Палингенетски ултранационализам
| Дио серије о фашизму |
| Фашизам |
|---|
 |
Палингенетски ултранационализам је концепт који се тиче генеричког фашизма који је формулисао британски политички теоретичар Роџер Грифин. Кључни елемент ове идеје је вјеровање да се фашизам може дефинисати својим основним митом, наиме оним о револуцији, како би се постигао „национални препород” — палигенезија. Грифин тврди да јединствена синтеза палигенезије и ултранационализма разликује фашизам од парафашизма и других ауторативних националистичких идеологија. То је оно што он назива „фашистичким минимумом” без којег нема фашизма.[1]
Извор[уреди | уреди извор]
Роџер Грифин тврди да фашизам користи „палингенетски мит” да привуче масе бирача који су изгубили вјеру у традиционалну политику и религију, обећавајући им свијетлију будућност под фашистичком влашћу. Ово обећање не дају искључиво фашисти: и друге политичке идеологије укључујући неке палингенетске аспекте у своје страначке програме, пошто политичари готово увијек обећавају да ће унаприједити стање. Радикалнији покрети често желе да сруше стари поредак, који је постао декадентан и стран обичном човјеку. Ово моћно и енергично рушење старих путева може захтијевати неки облик револуције или битке, али је представљено и као славно и неопходно. Овакви покрети тако пореде (недавну) прошлост са будућношћу, која се представља као препород друштва након периода продања и биједе. Палингенетски мит такође може представљати повратак у златно доба у историји земље, тако да прошлост може бити путоказ за боље сутра, са припадајућим режимом који површно личи на реакционарни.[1] Фашизам се разликује по томе што је једина идеологија која се снажно фокусира на револуцију у самом миту, или како то Грифин каже:
Митски хоризонти фашистичког менталитета не протежу се даље од ове прве фазе. Обећава да ће геронтократију, осредњост и националну слабост замијенити младошћу, херојством и националном величином, да ће протјерати анархију и декаденцију и увести ред и здравље, да ће инагурисати узбудљив нови свијет умјесто одиграног који је постојао раније, да ће власт ставити у руке изузетних личности умјесто неентитета.
Кроз све ово постојаће један велики лидер који се бори против представника старог система уз основну подршку. Они се јављају као маса људи која има само један циљ: да створе своју нову будућност. Имају бескрајну вјеру у свог митског хероја, јер се он залаже за све у шта вјерују. Са њим ће се земља као феникс подићи из пепела корупције и декаденције.[1]
Савремени примјери[уреди | уреди извор]
За националанархизам се тврдило да је синкретичка политичка идеологија коју су 1990-их развили бивши трећи позиционисти да би промовисали „бездржавни палингенетски ултранационализам”.[2]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в Griffin 1991; Griffin 1996.
- ^ Sunshine, Spencer (28. 1. 2008). „Rebranding Fascism: National-Anarchists”. The Public Eye (на језику: енглески). Приступљено 30. 1. 2022.
Литература[уреди | уреди извор]
- Griffin, Roger (1991). The Nature of Fascism (на језику: енглески). Palgrave Macmillan. ISBN 978-0-312-07132-5. Приступљено 30. 1. 2022.
- Griffin, Roger (1996). „Staging the Nation’s Rebirth: The Politics and Aesthetics of Performance in the Context of Fascist Studies”. Ур.: Berghaus, Günter. Fascism and Theatre: Comparative Studies on the Aesthetics and Politics of Performance in Europe, 1925-1945 (на језику: енглески). Berghahn Books. ISBN 978-1-57181-901-7. Приступљено 30. 1. 2022.
Додатна литература[уреди | уреди извор]
- Griffin, Roger (2008). „Modernity, modernism, and fascism. A "mazeway resynthesis"”. Modernism/modernity. 15 (1): 9—24. ISSN 1080-6601. doi:10.1353/mod.2008.0011. Приступљено 30. 1. 2022.