Диоклецијан

Из Википедије, слободне енциклопедије
Диоклецијан

Мраморна глава цара Диоклецијана
Мраморна глава цара Диоклецијана

Пуно име Гај Аурелије Валерије Диоклецијан
Датум рођења 22. децембар 244
Место рођења Салона (Римско царство)
Датум смрти 3. децембар 311.
Место смрти Аспалато (Римско царство)
Гроб Диоклецијанова палата
Титула Римски цар
Период 20. новембар 284 - 1. мај 305
Претходник/ци Нумеријан
Наследник/ци Констанције I Хлор и Галерије
Порекло и породица
Супружник/ци Приска (царица)
Потомство Галерија Валерија

Гај Аурелије Валерије Диоклецијан (лат. Gaius Aurelius Valerius Diocletianus) је био римски цар. Родом је из Далмације (Диоклеја, близу Салоне - данашњег Солина), а поријеклом је из сељачке породице. Уздигао се од обичног војника до војног заповједника у Мезији, заповедника царске телесне гарде и сенатора па све до конзула. Послије смрти Нумеријана (у време дубоких економских, политичких и војних тешкоћа) војници су га прогласили за цара 285. године. Идуће године именовао је свог пријатеља Максимијана август-ом и савладаром предавши му на управу западни део царства. Осигуравши границе државе на Еуфрату и у Сирији, узео је 293. себи за савладара и цезара Галерија којег је оженио својом кћерком Валеријом. Истовремено је и Максимијан за свог савладара и цезара прогласио Констанција I Хлора.

Тиме је у држави проведена тетрархија:

Законе, који су вриједили за читаво царство, издавала су заједнички сва четири владара. Као цар био је најжешћи прогонитељ хришћана, а прогоне је отпочео око 303. године објављивањем тзв. Четири едикта. Најпознатија жртва његових прогона био је бискуп Дујам (данас познатији као Свети Дује). Владао је апсолутистички и увео је по оријенталном узору строги дворски церемонијал. Своју личност окружио је култом, тако да су Сенат и преостале републиканске институције и традиције изгубиле сваки значај. У складу с тим Диоклецијан се прогласио сином бога Јупитера и захтијевао да сви пред њим морају пасти ничице (проскинеза) и поштовати га као живог бога. Тако је с божанским царем (dominus deus) отпочео доминат, а принципат завршио.

Државу је поделио на 12 дијецеза (101 провинција). Италији је одузео дотадашњи повлашћени положај у погледу плаћања пореза. Уредио је финансије и порески систем те је реформисао новчани систем. Такође је реорганизовао војску и донео закон о максимизирању цена животних намирница и услуга (Диоклецијанов едикт о ценама 301.) Одвојио је и војну управу од цивилне и увео хијерархију дворских и друштвених сталежа.

За вријеме владавине водио је ратове против Германа и Сасанидских Персијанаца. Двије године прије абдицирања (због болести) почео је прогањати хришћане, иако им је прије тога био наклоњен. 1. маја 305. одрекао се царске части (истовремено је то учинио и Максимијан) и повукао се у своју палату у Далмацији коју је дао саградити на подручју данашњег Сплита (данас позната Диоклецијанова палата). Након напуштања царске власти бавио се вртларством (најдраже му је било узгајање—купуса). У приватном животу доживио је тешку трагедију кад му је узрупатор Лициније дао убити жену Приску и кћер Валерију. Кажу да се отровао 311. да би избегао Константиновој и Лицинијевој срџби.

Извори о Диоклетијану[уреди]

Условно речено, главне чињенице о Диоклетијану могу се уз благу резерву прихватити као тачне. Но, у погледу појединости и хронологије влада права збрка која задаје главобоље. Нумизматика је ту од мале или готово никакве помоћи. Царске повести завршавају се са Кариновом биографијом. Није сачуван ниједан оновремени извор, као ни они делови у Маркелина и Зосиме посвећени искључиво овој епоси: претпоставка је да су их ограничени хришћански преписивачи намерно изоставили или у крајњем случају уништили не би ли на тај начин спречили да било каква ласкава слика њиховог персекутора или његова слава допру до будућих нараштаја. Историчари су нажалост принуђени да своја истраживања базирају на основу оскудних и незадовољавајућих извода из Еутропија, Виктора, Феста, неистинитог и несувислог претеривања панегиричара и крајње острашћеног куђења аутора списа О смрти прогонитеља, као и других писаца истог кова. Из оваквих скучених и обојених извора изузетно је тешко извући ишта што би ишло у прилог непристрасном поимању ове изузетне фигуре.

