Анте Павелић

Овом чланку или једном његовом делу је потребно прерађивање. Чланак је означен овим шаблоном 21.01.2012. и налази се у категорији Биографије. Погледајте како се мења страница или страницу за разговор за помоћ. Уклоните ову поруку када завршите.

Уколико сте тражили политичара из времена стварања Краљевине СХС, погледајте чланак Анте Павелић (политичар).

Анте Павелић
Биографија
Народност	Хрват
Вероисповест	Римокатолик
Политичка партија	УХРО
Диплома са	Загребачког свеучилиштa
Мандат(и)
Поглавник Независне Државе Хрватске
10. април 1941. — 8. мај 1945.

Анте Павелић (Брадина, 14. јул 1889 – Мадрид, 28. децембар 1959) је био хрватски фашистички политичар, ратни злочинац и оснивач и вођа екстремног десничарског усташког покрета. После окупације Југославије, постављен је на чело Независне Државе Хрватске где је владао користећи титулу поглавник. За време његове владавине дошло је до прогона и убиства Срба, Јевреја, Рома и припадника антифашистичких покрета. После пораза у рату, Павелић је побегао у иностранство. Умро је у Мадриду 1959. од рана задобијених у атентату две године раније.

Војни суд СФР Југославије је га је осудио у одсуству за ратне злочине.

Порекло

Рођен је 14. јула 1889. године у херцеговачком селу Брадини на Иван планини, где су се његови родитељи, отац Миле (пружни радник) и мајка Марија, доселили из Кривог Пута у Лици. Основну школу похађао је у разним местима по Босни и Херцеговини, зависно где је радио његов отац. Гимназију похађа у Травнику, Сењу, Карловцу и Загребу, гдје је 1910. године и матурирао. За време гимназије приступа Хрватској странци права (ХСП). Након матуре уписује се на Правни факултет у Загребу. Право је дипломирао 1914. године, а 1915. године добио doctor iuris почасну титулу. У раздобљу од 1915. до 1918. године радио је као овлашћени записничар у адвокатском нотаријату А. Хорвата, председника ХСП-а. Након завршене стручне праксе (1918.) ради као самостални адвокат. У том периоду склапа брак с Маром Ловренчевић, с којом добија троје деце: сина Велимира и кћерке Мирјану и Вишњу.

Политичка активност

Екстремиста од саме своје младости, постао је члан организације знане под именом "Франковци". У 1919. години врши функцију привременог секретара Чисте странке права. Како је то објаснио британски историчар А. П. Ј. Тејлор, када су се у Хрватској партији права појавили људи који су одбијали улазити у сукоб са Србима, што је било алфа и омега политичке активности ове партије, партијска већина је формирала Чисту странку права "очишћену од било каквих трагова реализма" - по Тејлору. Године 1921. Павелић је био ухапшен заједно са неколико других чланова ове партије а затим, кад је пуштен на слободу, покушао је бранити на суду ухапшене чланове партије што му није успело.

Павелићева свадљива природа је постајала све више и више видљивија у годинама непосредно послије рата када се је укључио у сукобе између Централистичке партије и Радићеве Хрватске сељачке странке. Био је једини посланик његове партије у Скупштини Краљевине Југославије али је ретко био присутан на седницама Скупштине а када би био 'био је тих и неактиван седећи на својој столици и само би се повремено укључивао у дуга харангирања-протесте против оних мера које није одобравао.

Раних 1920тих Павелић је почео успостављати контакте са хрватском емиграцијом у Бечу и Будимпешти а касније и са македонском терористичком организацијом ВМРО. Године 1927 је био саветник одбране македонских терориста током скопскога процеса.

Исте 1927. изабран је за загребачког покрајинског заступника, а у јуну исте године представљао је загребачку општину на европском конгресу градова у Паризу. На повратку у Риму је изасланику италијанске владе Даванзатију у име ХСП-а предао промеморију у којој се Италији нуди сарадња у рушењу Југославије. У складу с тим очекује италијанску помоћ у успостављању и заштити хрватске државе, те износи спремност на територијално, политичко, економско и војно прилагођавање италијанским интересима.

На парламентарним изборима 1927. године изабран је, заједно с Трумбићем, за заступника на листи Хрватског блока. У својим говорима у београдској скупштини иступио је против српске политике и изјашњавао се за хрватску самосталност и независност. Унутар странке посебно се посветио раду с омладином те покренуо листове "Старчевић" и "Кватерник". После атентата на прваке Хрватске сељачке странке 1928. године приступа Сељачко-демократској коалицији. Тада покреће лист "Хрватски домобран" с програмом остварења самосталне хрватске државе, а 1. октобра 1929. године оснива истоимену паравојну организацију.

