Анте Павелић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Info non-talk.svg Овом чланку или једном његовом делу је потребно прерађивање.


Чланак је означен овим шаблоном 21.01.2012. и налази се у категорији Биографије.
Погледајте како се мења страница или страницу за разговор за помоћ. Уклоните ову поруку када завршите.

Disambig.svg
Уколико сте тражили политичара из времена стварања Краљевине СХС, погледајте чланак Анте Павелић (политичар).
Анте Павелић

Ante Pavelić.jpg

Биографија
Датум рођења 14. јул 1889.
Место рођења Брадина (Аустроугарска)
Датум смрти 28. децембар 1959.
Место смрти Мадрид (Шпанија)
Нација Хрват
Вероисповест Римокатолик[1]
Политичка партија УХРО
Диплома са Загребачког свеучилишта
Професија адвокат
Мандат(и)
Поглавник Независне Државе Хрватске
10. април 19418. мај 1945

Анте Павелић (Брадина, 14. јул 1889Мадрид, 28. децембар 1959) је био хрватски фашистички политичар, и оснивач и вођа екстремног десничарског усташког покрета. После окупације Југославије, постављен је на чело Независне Државе Хрватске, где је владао користећи титулу поглавникa.

Павелић је био адвокат и политичар из редова хрватска Странке права за време Краљевине Југославије познат по својим националистичким уверењима о независној Хрватској. До краја 1920их, његове политичке активности су постајала све радикалније како је позивао Хрвате на устанак против Југославије и планирао је стварање независне Хрватске под италијанским протекторатом. Након што је краљ Александар I Карађорђевић увео Шестојануарску диктатуру и забранио све политичке странке, Павелић је отишао у иностранство и заједно са Унутрашњом македонском револуционарном организацијом (ВМРО) је планирао да разбије Југославију, због чега су га југословенске власти у одсуству осудиле на смрт. У међувремену Павелић је дошао у Италију, где је основао усташки покрет са циљем стварања независне Хрватске.[2][3][4] Павелић је унео терористичке акције у усташки програм, као што су подметање бомби и атентати, покренуо мали устанак у Лици 1932, а све је кулминиралало убиством краља Александра изведеног заједно са ВМРО. Павелићу је још једном у Француској осуђен на смрт у одсуству. Због међународног притиска, Италијани су га ухапсили и држали 18 месеци у затвору, што је увелико омело усташе у следећем периоду.

Убрзо по инвазији сила Осовине на Југославију у априлу 1941. Славко Кватерник је, уз немачко допуштење, прогласио оснивање Независне Државе Хрватске у Павелићево име, који се убрзо вратио, преузео контролу над марионетском владом и убрзо створио политички систем сличан нацистичкој Немачкој и фашистичкој Италији. Павелић је морао да Италијанима да територијалне уступке. Бруталан режим који је предводио Павелић је био одговаран за генодицне прогоне Срба, Јереја и Рома који су живели на територији НДХ[5][6], што је укључивало масовна убиства стотине хиљада Срба[7][8], и десетине хиљада Јевреја и Рома.[9][10], као и за прогоне Хрвата антифашиста. Расне политике НДХ су значајно допринеле брзом губитку контроле над окупираној територији, где је становништво масовно одлазило у партизане и четнике, и чак натерало немачке власти да покушају да обуздају Павелића и његову геноцидну кампању.[11]

На крају рата 1945. Павелић је наредио својој војсци да се бори чак и после немачке предаје, али он сам је побегао у Аустрију и избегао репатријацију код Блајбурга. Павелић је на крају стигао до Аргентине, где је остао политички активан. На њега је 1957. извршен атентат који је преживео, после чега је побегао у Франкову Шпанију, где је преминуо од задобијених рана.

Биографија[уреди]

Младост[уреди]

Рођен је 14. јула 1889. године у херцеговачком селу Брадини на Иван планини, тада делу аустроугарског кондоминијума Босне и Херцеговине. Његови родитељи, отац Миле (пружни радник) и мајка Марија, доселили из личког села Криви Пут у централном делу велебитске висоравни[12][13], да раде на изградњи пруге Сарајево-Метковић.[14]

Основну школу похађао је у разним местима по Босни и Херцеговини, зависно где је радио његов отац. Гимназију похађа у Травнику, Сењу, Карловцу и Загребу, гдје је 1910. године и матурирао. За време гимназије приступа Хрватској странци права (ХСП). Након матуре уписује се на Правни факултет у Загребу. Право је дипломирао 1914. године, а 1915. године добио doctor iuris почасну титулу. У раздобљу од 1915. до 1918. године радио је као овлашћени записничар у адвокатском нотаријату А. Хорвата, председника ХСП-а. Након завршене стручне праксе (1918) ради као самостални адвокат. У том периоду склапа брак с Маром Ловренчевић, с којом добија троје деце: сина Велимира и кћерке Мирјану и Вишњу.