Биографија[уреди]

Порекло и карактер[уреди]

Потекао је из једне далматинске породице ниског порекла. Отац му је био роб, а у најбољем случају ослобођеник;[1][2][3] али је вероватно, како наводи Б. Г. Нибур, да се под тим подразумева колон.[4] Мајка му се звала Доклеја.[2]

Сâм Диоклецијан, како неки тврде, био је ослобођеник сенатора Анулина.[1][2][3]Ако је ово задње тачно, онда је Диоклецијан морао бити рођен у тренутку када су његови родитељи још били робови. Међутим, ово је немогуће, јер, како истиче Нибур, римски закон би му као таквом засигурно онемогућио да се пријави у легију.[4]

Како истиче Нибур, Диоклецијан је, све у свему, био напрасит човек, али је само у два случаја оправдао наводну окрутност: у кажњавању александријских побуњеника, и у погрому хришћана, при чему је у овом последњем као стар био подстакнут од Галерија. Био је то, како вели исти, човек ретке памети који је увидео да је изузетно опасно на силу објединити оно што је само по себи подвојено. Стога је изумео наизглед необичан систем којим су окончани расцепи између Оријента и Окцидента, барем на неко време.[5]

Каријера до добијања царског звања[уреди]

Диокле је ваљано напредовао у војној служи (пре 270), што је по Нибуру довољно да побије наводни кукавичлук,[a] који му је, као и другим славним војним заповедницима (као нпр. Наполеону), приписиван.[4] Зонара сликовито наводи да је „из редова обичних војника (ἐξ εὐτελῶν στρατιωτῶν) постао дуксем Мизије (δοὺξ Μυσίας)“.[3]

Пратио је Кара у походу на Персијанце; а по смрти овог цара на обали Тигра и током повлачења остао је привржен двору у својству заповедника гарде доместикâ (лат. domestici). Када је Нумеријанова судбина постала јасна, трупе које су се окупиле на свечаном скупу у Халкедону ради номинавања новог цара једногласно су се изјасниле да је Диокле најдостојнији том звању.

По Вописку,[6] пошто се попео на трибуну и био поздрављен као август, Диокла је неко из гомиле упитао како је убијен Нумеријан. Истога трена новопечени владар је потегао мач на преторијанског префекта Арија Апера и наочиглед свих пробо га уз речи: „Ово је тај који је починио убиство Нумеријана“. Уз то је, како вели исти писац позивајући се на причање свога деде који је био присутан тамо, додао: „Аперу, захвали се што си пао од руке великог Енеје!“[b]

Овај чин, којим је обележио почетак своје владавине, одликовао се без сумње крајњом брзоплетошћу. Упркос његовом ограђивању од тога да је био умешан у сумњиве радње,[3][7][8] њему је засигурно било више стало до тога да скине сумњу са себе и уклони конкуренцију (нарочито откако је од једне друиткиње добио пророчанство да ће постати цар чим убије вепра[c]) него да задовољи правду.

Ово се издешавало током године која је позната у хронологији као Диоклетијанова ера илити ера мученика.

Учвршћивање престола[уреди]

Пошто је церемонија устоличења обављена у Никомедији, постало је неопходно суочити се, и то одмах, са Карином који је на челу бројне и дисциплиноване војске хитао ка Азији. Супротстављене војске сусреле су се на пролеће код Марга, једне варошице надомак Дунава у Горњој Мезији. Диоклетијанове легије које су се недавно вратиле с похода на Персију нису биле у форми за разлику од Каринових. Након љуте борбе победа је допала кршним ветеранима легијâ Запада. Међутим, док је гонио разбежаног непријатеља, Карин је пао као жртва личне освете његовог војног трибуна. Оставши без свог вође, Каринове легије су се измириле са непријатељем и признале Диоклетијана за свог цара: нико се није нашао да му то оспори. Након овог извојеваног успеха држање новопеченог цара било је за сваку похвалу и политички умерено. Није било ни проскрипција, ни конфискација, ни прогонстава. Готово читавом чиновничком кадру бившег цара било је дозвољено да остане на свом месту, а чак је и преторијански префект Аристобул задржао своју позицију.

