Национални парк Навел Вапи

С Википедије, слободне енциклопедије
Национални парк Навел Вапи
IUCN категорија II (национални парк)
Национални парк Навел Вапи
Мјесто Аргентина
Површина705 000 ha
Основано1934. године
Управљачко тијелоAdministración de Parques Nacionales

Национални парк Навел Вапи (шп. Parque Nacional Nahuel Huapi) је најстарији национални парк у Аргентини, основан 1934. Окружује језеро Навел Вапи у подножју Патагонских Анда. Највећи од националних паркова у региону, има површину од 7 050 km² (705 000 ха).[1] Његови пејзажи представљају севернопатагонску андску зону која се састоји од три типа: Алтоандино (са вечитим снегом изнад надморске висине од 1 600 м), Андино-Патагонико (у доњем току брда) и Патагонску степу.[2] [3] [4] Такође представља и мале делове Валдивијанске прашуме.

Парк и резерват леже на надморској висини од 720 до 3 574 м, а означени су према категоријама управљања IUCN - Међународне уније за заштиту природе, категоријом II (Национални парк) и IV (Управљачки резерват). Парк је у потпуности заштићен, док је резерват делимично заштићен.[4] Националним парком доминира ланац високих планина Анда, мноштво језера, брзих река, водопада, снегом покривених врхова, глечера и пространих шума. На западној страни се граничи са Чилеом.[2]

Етимологија[уреди | уреди извор]

Парк је добио име по језеру које окружује, наиме „Навел Вапи“. На језику мапуче, науел значи „јагуар“, а уапи значи „острво“.[5]

Национални парк Навел Вапи (мапа)

Историја[уреди | уреди извор]

Најранија открића Навел Вапија од стране не-аутохтоних народа повезана су са освајањем Чилеа. У лето 1552–1553, гувернер Чилеа Педро де Валдивија послао је Франциска де Вилагру да истражи подручје источно од Анда на географским ширинама града Валдивије. Франциско де Вилагра прешао је Анде кроз превој Мамуил Малал и кренуо на југ док није стигао до реке Лимај у близини језера Навел Вапи.[6]

У колонијално доба истраживачи у потрази за легендарним градом "Сиудад де Лос Цесарес" посетили су зону, а језуитски мисионари који су долазили са архипелага Чилое успоставили су несигурну мисију на обали језера.[6] [7]

1870-их и 1880-их Перито Морено је предузео низ истраживачких путовања у Патагонију. Касније је радио за граничну комисију аргентинске владе. Истраживање и рад Перита Морена били су од пресудног значаја за обезбеђивање аргентинског суверенитета на подручју Навел Вапи. Као накнаду за своје услуге Перито Морено је добио огроман комад земље око језера Навел Вапи.[8]

1903. Перито Морено је донирао 75 km² земљишта на том подручју савезној влади.[7] Истовремено је предложио стварање националног парка.[8] Указом од 1. фебруара 1909. године препознато је да је том подручју потребна заштита а затим су 1916. године започети радови на успостављању парка и коначно је отворен 1922. године као Јужни национални парк (Parque Nacional del Sur). Укупна површина првобитног националног парка 1916. године премашила је површину донација Перита Морена. Тек је 9. октобра 1934. године Национални парк Навел Вапи стекао данашње име. У исто време 1934. године у Аргентини је основан Национални парк Игвасу.

За разлику од суптропског националног парка Игвасу, међутим, веровало се да је национални парк умерене климе Навел Вапи у стању да се такмичи са европским туризмом, па су му, заједно са Барилочеом, национални планери за развој туризма дали предност.[9] [10] Прве године службе Националног парка, 1935, спроведено је неколико прописа који су утицали на Навел Вапи. То је укључивало грађевинске законе, спортски риболов, стандардизацију санитарних услова воде за пиће и издавање продајних дозвола.[11] Простор се отворио за планинарење и друге рекреативне активности након успостављања парка.