Политички успон[уреди]

Екстремиста од саме своје младости, постао је члан организације знане под именом „Франковци“. У 1919. години врши функцију привременог секретара Чисте странке права. Како је то објаснио британски историчар А. П. Ј. Тејлор, када су се у Хрватској партији права појавили људи који су одбијали улазити у сукоб са Србима, што је било алфа и омега политичке активности ове партије, партијска већина је формирала Чисту странку права „очишћену од било каквих трагова реализма“ - по Тејлору. Године 1921. Павелић је био ухапшен заједно са неколико других чланова ове партије а затим, кад је пуштен на слободу, покушао је бранити на суду ухапшене чланове партије што му није успело.

Страдање и прогон Срба
У Аустроугарској
Логори
Добој
У Независној Држави Хрватској
Усташе · Католичка црква и усташе
Логори
Вила Лубурић · Даница · Ливно
Доња Градина · Ђаково
Госпић · Јадовно · Јасеновац
Јастребарско · Керестинец · Крушчица
Лепоглава · Лобор · Паг
Сајмиште · Стара Градишка
Ступачиново · Тења · Цапраг
Усташе
Анте Павелић · Миле Будак
Мирослав Филиповић · Петар Брзица
Оружје за масовно убијање:
Србосјек · Србомлат
Мађарска окупација Бачке и Барање
Рација у јужној Бачкој
После Другог светског рата
Западна Славонија · Госпић
Бљесак · Олуја · Космет
Шаблони: НДХ · Распад СФРЈ

Павелићева свадљива природа је постајала све више и више видљивија у годинама непосредно послије рата када се је укључио у сукобе између Централистичке партије и Радићеве Хрватске сељачке странке. Био је једини посланик његове партије у Скупштини Краљевине Југославије али је ретко био присутан на седницама Скупштине а када би био 'био је тих и неактиван седећи на својој столици и само би се повремено укључивао у дуга харангирања-протесте против оних мера које није одобравао.

Раних 1920тих Павелић је почео успостављати контакте са хрватском емиграцијом у Бечу и Будимпешти а касније и са македонском терористичком организацијом ВМРО. Године 1927 је био саветник одбране македонских терориста током скопскога процеса.

Исте 1927. изабран је за загребачког покрајинског заступника, а у јуну исте године представљао је загребачку општину на европском конгресу градова у Паризу. На повратку у Риму је изасланику италијанске владе Даванзатију у име ХСП-а предао промеморију у којој се Италији нуди сарадња у рушењу Југославије. У складу с тим очекује италијанску помоћ у успостављању и заштити хрватске државе, те износи спремност на територијално, политичко, економско и војно прилагођавање италијанским интересима.

На парламентарним изборима 1927. године изабран је, заједно с Трумбићем, за заступника на листи Хрватског блока. У својим говорима у београдској скупштини иступио је против српске политике и изјашњавао се за хрватску самосталност и независност. Унутар странке посебно се посветио раду с омладином те покренуо листове „Старчевић“ и „Кватерник“. После атентата на прваке Хрватске сељачке странке 1928. године приступа Сељачко-демократској коалицији. Тада покреће лист „Хрватски домобран“ с програмом остварења самосталне хрватске државе, а 1. октобра 1929. године оснива истоимену паравојну организацију.

Емиграција[уреди]

Павелић је био на функцији секетара Странке права све до 1929. и почетка Шестојануарске диктатуре.[15][16] Отприлике у то време, Павелић је почео да организује усташе. Званичан датум оснивања је био 7. јануар 1929.[17]. Након проглашења шестојануарске диктатуре 1929, плашећи се хапшења, под изговором да му је потребна медицинска помоћ, Павелић је отишао у Аустрију у ноћи између 19. и 20. јануара.[18]

Прво под изговором да му је потребно лечење је отишао у Беч. Овде је контактирао друге хрватске емигранте, углавном политичке емигранте и бивше аустроугарске официре, који су се окупили око Стјепана Саркотића и одбили да се врате у Југославију. Након краћег боравка у Аустрији, заједно са Густавом Перчецом Павелић је отишао у Будимпешту.