Избор другог цара[уреди]

Изгледало је да је најзад на снагу ступио већ дуже време неприсутан мир (в. Криза 3. века). Међутим, изгледи за тако нешто били су мали. Поред непокорног духа који је углавном преовлађивао код солдатеске, навикнуте да уздиже и свргава цареве по свом нахођењу, интересу и расположењу, царство је са свих страна било погођено проблемима. На Западу се под предводништвом Елијана и Аманда дигао покрет Багауђана или Багауда (одметнути колони и робови), на Истоку су надирали Персијанци, а на Северу с оне стране Дунава ускомешали су се варвари. Осећајући се немоћним да се сâм носи са силним проблемима, Диоклецијан се решио да узме себи колегу који ће, барем номинално, бити у рангу с њим и помагати му да сноси терет власти. Његов избор је пао на храброг и искусног, премда грубог и неписменог војника Максимијана кога је у Никомедији 286. узвисио у августа. Истом приликом удружени владари су усвојили епитете: Диоклетијан — Јовије (лат. Iovius — који потиче од Јупитера),[d] а Максимијан — Херкулије (лат. Herculius — који потиче од Херкула), било из неког сујеверја, или, по објашњењу једног панегиричара, да дају свету до знања да старији поседује већу моћ у односу на млађег.

Максимијан је, међутим, како вели Нибур, био по природи сиров и окрутан: пролио је много племените крви у Риму — не у моралном смислу те речи — било зато да конфискује имовину нобилима, било зато што је био дрзак и што су га они озлојеђивали, па је, како се чини, место у Сенату бивало све више и више наследно.[5]

Спољашњи и унутрашњи проблеми и увођење тетрархије[уреди]

Нови цар је похитао у Галију да својим присуством свлада побуну, што му је и успело без већих тешкоћа. Међутим, ово постигнуће било је слаба утеха у односу на губитак Британије. Слава двојице августа затамњена је принудним одобравањем Караузијеве узурпације у овој провинцији.

Невоље су се у међувремену толико намножиле широм царства да су постале свакодневне. У Александрији је неки Ахилеј присвојио инсигније власти;[10][11] Блемијци су стали да угрожавају горњу долину Нила; Јулијан је узео царске инсигније у Картагини; савез од пет ратоборних племена на ниском ступњу развоја са планине Атлас (у изворима познатих као лат. Quinquegentanae или лат. Quinquegentiani) кренуо је да узнемирава Африку; поново протеран из Јерменије, Тиридат је приморан да нађе уточиште код Римљана; пошто је прешао Тигар, Нарзес је повратио Месопотамију и отворено саопштио своју одлуку о уједињењу читаве Азије под персијским скиптром; на супротној, Германи и Сармати били су сваког момента спремни да се сруче на рањива места дуж границе која се пружала од ушћа Рајне до Еуксинског мора (Црнога мора).

Нови цар је похитао у Галију да својим присуством свлада побуну, што му је и успело без већих тешкоћа. Међутим, ово постигнуће било је слаба утеха у односу на губитак Британије. Слава двојице августа пригушена је принудним одобравањем Караузијеве узурпације у овој провинцији.

У међувремену су се невоље које су угрожавале саму егзистенцију римске власти толико намножиле да су постале општа свакодневница. Одувек сепаратистички настројени, Египћани су се отворено побунили, а њихов вођа Ахилеј прогласио је себе господарем Александрије; Блемијци су стали да угрожавају горњу долину Нила; Јулијан је узео царске инсигније у Картагини; савез од пет ратоборних племена на ниском ступњу развоја са планине Атлас (у изворима познатих као лат. Quinquegentanae или лат. Quinquegentiani) кренуло је да узнемирава Африку; поново протеран из Јерменије, Тиридат је приморан да нађе уточиште код Римљана; пошто је прешао Тигар, Нарзес је повратио Месопотамију и отворено саопштио своју одлуку о уједињењу читаве азије под персијским скиптром; на супотротној, Германи и Сармати били су сваког момента спремни да се сруче на рањива места дуж границе која се пружала од ушћа Рајне до Еуксинског мора.