Емиграција

Након проглашења шестојануарске диктатуре 1929. године одлази у емиграцију. Прво одлази у Беч, затим с Г. Перчецом у Будимпешту, те у Софију. У Софији 20. априла 1929. године с вођама македонске емиграције потписује декларацију о узајамној помоћи Македонаца и Хрвата у рушењу Југославије и стварању самосталних држава Хрватске и Македоније. Истовремено у Београду га је Суд за заштиту државе у одсуству 17. јула 1929. године осудио на смрт.

У Италији, поткрај 1930. оснива тајну терористичку организацију "Усташа - хрватска револуционарна организација" (УХРО) с циљем разбијања Југославије и успоставе независне Хрватске уз помоћ Италије. Тада узима наслов поглавника, а усташки покрет организује на војним и завереничким начелима. У другој половини 1931. године у Италији оснива први логор за војну обуку у месту Бовењо у покрајини Бреша, те иницира оснивање других таквих логора у Италији и Мађарској.

У Главном усташком стану 1. јула 1933. године обзнањује начела усташког покрета у 17 тачака, а као циљ покрета истиче успоставу самосталне и независне хрватске државе на читавом њеном историјском (које је измишљено као историјско) и етничком (у ком су половина били Срби) подручју, што се има право провести свим средствима, па и силом оружја. У складу са декларисаним начелима иницира и организује пропагандне акције, атентате и диверзије.

Припреме за терористичке акције су се наставиле на Липарима уз несебичну италијанску помоћ који су уз помоћ усташа настојали да сруше Југославију и запоседну далматинску обалу. Већ се 1932. године једна група усташа се из Задра који је тада био у саставу Италије пребацила у Велебит и извршила напад на жандармеријску станицу у селу Брушане. Усташе су се надале да ће њихова акција изазвати масовни устанак, али осим мало штете на вратима и зиду жандармеријске станице ништа се значајније није десило и терористи су се вратили у Задар. У потрагу за њима у Лику су стигли одред војске и четници Косте Пећанца, па је главни организатор акције Андрија Артуковић морао да побегне. Претрес и истрага су резултирали разбијањем усташке мреже и хапшењем неких усташа од којих је најпознатији био усташки идеолог и будући министар Миле Будак (1939. након оснивања Бановине Хрватске су сви пуштени на слободу). Међутим, усташама се већ убрзо пружила прилика за нову акцију. Приликом посете Француској у Марсеју је 1934. године је убијен краљ Александар. Атентат је извршио припадник ВМРО Владо Черноземски, али су иза свега стајале усташе и као главни организатори Анте Павелић и Славко Кватерник.

Стога Павелић је поново осуђен на смрт у одсутности. Након марсејског атентата, под притиском Француске, италијанске га власти 17. октобра 1934. године хапсе и затварају у Торину где остаје у затвору све до 1936. године.

До краја октобра 1936. године довршава опсежни елаборат за немачко Министарство иностраних послова под насловом "Хрватско питање". Након приближавања Југославије и Италије те споразума Ћано - Стојадиновић, 1. априла 1937. године издаје одредбу којом разрешава усташе радне службе и распушта све логоре на подручју Италије. У складу с тим усташе су расељене и изоловане по целој Италији, а он је интерниран у Сјени до 1939. године.

Након пада Милана Стојадиновића, те италијанске окупације Албаније и припрема за напад на Југославију, позива га италијански министар иностраних послова гроф Ћано (23. јануара 1940.) и договара с њим план акције који укључује подизање устанка у Хрватској, италијанску војну интервенцију, успоставу независне Хрватске под италијанском заштитом и њен улазак у монетарну и царинску, затим и у персоналну унију с Италијом.

Након београдских догађања 27. марта 1941. године први га пут прима Мусолини (29. марта), а када је Славко Кватерник у његово име прогласио Независну Државу Хрватску (НДХ) 10. априла 1941, поново га прима Мусолини дан касније, тј. 11. априла и одобрава му улазак у Хрватску. На челу групе усташа вратио се у Хрватску и преузео власт.

НДХ и Други светски рат

За више информација погледајте чланак Усташе

Анте Павелић у посети Хитлеру у Бергхофу.