У марту 1929. усташе су почеле своју терористичку кампању у Југославији убиством Тонија Шлегела у Загребу. Шлегел је био пројугословенски оријентисан уредник новина Новости, који је такође био особа од поверења краља Александра.[19]

Након што су успоставили контакте са ВМРО у априлу 1929. Павелић и Перчец су отишли у Софију. У Софији су 29. априла 1929. године с вођом македонске емиграције Ванчом Михаиловим потписали декларацију о узајамној помоћи Македонаца и Хрвата у рушењу Југославије и стварању самосталних држава Хрватске и Македоније. Истовремено у Београду га је Суд за заштиту државе у одсуству 17. августа 1929. године осудио на смрт, заједно са Перчецом.[20] Због пресуде југословенског суда, Павелић је 25. септембра 1929. ухапшен у Бечу и протеран у Немачку. Павелић је напустио Немачку под лажним пасошем и отишао у Италију, где је његова породица већ од раније живела.[21] Пошто је био у контакту са италијанским властима још од 1927, лако је успоставио контакт са фашистима. У јесен 1929. повезао се са италијанским новинарем и Мусолинијевим братом Арналдом Мусолинијем, који је подржавао независност Хрватске без икаквих територијалних симпатија.

У Италији, поткрај 1930. оснива тајну терористичку организацију „Усташа - хрватска револуционарна организација“ (УХРО) с циљем разбијања Југославије и успоставе независне Хрватске уз помоћ Италије. Тада узима наслов поглавника, а усташки покрет организује на војним и завереничким начелима. У другој половини 1931. године у Италији оснива први логор за војну обуку у месту Бовењо у покрајини Бреша, те иницира оснивање других таквих логора у Италији и Мађарској.

У Главном усташком стану 1. јула 1933. године обзнањује начела усташког покрета у 17 тачака, а као циљ покрета истиче успоставу самосталне и независне хрватске државе на читавом њеном историјском (које је измишљено као историјско) и етничком (у ком су половина били Срби) подручју, што се има право провести свим средствима, па и силом оружја. У складу са декларисаним начелима иницира и организује пропагандне акције, атентате и диверзије.

Припреме за терористичке акције су се наставиле на Липарима уз несебичну италијанску помоћ који су уз помоћ усташа настојали да сруше Југославију и запоседну далматинску обалу. Већ се 1932. године једна група усташа се из Задра који је тада био у саставу Италије пребацила у Велебит и извршила напад на жандармеријску станицу у селу Брушане. Усташе су се надале да ће њихова акција изазвати масовни устанак, али осим мало штете на вратима и зиду жандармеријске станице ништа се значајније није десило и терористи су се вратили у Задар. У потрагу за њима у Лику су стигли одред војске и четници Косте Пећанца, па је главни организатор акције Андрија Артуковић морао да побегне. Претрес и истрага су резултовали разбијањем усташке мреже и хапшењем неких усташа од којих је најпознатији био усташки идеолог и будући министар Миле Будак (1939. након оснивања Бановине Хрватске су сви пуштени на слободу). Међутим, усташама се већ убрзо пружила прилика за нову акцију. Приликом посете Француској у Марсељу је 1934. године је убијен краљ Александар. Атентат је извршио припадник ВМРО Владо Черноземски, али су иза свега стајале усташе и као главни организатори Анте Павелић и Славко Кватерник.

Стога Павелић је поново осуђен на смрт у одсутности. Након марсејског атентата, под притиском Француске, италијанске га власти 17. октобра 1934. године хапсе и затварају у Торину где остаје у затвору све до 1936. године.

До краја октобра 1936. године довршава опсежни елаборат за немачко Министарство иностраних послова под насловом „Хрватско питање“. Након приближавања Југославије и Италије те споразума Ћано - Стојадиновић, 1. априла 1937. године издаје одредбу којом разрешава усташе радне службе и распушта све логоре на подручју Италије. У складу с тим усташе су расељене и изоловане по целој Италији, а он је интерниран у Сјени до 1939. године.

Након пада Милана Стојадиновића, те италијанске окупације Албаније и припрема за напад на Југославију, позива га италијански министар иностраних послова гроф Ћано (23. јануара 1940.) и договара с њим план акције који укључује подизање устанка у Хрватској, италијанску војну интервенцију, успоставу независне Хрватске под италијанском заштитом и њен улазак у монетарну и царинску, затим и у персоналну унију с Италијом.

Након београдских догађања 27. марта 1941. године први га пут прима Мусолини (29. марта), а када је Славко Кватерник у његово име прогласио Независну Државу Хрватску (НДХ) 10. априла 1941, поново га прима Мусолини дан касније, тј. 11. априла и одобрава му улазак у Хрватску. На челу групе усташа вратио се у Хрватску и преузео власт.

НДХ и Други светски рат[уреди]

Успостављање НДХ[уреди]

Званична објава успоставе Независне Државе Хрватске.