Како би у овом ванредном стању енегичним отпором скршио бројне и страховите нападе у међусобно удаљеним крајевима, а истовремено осигурао и лојалност код заповедника великих војски; Диоклетијан је одлучио да уведе нов начин управљања царством. Утврђено је да поред двојице августа буду и два цезара, чиме би царство било подељено између њих четворо: сваком би запао известан одређен и тачан део у оквиру којег би у случају одсутности осталих имали врховну власт.[e] Радећи заједнички на истом задатку (обнова царства) сва четврорица су сматрана колегама. Одлука једног почивала је на одлуци оног другог. Но, док су оба цезара била у извесној мери подређени августу, од њих као и од млађег августа је изричито захтевано да Диоклетијана својим сувереном и руководиоцем свега. У том смислу, 1. марта 292. Константије Хлор и Галерије су проглашени за цезаре у Никомедији. Да би се учврстила нова веза обојица су позвани да се разведу од својих супруга. Први је ожењен за Теодору Максимијанову пасторку, а други за Валерију Диоклетианову кћи. У расподели провинција цезарима су допали они делови у којима је изискиван највећи напор и излагање ризику. Константију је додељена Британија, Галија и Шпанија, са седиштем у Тријеру (Трир); Галерију је препуштен Илирик и читаво Подунавље, са седиштем у Сирмијуму (Сремска Митровица); Максимијан је са седиштем у Медиолануму (Милано) управљао Италијом, Африком и Сицилијом заједно са острвима у Тиренском мору; а Диоклетијан је управљао Тракијом, Египтом, Сиријом и Азијом, са седиштем у Никомедији (Измит).

Непосредни резултати тетрархије[уреди]

Непосредни резултати овог договора били су већином повољни. Максимијан је поразио мавретанска племена и протерао их на њихова планинска упоришта, док је Јулијан побеђен извршио самоубиство. Диоклетијан се заузео за Александрију која је освојена после осмомесечне опсаде; побијено је више хиљада бунтовних грађана. Бусирида и Коптос су сравњени са земљом, а Египат над којим се сручила царева осветничка рука пао је у бедну потчињеност.

У Галији је одбијена навала Алемана који су након љутог отпора савладани уз велики покољ. Караузијева ратна лука Бононија (Булоњ на мору) била је принуђена да се преда, а узурпатора је убзро потом његов одабран пријатељ и министар Алекто ставио на муке. Након готово десет година самосталности Британија се поново нашла под римским скиптром. Константијеве трупе (две легије) успешно су се искрцале на британско тло и читаво острво је повраћено у кратком року.

На Истоку борбе су биле нарочито тешке, али је победа, иако одложена за неко време, била, штавише, потпунија и славнија. Галерије који је прво морао напустити своје провинције да би водио овај рат претрпео је жесток пораз код Каре. Међутим, десеткована војска је ужурбано попуњена повећим одредима сачињеним од ветерана из Илирије, Мезије и Дакије. Поучен недавним поразом, Галерије је напредовао смотрено јерменским планинама избегавајући отворено поље где је коњица имала предност. Истрајавши у овом подухвату, изненада се са 25.000 људи обрушио на непријатеља задавши му једак пораз. Персијанци су се разбежали главом без обзира, а Нарзес, који је лично предводио војску, побегао је уз велике потешкоће оставивши непријатељу на милост и немилост властити харем и децу.

По римској победи Нарзес се, како се чини, повукао из римске Месопотамије, којом је својевремено овладао, и послао изасланика да обавести Римљане да је спреман да прихвати мировне услове у замену за своје ближње. Галерије је на молбе персијског изасланика одговорио тирадом о персијском третману према Валеријану.

Јер, уистину, добро сте пазили на меру (μέτρον, moderatio) у победи над Валеријаном; пошто сте га обманувши смицалицама заробили, не ослобађајући га до крајње старости и срамног свршетка, онда сте му затим неком гадном вештином очували кожу, наневши тако смртном телу бесмртно недело.

Pet. Patr. Frr. 12.

Услови су, како их наводи Петар Патрикије,[f] следећи:

  1. Римљанима ће допасти Интилена (Ингилена) са Софеном, а Арзанена са Кордуенама и Завдикеном;
  2. Тигар ће бити граница између двеју царстава;
  3. тврђава Зинта на граници Медије биће граница Јерменије;
  4. јерменски краљ примаће симболе власти од Римљана;
  5. Низибис на Тигру предвиђен је као једино место за трговину.

Абдикација и смрт[уреди]

Читав низ бриљантних постигнућа захваљујући којима су варвари одбачени са свих граница завршен је када је Диоклетијан ушао у двадесету годину своје владавине. Игре уобичајене за сваки деценијски период приређене су уз највеличанственији тријумф који је Рим запазио још од времена Аурелијана.