Географија[уреди | уреди извор]

Мост пута 231 преко реке Корентосо која се улива у језеро Навел Вапи

Парк се простире на приближно 7 050 km². Налази се у југозападном делу провинције Неукен и северозападном делу провинција Рио Негро, на граници са Чилеом. Парк има две зоне: парк и природни резерват са развојем концентрисаним у резервату.[4] Највећи град и туристичка база је Сан Карлос де Барилоче, који је окружен парком. Сан Карлос де Барилоче је главни центар приликом посете језеру, а познат је као „Капија ка Патагонији“, „Чоколадна престоница“ и „Престоница меденог месеца“ Аргентине. Међутим, град и друга насеља су зонирани ван граница парка. Даље под-зонирање спроведено је са ексклузивним рекреативним подручјем названим Серо Катедрал. Вила Ла Ангостура је још једно одмаралиште поред језера, такође унутар граница парка.[2]

Подручје је познато као Аргентинска језерска област,[3] јер у парку постоји мноштво језера, укључујући језера Навел Вапи, Маскарди, Гутијерез, Трафул, Гиљелмо и Перито Морено. Серо Катедрал је врх висине 2 388 м у парку и важно скијалиште. Серо Тронадор, на чилеанској граници, највиша је планина у парку са 3 491 м висине. На северу се граничи са националним парком Ланин. [4]

Геологија

Геолошке формације у парку и резервату су углавном терцијарне стене вулканског порекла у комбинацији са андезитима и порфирима. Литице полуострва Сан Педро приказују еродиране глацијалне карактеристике, а језера такође показују бројне глацијалне ефекте.[4]

Клима

Парк има хладну умерену климу.[12] Зиме су хладне и кишовите са честим снежним падавинама. Средње температуре се крећу између 2 и 4 °C током зиме. Лета су сува са средњим температурама у распону од 14 до 16 °C. Средње годишње падавине се крећу од 4 000 мм у Пуерто Блесту и смањује се према истоку, у просеку до само 600 мм у најисточнијим крајевима.

Језеро Навел Вапи[уреди | уреди извор]

Барилоче на обали језера Навел Вапи

Језеро Навел Вапи је највеће и најдубље језеро са бистром водом у језерској области Аргентине, са дубином од 425 м. Смештено у подножју Анда на надморској висини од 767 м, има површину од 544 km². Језеро је истражио језуитски свештеник Николас Маскарди 1670. године који је такође саградио капелу на полуострву Уемул на језеру. Језеро се простире на 100 км преко границе са Чилеом и укључује многе фјордове и Валдивијску умерену кишну шуму.[13] [14] [15] На јужној обали језера налази се много хотела и ресторана који се баве туризмом. Полуострво Кетриуе на северу језера издвојено је као засебан национални парк, Национални парк Лос Арајанес. Језеро има мноштво острва. Станица за истраживање шума налази се на једном од њих, на острву Викторија, које је природни резерват коме се може приступити чамцима. Острво Уемул било је домаћин пројекта Уемул, аргентинског тајног истраживачког пројекта о нуклеарној фузији 1949–1952.

Барилоче[уреди | уреди извор]

Сан Карлос де Барилоче налази се на јужној обали језера Навел Вапи. Град је основан 1902. Међутим, његов значај као туристичког средишта порастао је након 1930-их када је основан национални парк који га окружује. Познат је под називом „Престоница меденог месеца Аргентине“, осим по производњи чоколаде.[15] Северно од града, пут Седам језера пружа живописне видике пејзажа. Ледници и водопади, који су близу Пампа Линде, налазе се западно од Барилочеа. Такође је база за планинарске излете на планину Тронадор висине 3 554 м (такође позната као Громовник јер падање леда производи такве звукове) угашеног вулканског порекла. Град је добро повезан ваздушним, железничким и друмским саобраћајем. Планински врх Серо Катедрал је центар за зимске спортове, са много стаза за скијање, које су на 23 км од Барилочеа. [16]

Биљке и животиње[уреди | уреди извор]

Екологију парка чине патагонска степа на нижим котама и Валдивијске умерене шуме на вишим котама.[17] Значајан је по богатом дивљем свету због многих биотопа, приписаних различитој надморској висини и опсегу падавина.