Немци су желели масовну подршку за били коју владу нове хрватске марионетске државе коју био они поставили, да би могли да контролишу своју окупациону зону уз минимум својих снага и да мирно искоришћавању доступне ресурсе. Управа Бановине Хрватске је била под контролом савеза Хрватске сељачке странке Влатка Мачека и Самосталне демократске странке пречанских Срба. Мачек је имао велико популарност у хрватском народу, био је потпредседник југословенске владе премијера Драгише Цветковића, подржавао је југословенско приступање Тројном пакту и имао је већ организоане паравојне снаге у виду Хрватске сељачке и грађанске заштите. Због тога су Немци покушали да убеде Мачека да прогласи независност хрватске државе и образује владу. Када је Мачек одбио да сарађује, Немци су схватили да немају избора осим да подрже Павелића,[22] иако су сматрали да усташе не могу да управљају државом на начин који су Немци желели.[23] Поред неколико стотина усташа у емиграцији, Немци су проценили да Павелић у Југославији у тренутку инвазије има око 900 заклетих усташа, а саме усташе су сматрале да број њихових присталица износи око 40.000.[24] Поред тога, Немци су сматрали Павелића италијанским агентом[25] и Мусолинијевим човеком,[22] али узевши да су друге истануте усташе као што је Павелићев доглавник Славко Кватерник били довољно пронемачки настојени да осигурају да ће њихови интереси бити испоштовани у било каквом режиму на чијем челу би стојао Павелић.[26]

Славко Кватерник је 10. априла 1941. преко Радио-Загреба проласио успостављање Независне Државе Хрватске у име поглавника Анте Павелића. Кватерник је деловао по наређењима СС-бригадефирера Едмунда Фезенмајера.[27] Ова објава примљена са одушевљењем у значајном делу хрватског народа, нарочито оних који су живели у Загребу и другим градовима, међутим, усташе су имале неку стварну подршку само у западној Херцеговини и Лици.[28] Хрватска сељачка и грађанска заштита, у које су се инфлилтрирале усташе, је помогала у разоружавању краљевске Југословенске вољске и успостављању некакве контроле.[28]

Усташе које су биле интерниране у Италије су скупљене у Пистоји, где су им дате италијанске униформе и лако наоружање.[29] Павелић им се придружио 10. априла.[30] Павелићев долазак у Пистоју је заправо било његов први сусрет са својим усташама након марсељског атентата. Ту им је одржаво говор у ком је истакао да је њихова борба за независну Хрватску скоро готова. После тога се вратио у свој дом Фиренци где је на радио чуо за Кватерникову објаву. Павелић је сутрадан 11. априла отишао у Рим, где га је примио Мусолини. После састанка у Риму, Павелић се са својом усташком пратњом укрцао на воз и стигао у Загреб преко Трста и Ријеке. У Карловац је стигао 13. априла са око 250-400 усташа, где га је дочекао Фезенмајер кога је немаки министар спољних послова Јоахим фон Рибентроп задужио да надгледа оснивање НДХ.[31] У Карлоцу је Павелић упитан да ли је направио некакве обавезе према Италијанима, али је стигао и Мусолинијев изасланик да осигура да ће Павелићеве изјаве по питању Далмације и признавању од стране сила Осовине бити примљене на задовољавајући начин код Хитлера и Мусолонија. Ова питања су била први знак немачко-италијанских тензија због НДХ.[32] Дипломатско признање НДХ је одложено да се осигура да ће Павелић испунити обећане територијалне уступке Италије. То је значило да је Павелић морао да преда Италији око 5400 km² територији, на којој је живело око 380.000 становника, од тога 280.000 Хрвата, 90.000 Срба, 5.000 Италијана и 5.000 осталих. Када се Павелић на то обавезао, 15. априла је стигао у Загреб[33], а признавање сила Осовине је истог дана загарантовано.[31]

Сутрадан, као поглавник Независне Државе Хрватске 16. априла Павелић је потписао декрет о образовању владе НДХ.[34] У влади је узео положај председника владе и министра иностраних послова. Декретом је Осман Куленовић именован за потпредседника владе, Славко Кватерник за Павелићевог заменика, а још осам истакнутих усташа је постављено за министре.[34] Потом је основао Хрватско домобранство и организовао управну и дипломатску службу. По узору на Хитлера, усташки покрет постао је једини носилац политичке воље у земљи и мења му име у „Усташа - хрватски ослободилачки покрет“ (УХОП). Уједно је основао Главни усташки стан (ГУС) као организационо-политичку, а Усташку војницу и Усташку надзорну службу (УНС) као војно-полицијске полуге режима. Усташке су користили постојећу бирократију Бановине Хрватске, која је касније прочижена и попуњена усташама. Нови режим се ослањао на концепт непрекинуте хрватске државе од њиховог досељавања, и одражаваће се у екстремном хрватском национализму са примесама нацизма, италијанског фашизма, католичког клерикалног ауторитаријанизма и политике о сељаштву Хрватске сељачке странке.[24]

Говор Анте Павелића 21. маја 1941.