Међутим, ни дух ни тело Диоклетијана, који је већ премашио педесет и девету, нису могли више да поднесу непрестану бригу и напоре којима су били изложени. На једном свом путовању у Никомедију Диоклетијан је задобио неку болештину и мало је фалило да јој подлегне. Но, и онда када је непосредна опасност превазиђена, Диоклетијан је налазио да је исцрпљен и слаб те је решио да абдицира. Ускоро је, како изгледа, донео одлуку и извршио је брзо: у присуству војске и народа, неких пет километара од места где је узео пурпур, Диоклетијан се свечано одрекао царске хаљине (1. мај 305). Призор сличан томе одиграо се истог дана у Медиолануму, када се невољни Максимијан повукао са места августа. Према начелима новог уређења Константије Хлор и Галерије су сад добили достојанство августа, а за цезаре су изабрани Флавије Север и Максимин Даја.

Диоклетијан се повукао у своју родну Далмацију. Преосталих осам година живота провео је у филозофској повучености у близини Салоне, посветивши се сеоским задовољствима и баштованству. Псеудо-Виктор је забележио чувену анегдоту о томе како је Диоклетијан на леп начин одбио Максимијанов и Галеријев предлог да поврати империјум ког се својевремено одрекао.

Камо среће да сте били у прилици да видите у Салони зеље — Мојим рукама узгојено; засигурно вам никада не би пало на памет да се дотакнете тога (тј. тог питања — прим. прев.).

Epit. de Caes. 39.6

Умро је у шездесет и седмој години живота. Прича се да се убио не би ли избегао Константиновој и Ликинијевој срџби.[12] Саркофаг са његовим телом се налазио у маузолеју у центру Диоклецијанове палате. Хришћани су га касније уклонили, а маузолеј је постао катедрала Светог Дујма, који је убијен за време Диоклецијанових прогона.

„Тетрархија“ (владавине четворице царева)[уреди]

Тетрарси, порфирна група са почетка 4. века која се данас налази у Венецији.

Извесно је да је Диоклетијан начинио преокрет целокупног политичког система царства ударивши темељ новом (доминат) далеко другачијем у односу на принципат кога су се у складу са традицијама Републике држали његови претходници.

Спровести тако нешто у дело подразумевало је излазити на крај са непослушношћу моћног војничког тела више сконцентрисаног по рубним крајевима Царства, заверама преторијанаца и са сенатом и становништвом у Риму који су се слепо држали својих традиционалних права и слобода. Из војске су требали да се одстране само они заповедници који својом популарношћу међу подређеним им војницима представљају потенцијалну претњу по нов поредак.

Постављањем четворице врховних војних заповедника, заинтересованих за очување постојећег стања ствари, ишло се за тим да се царство осигура са те стране. Како су млађа двојица били одређени за наследнике много пре него што су заправо ступили на власт, чинило се могућним да ће им једнога дана, када стари августи буду умрли, у складу са процедуром бити додељена већа овлашћења. На исти начин би, без неке гунгуле и оперећивања у вези с тим питањем, на њихова упражњена места била доведена двојица нових цезара.

Потпуно је неминовно да у овом случају дође до међусобне зависти, па је стога да би се то предухитрило одлучено да се свој четворици дају засебне надлежности што је могуће апсолутне. А уколико би дошло до тога да се један од њих осмели да посегне за највишом влашћу, тај је у сваком моменту могао да рачуна на сложну опозицију остале тројице.

У погледу преторијанаца, одлучено је да им се не посвећује готово нимало пажње коју су до тада уживали. Но, да не би случајно дошло до каквог инцидента, постепено су распуштавани и лишавани својих ранијих привилегија. Уместо њих, довођени су Диоклетијанови и Максимијанови илирски одреди који су били чврсто одани својим господарима-сународницима.

Деградација Рима условљена премештањем двора, као и успостављање четири нове престонице, представљала је тежак ударац дотадашњем утицају сената.

Регулисање цена и надница[уреди]

Са успостављањем новог поретка једна од најтежих последица у првом реду било је велико повећање јавних расхода изазване неминовношћу издржавања четири двора на нивоу источњачке раскоши и величанственим здањима које су тетрарси градили било из личне сујете било из политичких разлога (ради улепшавања своје престонице или омиљене резиденције). До потребног износа могло се доћи само путем повећаног опорезивања, те се код свих друштвених категорија наилази на огорчено негодовање због немилосрдног изнуђивања ком су били изложени. Међутим, Диоклецијан нипошто није био равнодушан према комфору и просперитету својих поданика. Укинути су разни монополи, подстицана је трговина, показана је спремност да се награди заслуга и сузбије корупција у сваком сектору. Гледишта која воде рачуна о стварима у вези са политичком економијом добро илуструје посебан едикт откривен касније у Стратоникеји заслугом пуковника В. М. Лика (енгл. W. M. Leake); њиме се за читаво Царство одређују наднице радника и занатлија, као и максималне цене свакодневних потрепштина и робе широке потрошње.