Биљке
Патагонска флора

Ксерофитска патагонијска флора је доминантна у источној половини парка, док је западна половина обилно прекривена умереним кишним шумама. Доминантне врсте дрвећа у парку су ленгас букве (Nothofagus pumilio), коихуе (Chusquea culeou) и нирес (Nothofagus antarctica). Остале сорте дрвећа које се виде у парку су чилеански кедар (Austrocedrus chilensis), зимска кора (Drimys winteri), Lomatia ferruginea, и др.[4] Fitzroya или патагонски чемпрес је споро растући четинар који је такође присутан. У зонама јаких киша у близини чилеанске границе обилује 450 година старо дрво коихуе (ситнолистне зимзелене букве).[15] Бамбусова трска расте у изобиљу.

Животиње

Животиње укључују неотропске видре (Lontra longicaudis), јужно андске гвемале (Hippocamelus bisulcus), пудусе (мали јелени), лисице, пуме, гванако и глодаре мараси. У парку је забележена јужна речна видра (Lontra provocax), угрожена домаћа видра.[3] [4] [15] Од птица су ту Магелански детлићи, зелени папагаји, гуске, патке, лабудови, плавооки корморани, андски кондори (Vultur gryphus) и колибри (Saphonoides sephaniodes). Фауну водоземаца чине и жабе Hylorina sylvatica и Bufo spinolosus. Забележено је пет родова и 32 врсте Simuliidae (црна мува), подврста Simulium са 19 врста; они чине 57% фауне Simuliidae пронађене у Аргентини.[18]

Науелито је језерско чудовиште названо по језеру Навел Вапи, јер се о његовом виђењу у језеру навелико извештава. Без обзира да ли је то чињеница или измишљотина, локално становништво и туристи су о његовом виђењу извештавали са разним описима. Његова дужина је такође пријављена у распону од 4 до 45 м. О њему се извештава од 1920-их, пре Несија а књига под насловом Изгубљени свет (Артур Конан Дојл), Науелита описује као „аргентинску медијску звезду“.[19]

Рекреација[уреди | уреди извор]

Рекреација у језеру Навел Вапи у Лао Лаоу

Парк нуди мноштво начина за рекреацију. Посебно интересантна места у овом контексту су Тронадор, Пуерто Блест, острво Викторија и Пут до 7 језера. Остале могућности за рекреацију доступне су у Серо Катедралу, Лопезу и Пунта Негри. Већина рекреационих активности односи се на планинарење по високим планинама и стрмим брдима осим рафтинга, скијања у Серо Катедралу, вожње кајаком у Пура Вида,[20] брдског бициклизма, пењања по стенама, змајевског сурфовања, падобранства, параглајдинга, голфа на Лао Лао.

Неке од добро развијених планинарских рута су: Успон на вулкан Громовник, који има неколико стаза које сежу до великих ледника; стазе до Тронадора (угашени вулкан); стазе које повезују склониште Сан Мартин и Манфредо Сегре (Црна лагуна); походе до Лопеза и до видиковца Хабсбуршке стене, шетња која води до Пампе Линде и др.[21]

Трекинг руте имају смештајне капацитете на неколико локација, а стазе зависе од кондиције, а удаљеност варира од најмање 12 км до највише 45 км што укључује 1-2-3 и више од 4 дана трекинга. Стазе се сврставају у четири категорије, у зависности од терена и тежине пењања по неравним брдима висине од 200 до 3 000 м.[22]

Церос Катедрал, Лопез и Капила, и језера Морено и Навел Вапи, поглед са Серо Кампанарио.
Језеро Корентосо
Ла Ангостура
Језеро Трафул