Павелић је покушавао да одуговлачи преговоре са Италијом око границе између две државе. У то време је добијао подршку од Берлина. Галеацо Ћано је исистирао да Италија мора анектирати цело хрватско приморје, а после неког времена Немци су се повукли да би сачували немачко-италијанске односе. Павелић и Ћано су поново састали 25. априла у Љубљани да поново разговарају о границама. Ћанов први предлог је била анексија целог хрватског примрја и залеђа све до Карловца. Друго предлог је био мање захтеван, али уз чвршће везе са Италијом, укључујући монетарну, царинску и персоналну унију. Павелић је одбио и уместо тога је захтевао да Хрватска добије Трогир, Сплит и Дубровник. Ћано није одговорио, али је обећао нови састанак. Павелић је и даље рачунао на немачку подршку, али узалуд. Павелић и Мусолини су се састали 7. маја у Тржичу и говорили су се да се о овоме поново разговара у Риму. Павелић је отишао у Рим са својом делегацијом и потписао Римске уговоре. Тим уговорима велик је део далматинске обале, Крк, Раб, Корчула, Биоград, Шибеник, Сплит, Чиово, Шолта, Мљет и делови Конавла и Бока которскаБоке которске предат Италији. Хрватски предлог да се Сплитом и Корчулом заједнички управља је био игнорисан.[35] Даље, Павелић је пристао да именује принца Ајмонеа, војводу од Аосте за краља НДХ под именом Томислав II да би избегао унију са Италијом,[36] али је одлагао формалности надајући се да ће добити више територија ако прихвати новог краља.[37] Међутин, Ајмоне је добио и никада није владао у НДХ.[36]

Павелић са Јоахимом фон Рибентропом јуна 1941.

Као поглавник НДХ, Павелић је имао потпуну контролу над државом. Заклетва коју су полагали сви запослени у влади је истицала да Павелић представља суверенитет НДХ.[38] Сама титула поглавник је представљала блиске везе НДХ и усташког покрета, пошто је он исту титулу носио и као вођа усташа. Даље, Павелић је доносио све значајне одлуке, укључујући и постављање министара и вођа у усташком покрету. Пошто НДХ није имала функционални сабор, Павелић је одобравао све законе, што га је учинило најмоћником особом у држави.

Због сарадње са крајње десним крилом популарне Хрватске сељачке странке, Павелићев режим је на почетку био прихваћен од већине Хрвата у НДХ.[39] Режим је такође покушавао да преправи историји лажно полажући права на наслеђе онивача ХСС Стјепана Радића, и хрватског либерала Анте Старечића.[16]

Ускоро је Павелић посетио папу Пија XII, како би добио признање државности од Ватикана, али без успеха (мада је Ватикан послао амбасадора у Загреб), јер је Ватикан одржавао дипломатске везе са југословенском избегличком владом.[40]

Почетком јуна 1941. први пут посећује Хитлера, а 15. јуна 1941. године у Венецији потписује приступање НДХ Тројном пакту. Павелић је 10. јуна морао да прихвати мађарску анексију Међимурја.[31]

Почетак терора[уреди]

Анте Павелић у посети Хитлеру у Бергхофу.

У једно од првих аката по преузимању власти, Павелић је 14. априла потписао Декрет о очувању хрватске националне имовине, којим су стављене ван закона све велике транскације имовине који су начилини Јевреји два месеца пре проглашења НДХ.[41] Затим је 17. априла потписао Закон о одбрани народа и државе 17. априла 1941.[42] који је наступао на снагу одмах, имао је ретроактивно дејство и прописао смртну казну за сваку акцију која наноси штету части и животним интересима НДХ. Овај закон је био први од три декрета којим су ефективно српско, јеврејско и ромско становништво у НДХ стављени ван закона и водило је ка њиховом прогону и уништењу.[43] Павелић је 25. априла потписао закон којим је забрањена употреба ћириличног писма,[44] што је директно погађало српско православно ставновништво и Српска православна црква у НДХ.[45][46] Павелић је 30. априла потписао закон о националности,[47] чиме су свим Јеврејима одузета држављанства НДХ, а закон су пратили будући закони који су ограничавали њихово кретање и боравак. Од 23. маја од свих Јевреја се захтевало да носе жуте идентификационе ознаке, а 26. јуна Павелић је издао декрет којим је окривио Јевреје за њихове активности против НДХ и наредио њихово затварање у концентрационе логоре.[48]

Павелић ј 9. јуна 1941. посетио Хитлера у његовој резиденцији Бергхоф код Берхтесгаден. Хитлер је саветовао Павелића да би требало да педесет година води политику националне нетрпељивости.[49] Такође га је саветовао да прихвати словеначке прогнанине из дела Словеније које је анектирала Немачка и да депортује Србе на територију Војне управе у Србији.