Прогон хришћана[уреди]

Убедљиво најгора одлика Диоклетијанове владавине била је персекуција хришћана. Његово држање у овој прилици је више него необично; будући да на први поглед није могуће открити повод који га је навео да одобри такву грозоту, и да се зна да му је најупечатљивија карактерна црта да свесрдно избегава окрутне мере.

Како Нибур истиче овде, у намери да сузбију растућу религију, Диоклецијан и његови саветодавци су употребили насиље против ње и то сасвим супротно потреби (барем како се то чини из данашње перспективе). Хришћани су били подвргнути прогону који, међутим, и није био тако страховит како се обично мисли. Нибур се слаже са Х. Додвелом (енгл. H. Dodwell) који је мишљења да овај погром није био ни сенка онога што је починио војвода од Албе у Низоземској. Но, како признаје исти, ипак остаје да је то покушај сузбијања ширења ове религије, будући да људе кад су склони нечему не може ништа зауставити сем истребљења или ропства.[13]

Концепт владареве личности за време „домината“[уреди]

Диоклетијан (са дијадемом) на саслушању св. Георгија. Фрагмент фреске из манастира Накипарија (данас у Грузији). Друга четвртина 12. века.

Ништа мање пажње посвећено је и наоко тривијалним стварима: скупоцене текстилне хаљине украшене златом, свилене ципеле обојене у пурпур и накићене драгим камењем, краљевска дијадема око главе, титула господара и бога (лат. dominus et deus), замршени дворски церемонијал који је подразумевао проскинезу (од грч. προσκυνέω, поклонити се, пасти ничице) и др. Кратковиди савременици су све то приписивали надувеном поносу бившег далматинског роба опијеног изненадним личним успехом, али у стварности то је био саставни део паметне и добро промишљене замисли како да се суверен окружи неком врстом сакралног и мистериозног сјаја.

Остављајући по страни Диоклетијанову војничку умешност, не може се занемарити чињеница да је човек који је осмислио обнову Царства и извршио је у тако кратком временском року морао да комбинује смео и способан интелект са јединственом разборитошћу и практичним умећем. Да су његови планови били такви са каквима би се неки далековидни државник сложио, у потпуности се доводи у питање, јер је потребно ништа друго до познавати људску природу да би се предвидело да генијална премда компликована машина неће складно радити након што рука њеног творца не буде више ту да је подешава; доследно томе, са његовом смрћу отпочео је низ љутих борби међу супарнички настројеним цезарима и августима које нису престале да јењавају све док се на челу поново уједињеног Царства није појавио Константин Велики. Па ипак, постигнута је велика друштвена промена; на начелима до тада непознатим на Западу, уведен је нов поредак ствари који је одређивао однос између суверена и поданика до краја постојања Римског царства.

Напомене[уреди]

  1. ^ Аутор списа О смрти мученика на два места (7. и. 8. глава) уочава страшљивост (лат. timiditas) као изражену Диоклецијанову карактерну црту, а у 9. глави му замера што се у тренуцима опасности носи плашљиво и малодушно (лат. meticulosus animique deiectus):

    Диоклецијан, који је био зачетник злочина и градитељ зала, када је уништио све, није могао да задржи руке ни од Бога. Преврнуо је овај свет у исти мах и са похлепом и са страшљивошћу [својом].

    Lact. De mort. pers. 7.1-2

    Какав је брат његов Максимијан, који је назван Херкулије? Не различит од њега [тј. Диоклецијана], јер не би могли толико искрено да се свежу у пријатељство да нису у обојици: један дух, иста мисао, идентична воља, једнака одлука. Само су се разликовали у томе, што је у једног [тј. Диоклецијана] похлепа била већа, али више страшљивости; у другог [тј. Максимијана], истина, мања похлепа, али више духа да чини не добро већ зло.

    Lact. De mort. pers. 8.1-2

    Нарзеј [тј. Нарзес], краљ Персијанаца, нагоњен породичним примерима свога деде Сапора [тј. Шапура I] жудео је да са јаким силама заузме [римски] Исток. Онда Диоклецијан, као што је био у свакој опасности плашљив и малодушан, бојећи се као и у случају Валеријановом, није смео да се дâ у сусрет [Нарзеју], него је послао овога [тј. Галерија] преко Арменије, остајући сâм на Истоку и вребајући [одатле] свршетак ствари.