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ National Parks and Conservation Association (1968). National parks & conservation magazine. National Parks & Conservation Association. Приступљено 22. 2. 2011. 
  2. ^ а б в „Nahuel Huapí National Park”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 19. 2. 2011. 
  3. ^ а б в „Nahuel Huapi National Park”. Patagonia-argentina.com. Приступљено 19. 2. 2011. 
  4. ^ а б в г д ђ е IUCN Commission on National Parks and Protected Areas (1982). IUCN directory of neotropical protected areas. IUCN. стр. 9—10. ISBN 978-0-907567-62-2. Приступљено 19. 2. 2011. 
  5. ^ Adrian Room (2006). Placenames of the world: origins and meanings of the names for 6,600 countries, cities, territories, natural features, and historic sites. McFarland. стр. 260—. ISBN 978-0-7864-2248-7. Приступљено 7. 4. 2011. 
  6. ^ а б Urbina, Ximena (2008). „The frustrated strategic mission of Nahuelhuapi, a point in Patagonia's inmensity”. Magallania. 36 (1): 5—30. 
  7. ^ а б Kuno Thomasson (1959). Nahuel Huapi: plankton of some lakes in an Argentine national park, with notes on terrestrial vegetation. Almqvist & Wiksells boktr. стр. ii. Приступљено 19. 2. 2011. 
  8. ^ а б Scarzanella, Eugenia (2002). „Las bellezas naturales y la nación: Los parques nacionales en Argentina en la primera mitad del siglo XX”. Revista Europea de Estudios Latinoamericanos y del Caribe (на језику: Spanish). 73 (73): 5—21. JSTOR 25675985. 
  9. ^ Tourism Policy in 20th-century Argentina
  10. ^ Oyola-Yemaiel, p. 74
  11. ^ Oyola-Yemaiel, Arthur (децембар 1999). The Early Conservation Movement in Argentina and the National Park Service: A Brief History of Conservation, Development, Tourism and Sovereignty. Universal-Publishers. стр. 71—. ISBN 978-1-58112-098-1. Приступљено 20. 2. 2011. 
  12. ^ „Parque Nacional Nahuel Huapi” (на језику: Spanish). Administración de Parques Nacionales. Архивирано из оригинала 31. 10. 2015. г. Приступљено 7. 11. 2015. 
  13. ^ „Nahuel Huapi National Park (Parque Nacional Nahuel Huapi) Travel Guide”. iexplore. Архивирано из оригинала 13. 7. 2011. г. Приступљено 20. 2. 2011. 
  14. ^ „Lake Nahuel Huapi”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 21. 2. 2011. 
  15. ^ а б в г Christabelle Dilks (1. 12. 2006). Footprint Argentina. Footprint Travel Guides. стр. 388—. ISBN 978-1-904777-72-4. Приступљено 19. 2. 2011. 
  16. ^ Danny Palmerlee (1. 8. 2008). Argentina. Lonely Planet. стр. 415—417. ISBN 978-1-74104-702-8. Приступљено 26. 3. 2011. 
  17. ^ Olson, D. M, E. Dinerstein; et al. (2001). „Terrestrial Ecoregions of the World: A New Map of Life on Earth”. BioScience. 51 (11): 933—938. doi:10.1641/0006-3568(2001)051[0933:TEOTWA]2.0.CO;2 Слободан приступ. Архивирано из оригинала 14. 10. 2011. г. 
  18. ^ „"Jejenes" (Diptera: Simuliidae) of Nahuel Huapi National Park, Patagonia, Argentina: Preliminary Results” (PDF). scielo.org.ar/. 26. 3. 2011. 
  19. ^ „NESSIE and Other Lake Monsters”. strangemag.com. Приступљено 26. 3. 2011. 
  20. ^ „Curso de Introduccion Al Kayaking de Travesi”. Purvidapatagonia. Приступљено 21. 2. 2011. 
  21. ^ PARQUE NACIONAL NAHUEL HUAPI: Parque Nacional Nahuel Huapi: Trekking Trekking, Retrieved 21 February 2011[тражи се бољи извор] [better source needed]
  22. ^ „Bariloche treks overview”. trekbariloche.com. Архивирано из оригинала 11. 2. 2011. г. Приступљено 21. 2. 2011. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Национални_парк_Навел_Вапи&oldid=27365118”