Као вођа НДХ, Павелић је главни инспиратор геноцидних радњих почињених у НДХ,[50] и био је одговоран за кампање терора против Срба, Јевреја, Рома и Хрвата антифашиста, у шта је спадало организовање мреже концентрационих логора.[16] Бројна сведочења са Нирнбершког процеса као и извештаји из немачких, талијанских и аустријских ратних архива сведоче о злочинима извршеним на цивилним становништвом.[51] У односу. Осим Павелића као главног испиратора геноцида, њему су највише помагали његови најближи сарадници Еуген Дидо Кватерник и министар унутрашњих послова Андрија Артуковић, који су били одговорни за планирање и организацију, док је Вјекослав Лубурић био тај који је извршавао наређења.[52]

Односе унутар НДХ Павелић решава терором. Тако већ 17. јуна доноси законску одредбу за одбрану народа и државе, која вреди ретроактивно и предвиђа само једну казну, смртну, за дела повреде части и животних интереса хрватскога народа. У Хрватској је успоставио тоталитарни систем по узору на нацистички режим у Немачкој, донео расне законе, успоставио концентационе логоре са циљем тоталнога истребљења Срба, Рома, Јевреја и антифашиста. Забранио је све странке и друштва, те успоставио диктатуру и култ личности.

Павелић се обрушио на цели српски народ у Хрватској и Босни и Херцеговини без разлике. То се односи у истој мери на Јевреје и Роме, од којих режиму није претила никаква опасност, за разлику од нпр. хрватских комуниста. Неки од првих већих покоља Срба су се догодили управо у подручјима као Подравина и Горски котар, и то над Србима који су гласали пре рата за Сељачко-демократску коалицију, дакле не као реторзија према великосрбима, него као средство терора и над најпомирљивијим Србима. Да се не ради само о ексцесима тзв. «дивљих усташа» (тј. појединаца који су пришли усташком покрету ради освете и профита), видљиво је и из законодавства НДХ, као и детаљно испланираних акција истребљења, како у селима, тако у концентрационим логорима попут јасеновачког. Модерни апологети Павелића који га покушавају колико –толико рехабилитовати прећуткују управо те кључне ствари: тоталитарну нарав система, његов положај, као и чињеницу да је већина усташких обрачуна била усмерена не на српске четнике и сличне противнике било каквога хрватства, него на обични српско народ које није исказивао у почетку ништа више од равнодушности или непријатељства.

Почетак организованог отпора[уреди]

Павелић, Артуковић и патријарх ХПЦ Гермоген.

Почетак оружаног отпора[уреди]

Хитлер је био бесан на Павелића што је својом политиком распламсао устанак у Хрватској, чиме је изгубио могућност употребе оружаних снага НДХ на источном бојишту, штавише, морао је давати своје снаге за гушење устанка у НДХ. Зато је позвао Павелића у свој штаб у Виници (Украјина) на дан 23. септембра 1942. године. Паника је ухватила Павелића па сменио министра Оружаних снага Славка Кватерника и понудио »ревнијег« Јуру Францетића. Обнародује »Важну обавијест Владе« с претњама онима који шире вести »о тобожњем разоружавању усташких јединица по представницима једне стране пријатељске силе, о замењивању хрватске војске с једном страном војском, о томе да ће једна страна сила преузети власт у Хрватској...« (Хрватски народ, 3. септембра 1942.)

После капитулације Италије[уреди]

Након пуча маршала Бадоља и пада Мусолинија, напушта место председника владе и 2. маја 1943. на то место именује Н. Мандића, а након капитулације Италије, 10. маја 1943. године објављује изјаву о поништењу Римских уговора. У октобру исте године прекида преговоре о стварању коалиционе владе, које су с његовом сагласношћу Н. Мандић и М. Лорковић водили с челницима ХСС-а.

Судбину НДХ везао је уз судбину нацистичке Немачке, те је крајем октобра 1944. зауставио акцију Младена Лорковића и А. Вокића за одвајањем НДХ од Немачке.

Крај НДХ[уреди]

Видевши пропаст Немачке и свестан да Хрватске оружане снаге не могу да се одупру комунистима, Павелић је почео да повлачи своју војску у Аустрију, због чега се неколико група од неколико десетина хољада хрватских војника и цивила почело повлачити на северозапад без неке јасне стратегије.[53] Павелић је напустио Хрватску 6. маја, а 8. маја је сазвао последње заседање владе НДХ у Рогашкој Слатини.[54] На том састанку генерал Александар Лер је информисао хрватску владу о немачкој капитулацији и предао Павелићу команду над снагама НДХ.[55][56] Павелић је потом имновао генерала Вјекослава Лубурића за команданта хрватске војске. Касније истог дана Павелићев конвој је ушао у совјетску окупациону зону Аустрије, одвојен од остатка владе НДХ који је отишао у британску окупациону зону. Павелићева група се пробила до америчке окупационе зоне и 18. маја стигла у село Лајнграјт код Радштата и ком су Павелићева супруга Мара и њихово двоје деце живели од напуштања НДХ у децембру 1944.[57]

Павелић је 8. маја наредио да колоне избелица наставе да иду у Аустрију и да се не предају снагама Југословенске армије, већ Британцима. Међутим, они су враћени назад половином маја и многе су касније погубили комунисти.[58] Велики број избеглица је успорио повлачење, учинио неизводљивом предају код западних савезника и на крају је проузроковао мишљење да они нису били ништа друго од људског штита за усташе.[53] Због свог напуштања хрватских војника и цивила, касније генерације хрватских емиграната су оптуживале Павелића за кукавичлук.