    Lact. De mort. pers. 9.5-6

  2. ^ Други писци, описују овај догађај мање-више на исти начин, с том разликом што они пружају мање занимљивих детаља од Вописка. Углавном је прихваћено да се Диокле пред окупљенима заклео да није одговоран за Нумеријаново убиство које је приписао Аперу ког је на лицу места погубио.[3][7][8]
  3. ^ Ову занимљиву причу забележио је Вописк тобоже по казивању свога деде који ју је чуо лично од Диокла; како истиче исти,[9] за њу је знао и Диоклетијанов будући савладар Максимијан. Наиме, збило се то још за време Диокловог службовања по мањим местима у земљи Тунгрâ (околина данашњег Тонгерена на истоку Белгије). Једном приликом одсео је у неку крчму и када је правио обрачун са неком женом-друиткињом, ова му је рекла:

    Диокле(тијане), одвише си похлепан и шкрт.

    Кад будем био цар бићу великодушан — одговори јој Диокле у шали.

    Диокле(тијане), немој се шалити, јер бићеш цар кад будеш убио вепра (лат. aper).

    Vopisc. Numerian. 14.2

    Отада је стално имао на уму жељу за влашћу. У лову на вепрове, кад год би му се указала прилика, убијао би их лично. Међутим, када су се заређали један за другим на власти: Аурелијан, Проб, Тацит, па и сâм Кар, Диокле се вајкао: „Ја увек убијам вепрове, али се други послужи месом.“ Причало се, како наводи Вописк, да се похвалио пред свима када је убио преторијанског префекта Апера: „Најзад сам убио суђеног вепра!“[9]

  4. ^ Лактанције врло критички гледа на ово Диоклецијаново поређење с Јупитером. Прво каже:

    Какав је то „отац свега овога“, Јупитер, који се у свакидашњим молитвама назива Најбољи, Највећи? Да није он још од свог детињства показао да је опак и малтене оцеубица, када је из пожуде за владањем збацио оца са власти и прогнао га, не сачекавши ни смрт оронулог старца?

    Lact. Inst. 1.12.10

    Ова опаска одговара причи о томе како је Јупитер поступао према Сатурну. А будући да је и Диоклецијан — јупитерски владар — могао бити умешан у смрт свог претходника Нумеријана, акценат који Лактанције ставља на Јупитерову узурпацију очеве власти може бити да указује на гнусно и незаконито Диоклецијаново ступање на власт.

  5. ^ Дискутујући о томе како богови заправо морају бити људи, будући да сексуално опште, Лактанције цитира Сенеку који се пита:

    Шта је, дакле, то због чега је Јупитер, међу песницима [знан као] велики похотљивац, престао да подиже децу? Да ли је постао шездесетогодишњак и је ли му Папијев закон заврнуо копчу [данас би се рекло шлиц — прим. прев.]? ... Или му је најзад пало на памет: „Што си учинио другом, то очекуј од следећег“, и страхује ли да му се не спрема то што се [десило] Сатурну?

    Sen. ap. Lact. 1.16.10

    И ова опаска, као критика понашања „бога“ Јупитера, стоји на свом месту. Но, она је исто тако уперена против власти потенцијално засноване на регициду која је изградила комплексан систем адоптације делом зато да би се предухитрила узурпација — околност под којом је Диоклецијан стекао преимућство. И поред увида у систем адоптације, Лактанције се нимало не саосећа са тим Диоклецијановим решењем. Штавише, он га блати и осуђује као израз Диоклецијанове немоћи да дели власт.

    Но, да престанемо разлагати о понашању; да се бацимо на ствар, како би људи схватили у каквим заблудама су жалосни. Прост свет мисли да на небу краљује Јупитер; то је уверење како оним образованим тако и оним необразованим. И вера, и молитве, и химне, и светишта, и слике [ових последњих] су то исто тако приказивали. Међутим, они исто признају и [Јупитерово] проистицање од Сатурна и Реје. Како он може да се посматра као Бог, или да се верује [да је], како песник [тј. Вергилије — прим. прев.] тврди: „...творац људи и ствари“ (Verg. Aen. 12.829), [будући да је] пре његовог рођења било небројено хиљада људи (од којих су свакако они који су живели још за време Сатурновог краљевања и уживали у светлости пре него Јупитер)? Примећујем једног бога који био краљ у ранијем времену и другог [који је то постао] у наредном. Стога је могуће да ће се касније наћи још један [краљ]. Јер, ако је пређашња краљевина промењена, зашто бисмо очајавали кад и потоња може да се мења (осим ако Сатурн није неким случајем био кадар да створи јачег [од Јупитера], што Јупитер не може)? Па ипак, или је божански империјум свагда непроменљив, или је, ако је променљив (што не може да буде), сигурно увек променљив. Према томе, може ли Јупитер да изгуби краљевство, баш као што је изгубио његов отац? Дакако да може. Јер, пошто исти никада није штедео ни девице, ни оне удате, ипак се суздржао само од Тетиде, јер је одговор [пророчице Темиде — прим. прев.] био да ће бити већи од свог оца ко год би од ове [тј. Тетиде] био рођен.

