Манихејство

Из Википедије, слободне енциклопедије
Илустрација из манихејског рукописа (8/9. век)

Манихејство је учење Манија (216-277), персијског философа и верског реформатора, који је настојао да учења трију „отаца исправности“ — Заратустре, Буде и Христа — укључи у јединствен филозофски систем[1].

Учење[уреди]

Манихејство је било организовано као „религија светлости“ која из иранског маздаизма преузима дуализам два вечна принципа, добра и зла, светла и таме, који се, током историје, налазе у непрестаном сукобу. Мани је проповедао да је један дух у свим стварима, од човека па до биљке и минерала. Са зороастризмом дели вегетаријанску исхрану и поштовање биљака и животиња. С будизмом је заједнички култ буђења. У хришћанству, Мани признаје и источне гностичке учитеље Маркиона и Бардесана, који најизразитије одбацују окрутност Старог завета[1].

Cquote2.png
Јер свака душа и свако живо биће које се креће учествује у суштини доброг Оца.
Cquote1.png
 
— Мани[2]

Развој[уреди]

Ширење манихејства (око 300-500 године).

Манихејски покрет се у IV и V веку шири на исток по Кини и на запад Римским царством.[3] Однос римских власти према манихејству је био непријатељски, а манихејски покрет је био предмет окрутних репресија и гоњења. Цар Диоклецијан је издао против њих законе зато што су се противили званичној државној вери, посебно култу цара као божанства. Касније су и хришћански цареви, Теодосије I Велики (379-395), Валентинијан III, Теодосије II и Јустинијан I, законима потискивали манихејство.[4] Манијево учење је служило као снажна инспирација разних гностичких и хришћанских заједница. Манијева религија се раширила по читавој северној Африци уз Средоземно море све до Шпаније. Чувени црквени отац свети Августин, пре него што се обратио, био је десет година манихејац. На Истоку се Манијев утицај осетио у Тибету, а тим је путем продро и у Кину као и несторијанско хришћанство потом[1]. У средњовековној Европи су под снажним манихејским утицајем били покрети богумила и катара.

Преко Манијевих ученика су сачувана многа апокрифна хришћанска дела, попут Томиног јеванђеља, која би иначе била изгубљена.

Извори[уреди]

  1. ^ а б в Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
  2. ^ Епифаније Кипарски, о Манихејству, Приступљено 12. 4. 2013.
  3. ^ [svetosavlje] Recnik, Приступљено 12. 4. 2013.
  4. ^ http://www.verujem.org/teologija/epifanije_manihejstvo.htm

Види још[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Манихејство