Павелић је 15. априла 1941. стигао у Загреб и као поглавник тзв. Независне Државе Хрватске именовао прву хрватску владу. У влади је узео положај председника владе и министра иностраних послова. Потом је основао домобранство и организовао управну и дипломатску службу. По узору на Хитлера, усташки покрет постао је једини носилац политичке воље у земљи и мења му име у "Усташа - хрватски ослободилачки покрет" (УХОП). Уједно је основао Главни усташки стан (ГУС) као организационо-политичку, а Усташку војницу и Усташку надзорну службу (УНС) као војно-полицијске полуге режима.

Павелић са Јоакимом фон Рибентропом

Након преговора с Ћаном 25. априла у Љубљани и с Мусолинијем 7. маја у Тржичу 18. маја 1941. године потписује Римске уговоре. Тим уговорима велик је део далматинске обале и острва препуштен Италији, а уједно прихваћен италијански политички, економски и војни надзор на јужном делу НДХ, те је хрватска круна понуђена италијанском војводи од Сполета Аимонеу. Почетком јуна 1941. први пут посећује Хитлера, а 15. јуна 1941. године у Венецији потписује приступање НДХ Тројном пакту.

Павелић, Артуковић и патријарх Гермоген.

Односе унутар НДХ Павелић решава терором. Тако већ 17. јуна доноси законску одредбу за одбрану народа и државе, која вреди ретроактивно и предвиђа само једну казну, смртну, за дела повреде части и животних интереса хрватскога народа. У Хрватској је успоставио тоталитарни систем по узору на нацистички режим у Немачкој, донео расне законе, успоставио концентационе логоре са циљем тоталнога истребљења Срба, Рома, Јевреја и антифашиста. Забранио је све странке и друштва, те успоставио диктатуру и култ личности.

Павелић се обрушио на цели српски народ у Хрватској и Босни и Херцеговини без разлике. То се односи у истој мери на Јевреје и Роме, од којих режиму није претила никаква опасност, за разлику од нпр. хрватских комуниста. Неки од првих већих покоља Срба су се догодили управо у подручјима као Подравина и Горски котар, и то над Србима који су гласали пре рата за Сељачко-демократску коалицију, дакле не као реторзија према великосрбима, него као средство терора и над најпомирљивијим Србима. Да се не ради само о ексцесима тзв. «дивљих усташа» (тј. појединаца који су пришли усташком покрету ради освете и профита), видљиво је и из законодавства НДХ, као и детаљно испланираних акција истребљења, како у селима, тако у концентрационим логорима попут јасеновачког. Модерни апологети Павелића који га покушавају колико –толико рехабилитовати прећуткују управо те кључне ствари: тоталитарну нарав система, његов положај, као и чињеницу да је већина усташких обрачуна била усмерена не на српске четнике и сличне противнике било каквога хрватства, него на обични српско народ које није исказивао у почетку ништа више од равнодушности или непријатељства.

Немци о усташама

пропагандни филм о Павелићеву посету Великој Горици Горици и Туропољу

„Рецепт за православне, који је примио усташки вођа и поглавник, председник Независне Државе Хрватске, Анте Павелић, подсећа на најкрвавије религиозне ратове: Једна трећина мора да постане католичка, једна трећина мора да напусти земљу, а једна трећина мора да умре. Последња тачка програма била је и спроведена у дело. Када усташке вође причају о томе да су заклали милион православних Срба - укључујући бебе, децу, жене и старце то је онда, по мени, претеривање и самохвалисање. На основу извештаја који су стигли до мене, процењујем да број невиних, ненаоружаних, закланих Срба износи око 750 000.

Када сам, по ко зна који пут, у Главном штабу ставио на дневни ред извештаје о истински ужасним стварима које се одвијају у Хрватској, Хитлер ми је овако одговорио: 'И ја сам поглавнику казао да није могуће само тако искоренити ту мањину, јер је она, једноставно, превелика. - Да, када би човек тачно знао где је граница уништавања једног народа"!“

(Херман Нојбахер)

О Павелићу и усташама према ономе што кажу њихови покровитељи и надзорници – Хитлеров Гестапо и опуномоћени генерал за НДХ Глаисе вор Хорстенау:

Хитлер је био бесан на Павелића што је својом политиком распламсао устанак у Хрватској, чиме је изгубио могућност употребе оружаних снага НДХ на источном бојишту, штавише, морао је давати своје снаге за гушење устанка у НДХ. Зато је позвао Павелића у свој штаб у Виници (Украјина) на дан 23. септембра 1942. године. Паника је ухватила Павелића па сменио министра Оружаних снага Славка Кватерника и понудио »ревнијег« Јуру Францетића. Обнародује »Важну обавијест Владе« с претњама онима који шире вести »о тобожњем разоружавању усташких јединица по представницима једне стране пријатељске силе, о замењивању хрватске војске с једном страном војском, о томе да ће једна страна сила преузети власт у Хрватској...« (Хрватски народ, 3. септембра 1942.)