    Lact. Inst. 1.11.4-9


    Но, Бог који је Вечни ум, сигурно је у сваком сегменту од потпуне и савршене врлине. Ако је то истинито, неминовно је да је Он један. Јер, моћ (илити апсолутна врлина) отпечаћује своју својствену постојаност. То пак треба да се сматра чврстим, чему нема шта да се одузме; те савршеним, чему се не може ништа додати... Бог је дакле један, ако већ ничег другог што би поседовало толико моћи [колико Бог] не може бити. А они који сматрају да их је више, кажу да су међу собом поделили функције. О свему томе расправљаћемо на одговарајућем месту. Засада се држим онога што се односи на ово место. Ако су међу собом поделили функције, ствар се враћа на исто, пошто ма ко од њих не може да буде довољан свему. Управо стога неће бити савршен онај који у изостанку осталих [богова или функција? — прим. прев.] не може да управља свиме. Тако се обистињује да је у погледу краљевања светом већа потреба за савршеном снагом једног, него за слабостима више њих. Онај који пак сматра да оволиком величином не може да краљује Један, вара се. Јер, он не схвата колика су сила и моћ божанског величанства, ако мисли да једини Бог (Који је могао да створи свет) не може исто да краљује оним што је створио. Ако се замисли у себи: колика је неизмерност овог божанског дела кад пре тога ничега није било, па се ипак снагом и мудрошћу Божијом из ничега саздало (то дело није могао да започне и заврши нико осим Једног); схватиће одмах да је много лакше да Један те Исти влада тим што је и створио.

    Lact. Inst. 1.3.3-13

  6. ^ Главни извор за победу и нагодбу је Pet. Patr. Frr. 13 & 14. У извесном смислу га допуњују Vict. Caes. 39.34-37; Eutrop. 9.25.1; Hieron. Chron. a. 2320; Oros. Adv. Pag. 7.25.10-11; Fest. Brev. 14 & 25.

Извори[уреди]

  1. ^ а б Eutrop. 9.19
  2. ^ а б в Epit. de Caes. 39.1
  3. ^ а б в г д Zonar. 12.31 (p. 613 Bonn)
  4. ^ а б в Niebuhr 1848, S. 292.
  5. ^ а б Niebuhr 1848, S. 293.
  6. ^ Vopisc. Numerian. 13.2
  7. ^ а б Eutrop. 9.20
  8. ^ а б Hieron. Chron. Olymp. cclxvi. an. 2
  9. ^ а б Vopisc. Numerian. 15.1-4
  10. ^ Aur. Vict. Caes. 39.23
  11. ^ Eutrop. 9.22
  12. ^ Epit. de Caes. 39.7
  13. ^ Niebuhr 1848, S. 295-96.

Види још[уреди]

Литература[уреди]

  • J. R. Martindale, A. H. M. Jones, eds., The Prosopography of the Later Roman Empire I. A.D. 260-395, Cambridge 1971, pp. 253-54.
  • N. A. Maškin, Istorija starog Rima, 9. izd., Prev. sa rus. M. Marković, Beograd 2002, pp. 526-36.
  • М. Мирковић, Римска држава у доба принципата и домината. Од Августа до Константина, Београд 2003, стр. 173-182.
  • B. G. Niebuhr, Vorträge über römische Geschichte an der Universität zu Bonn gehalten, hrsg. v. M. Isler, Bd. 3. Von Pompeius' erstem Consulat bis zum Untergang des abendländischen Reichs, Berlin 1848, S. 289-306.
  • М. Ростовцев, Историја старога света, Прев. са енгл. М. Михајловић & Н. Ћурчија Продановић, Нови Сад 1974, стр. 460-69.

Спољашње везе[уреди]

Tauroktonija.jpgНапомена: Овај чланак или један његов део преведен је или адаптиран из одреднице једног од томова Dict. Gr. & Rom. Biog. & Myth.