у ову групу не спадају тврђаве које су са свих страна опкољене вештачким шанцем испуњеним водом. Најближе су им утврде подигнуте на полуострвима односно ртовима које су са копнене стране имале вештачки шанац испуњен водом. (видети Смедеревски Град (речно полуострво), Тврђава Костур (рт у језеру), Цариградски бедеми (морски рт))

Види још[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]