Павелићева породица је даље живела у америчкој окупационој зони.

Немци о усташама[уреди]

Пропагандни филм о Павелићеву посету Великој Горици Горици и Туропољу
Викицитати

„Рецепт за православне, који је примио усташки вођа и поглавник, председник Независне Државе Хрватске, Анте Павелић, подсећа на најкрвавије религиозне ратове: Једна трећина мора да постане католичка, једна трећина мора да напусти земљу, а једна трећина мора да умре. Последња тачка програма била је и спроведена у дело. Када усташке вође причају о томе да су заклали милион православних Срба - укључујући бебе, децу, жене и старце то је онда, по мени, претеривање и самохвалисање. На основу извештаја који су стигли до мене, процењујем да број невиних, ненаоружаних, закланих Срба износи око 750.000.

Када сам, по ко зна који пут, у Главном штабу ставио на дневни ред извештаје о истински ужасним стварима које се одвијају у Хрватској, Хитлер ми је овако одговорио: 'И ја сам поглавнику казао да није могуће само тако искоренити ту мањину, јер је она, једноставно, превелика. - Да, када би човек тачно знао где је граница уништавања једног народа"!”
(Херман Нојбахер)

О Павелићу и усташама према ономе што кажу њихови покровитељи и надзорници – Хитлеров Гестапо и опуномоћени генерал за НДХ Едмунд Глајз-Хорстенау:


У поверљивој студији шефа Гестапоа за НДХ Ханса Хелма, који је 14. јануара 1943. године предао немачком посланику Касцхеу и генералу Хорстенау под насловом »Основе партизанске опасности« Хелм се залаже за уклањање предуслова који су људе натерали у »загрљај комуне« и додаје: »Српство даје највише припадника партизана јер је било најсвирепије погођено... нови је режим у Хрватској отпочео с погромима уништавања и истребљивања Срба, којима су се, јавним изјавама прикључили и највиши врхови владе, прихвативши их као главни државни циљ. Што се под притиском устанка, током времена, с меродавне усташке стране говорило друкчије и што се спомињало чак и измирење, те није више могло поправити штету коју је, на пример, учинио др. Миле Будак, садашњи посланик у Берлину...«

Опуномоћени генерал Хорстенау написао је у своме извештају, између осталог: »Усташки покрет је почињеним погрешкама, злочинима и појавама корупције тако компромитован, да би државна егзекутива (домобранство и редарство) морала бити од њега одвојена, чак уз напуштање сваке спољне повезаности...« У тој паници пред својим господарима, Павелић је промеморијом од 11. новембра 1942. године прихватио да све своје полицијске акције претходно најави немачком генералу.


Послератни период[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Споразум Павелић-Стојадиновић и Атентат на Анта Павелића
Анте Павелић у болници 1957. године

Загреб је напустио 6. маја 1945. године, а 8. маја ујутру у Рогашкој Слатини командантом хрватске војске и повлачења именовао је Вјекослава Макса Лубурића те је напустио Главни стан и војску па преко Аустрије и Италије отишао у Аргентину. У томе му је помогао Крунослав Драгановић, хрватски фратар и представник НДХ при Ватикану. Задатак Крунослава Драгановића је да издаје лажна документа усташким и нацистичким злочинцима и да их пребацује у Јужну Америку.[59]

Павелић је 1954. склопио договор са Миланом Стојадиновићем, бившим југословенским премијером, који је такође живео у Буенос Ајресу. Предмет њиховог састанка је било састављање плана о Великој Хрватској и Великој Србији које би замениле Југославију. Састанак је изазвао контроверзу, али није имао никакав реалан значај.[60] Павелић и друге усташе су 8. јуна 1956. основали Хрватски ослободилачки покрет (ХОП), чији је циљ био обнова НДХ.[61] ХОП је себе сматрао „одлучним противником комунизма, атеизма и Југославије у било ком могућем облику“.[62] Павелић се често обраћао Хрватима у егзилу. Комунистичке власти Југославије су неколико пута од Аргентине тражили изручење Павелићa, али је оно увек било одбијено из разних разлога.[63]

Након атентата на њега, којег је извршио Благоје Јововић[тражи се извор од 05. 2014.] 10. јуна 1957. године у месту Ломас дел Паломар, крај Буенос Ајреса, где је живео под лажним именом, напушта Аргентину и одлази у Шпанију у којој тада влада Франко. У Шпанији, тачније Мадриду и умире 28. децембра 1959. године. За живота је објавио више политичких и литерарних радова, те две књиге: политички роман "Лијепа плавојка" (1935.) и политичку расправу "Страхоте заблуда" (1938.). Његова кћерка Вишња објавила је 1968. године књигу његових сећања "Доживљаји".

