Планинарење

Из Википедије, слободне енциклопедије

Планинарење је спорт у ком је један од главних циљева освајање врха неке планине.

Велики број планинара има различите мотиве, а углавном су то: изазов, уживање у нетакнутој природи и дружење. Планинарење често захтева добру кондицију, јер оно обухвата пењање, силажење, ношење ранца итд. Искуство је потребно за коришћење карте, компаса, висиномера, и друге опреме. Основна планинарска опрема подразумева ципеле, јакну, ранац. Списак опреме за озбиљније планинарске експедиције је дугачак. Он поред хране и воде подразумева пењачку опрему (појас, прусик, карабинери, цепин, дерезе, шлем, штапови...), опрему за преноћиште (шатор, врећа, подлога), осталу опрему (наочаре за сунце, ски наочаре, батеријска лампа, компас...) За време успона и силаска може доћи до непредвиђених околности. Планинари морају бити психички припремљени да и у најтежим околностима (магла, ветар, снег, киша, недостатак воде и хране, повреде, кварови опреме...) остану прибрани, помогну другима и безбедно приведу акцију крају.

Висинска болест[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Висинска болест

Циљ вискогорства је освајање врхова високих планина. Најчешће се под тим подразумевају врхови преко 2000 метара надморске висине. При пењању на високе планине долази до промена у организму, пре свега због тога што ваздушни притисак опада са повећањем надморске висине.

Висина (у метрима) Атмосферски притисак (у милибарима)
0 1013
1000 899
2000 795
3000 701
4000 616
5000 540
6000 472

Извор: Међународна авио организација (International Civil Aviation Organization)

Као последица мањег притиска, крв је мање засићена кисеоником него на мањим висинама. Организам се може донекле прилагодити овим условима. Срце куца брже, повећава се крвни притисак. Међутим, на већим висинама, организам се теже прилагођава. Тако настаје висинска болест. Симптоми висинске болести су: главобоља, несаница, губитак апетита, мучнина, повраћање, губитак мокрења итд. Начини борбе против висинске болести су: бити у што бољој кондицији, пити пуно течности, јести добро, добро се аклиматизовати. Аклиматизација је постепено привикавање организма на велику висину. Планинари најчешће покушавају да се аклиматизују по методу „горе - доле“ који подразумева такозване аклиматизационе успоне: пењање на веће висине у току дана, а затим спуштање и ноћење на мањој висини. Тек после једног или више аклиматизационих успона, дефинитивно се наставља даље ка врху.

Врхови преко 8000 метара[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Врхови преко 8000 метара

Постоји 14 планинских врхова виших од 8000 метара. Многи планинари покушавају да освоје „Седам врхова“, односно све врхове за које важи да су највиши врх континента на ком се налазе. Ретки су они који покушавају да освоје свих 14 врхова виших од 8000 метара. Сви ови врхови се налазе на Хималајима и то у четири земље: Непалу, Пакистану, Кини и Индији. Тежина се овде не огледа само у томе што су стене са јужне стране веома стрме, а клима са северне стране сурова, већ и у чињеници да је ваздух веома разређен. Због тога велики број пењача користи боце са кисеоником, који, опет, представљају додатни терет за ношење.

Историја[уреди]

Види још[уреди]

Литература[уреди]

  • Звонимир Живковић. Природа, алпинизам, аклиматизација и логоровање. Београд 1979.
  • Александар и Нада Дамјановић, ПЛАНИНАРСКИ ВРЕМЕПЛОВ 1951-2005. Монографија Планинарско-смучарског друштва „Железничар“ Нови Сад
  • Александар Дамјановић, ФРУШКОЈ ГОРИ С ЉУБАВЉУ - водич, Нови Сад 2003.
  • Илија Петровић, ОБЗОРЈА - Споменица Планинарског друштва Поштар Нови Сад. Нови Сад 2005.
  • Владан Вукашиновић, ЕвеРесТ за сваког и за одабране. Београд 2003.
  • Проф. др Зоран Рогановић и др Миленко Савић, Медицински проблеми на великој надморској висини, Београд 2004

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :

Планинарска друштва у Србији[уреди]

Планинарска друштва Републике Српске[уреди]