У поверљивој студији шефа Гестапоа за НДХ Ханса Хелма, који је 14. јануара 1943. године предао немачком посланику Касцхеу и генералу Хорстенау под насловом »Основе партизанске опасности« Хелм се залаже за уклањање предуслова који су људе натерали у »загрљај комуне« и додаје: »Српство даје највише припадника партизана јер је било најсвирепије погођено... нови је режим у Хрватској отпочео с погромима уништавања и истребљивања Срба, којима су се, јавним изјавама прикључили и највиши врхови владе, прихвативши их као главни државни циљ. Што се под притиском устанка, током времена, с меродавне усташке стране говорило друкчије и што се спомињало чак и измирење, те није више могло поправити штету коју је, на пример, учинио др. Миле Будак, садашњи посланик у Берлину...«

Опуномоћени генерал Хорстенау написао је у своме извештају, између осталог: »Усташки покрет је почињеним погрешкама, злочинима и појавама корупције тако компромитован, да би државна егзекутива (домобранство и редарство) морала бити од њега одвојена, чак уз напуштање сваке спољне повезаности...«  У тој паници пред својим господарима, Павелић је промеморијом од 11. новембра 1942. године прихватио да све своје полицијске акције претходно најави немачком генералу.

Након пуча маршала Бадоља и пада Мусолинија, напушта место председника владе и 2. маја 1943. на то место именује Н. Мандића, а након капитулације Италије, 10. маја 1943. године објављује изјаву о поништењу Римских уговора. У октобру исте године прекида преговоре о стварању коалиционе владе, које су с његовом сагласношћу Н. Мандић и М. Лорковић водили с челницима ХСС-а.

Судбину НДХ везао је уз судбину нацистичке Немачке, те је крајем октобра 1944. зауставио акцију М. Лорковића и А. Вокића за одвајањем НДХ од Немачке.

Послератни период

За више информација видети Споразум Павелић-Стојадиновић и Атентат на Анта Павелића

Тачност чињеница изнетих у овом чланку или одељку је оспорена. Молимо Вас погледајте одговарајућу расправу на страни за разговор.

Загреб је напустио 6. маја 1945. године, а 8. маја ујутру у Рогашкој Слатини командантом хрватске војске и повлачења именовао је Вјекослава Макса Лубурића те је напустио Главни стан и војску па преко Аустрије и Италије отишао у Аргентину. 1956. основао је Хрватски ослободилачки покрет (ХОП). Након атентата на њега, којег је извршио Благоје Јововић 10. јуна 1957. године у месту Ломас дел Паломар, крај Буенос Ајреса, где је живео под лажним именом, напушта Аргентину и одлази у Шпанију у којој тада влада Франко. У Шпанији, тачније Мадриду и умире 28. децембра 1959. године. За живота је објавио више политичких и литерарних радова, те две књиге: политички роман "Лијепа плавојка" (1935.) и политичку расправу "Страхоте заблуда" (1938.). Његова кћерка Вишња објавила је 1968. године књигу његових сећања "Доживљаји".

У историји је остао забележен као изразито негативна појава, али и даље Павелић има респект поклоника и подршку широких народних маса у Хрватској

Види још

• Споразум Павелић-Стојадиновић

Спољашње везе

Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Анте Павелић

• Збирка докумената и текстова о Анти Павелићу и усташком покрету
• Lord of the Danse Macabre by Cali Ruchala
• Тихомир Бурзановић, Два метка за Павелића - књига о Благоју Јовићу
• „Састанак Адолфа Хитлера и Анте Павелића“, Филм из НДХ на интернет страници Јутјуб ((hr))
• „Састанак Адолфа Хитлера и Анта Павелића 1941.“, Филм Трећег рајха на интернет страници Јутјуб ((de))
• „Састанак Бенита Мусолинија и Анте Павелића у Риму, маја 1941.“, Филм фашистичке Италије на интернет страници Јутјуб ((it))