Премда је у историји остао забележен као изразито негативна појава, Анте Павелић има респект поклоника и подршку неких црквених лица у Хрватској, ХЧСП-а, али и једног дела Хрватске сељачке странке и ХДЗ-а.[64]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Оптужница објављена у Политици (бр. 7.610, од петка 12. јула 1929. pp. 3)
  2. ^ Tomasevich (1975), стр. 10.
  3. ^ Tomasevich (2002), стр. 32.
  4. ^ Glenny (2001), стр. 318.
  5. ^ Hoare (2006), стр. 20–24.
  6. ^ Glenny (2001), стр. 497–500.
  7. ^ Hoare (2006), стр. 23–24.
  8. ^ Žerjavić (1993), стр. 7.
  9. ^ Hoare (2006), стр. 20–21.
  10. ^ Glenny (2001), стр. 500.
  11. ^ Glenny (2001), стр. 487.
  12. ^ Dizdar et al. 1997, стр. 306.
  13. ^ Fischer (2007), стр. 209.
  14. ^ Tanner (2001), стр. 124.
  15. ^ Dizdar et al. 1997, стр. 307.
  16. ^ а б в Ramet, Jareb & Sadkovich (2007), стр. 99.
  17. ^ Matković (2002), стр. 12.
  18. ^ Кризман (1978), стр. 51.
  19. ^ Glenny (2001), стр. 431–432.
  20. ^ Matković (2002), стр. 11.
  21. ^ Jonjić (2001), стр. 88.
  22. ^ а б Pavlowitch (2008), стр. 22.
  23. ^ Tomasevich (2002), стр. 49–50.
  24. ^ а б Pavlowitch (2008), стр. 25.
  25. ^ Tomasevich (2001), стр. 49.
  26. ^ Tomasevich (2001), стр. 52.
  27. ^ Hoare (2006), стр. 14.
  28. ^ а б Pavlowitch (2008), стр. 23.
  29. ^ Jelić-Butić (1977), стр. 62.
  30. ^ Tomasevich (2001), стр. 58.
  31. ^ а б в Ramet (2006), стр. 115.
  32. ^ Pavlowitch (2008), стр. 24.
  33. ^ Кризман (1978), стр. 412.
  34. ^ а б Lemkin (2008), стр. 606–607.
  35. ^ Jelić-Butić (1977), стр. 79.
  36. ^ а б Matković (2002), стр. 26-27.
  37. ^ Pavlowitch (2008), стр. 26.
  38. ^ Goldstein (2006), стр. 230.
  39. ^ Pavlowitch (2008), стр. 46.
  40. ^ Matković (2002), стр. 26.
  41. ^ Lemkin (2008), стр. 625–626.
  42. ^ Lemkin (2008), стр. 613.
  43. ^ Tomasevich (2002), стр. 383–384.
  44. ^ Lemkin (2008), стр. 626.
  45. ^ Lemkin (2008), стр. 255.
  46. ^ Tomasevich (2001), стр. 531.
  47. ^ Lemkin (2008), стр. 626–627.
  48. ^ Hoare (2006), стр. 20.
  49. ^ Hoare (2006), стр. 23.
  50. ^ Goldstein (2007), стр. 24.
  51. ^ Steinberg (2002), стр. 29–30.
  52. ^ Goldstein (2007), стр. 24, 27.
  53. ^ а б Vuletić (2007), стр. 140.
  54. ^ Delić (2011), стр. 295.
  55. ^ Tomasevich (2002), стр. 754–755.
  56. ^ Vuletić (2007), стр. 141.
  57. ^ Delić (2011), стр. 298.
  58. ^ Rummel (2009), стр. 351–352.
  59. ^ Јутарњи.хр: Нови документи ЦИА-е 'Британски тајни агенти једва су спасили Павелића од хапшења' (24. април 2014), приступљено 27. априла 2014.
  60. ^ Haynes & Rady (2011), стр. 166.
  61. ^ Hockenos (2003), стр. 31–32.
  62. ^ Skrbiš (1997), стр. 603.
  63. ^ Krizman (1986), стр. 407.
  64. ^ РТС: Миса за Павелића у Сплиту (29.12.2011.), Приступљено 9. 4. 2013.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :