Средоземна клима

Из Википедије, слободне енциклопедије
██ Подручја средоземне климе

Средоземна клима или медитеранска клима је свака клима која наликује клими земаља медитеранског басена који чини половину површине с тим типом климе широм свијета. Осим подручја уз Средоземно море, овај климатски тип превладава у западним дијеловима Сјеверне Америке, у дијеловима западне и јужне Аустралије, на југозападу Јужне Африке и у средишњим дијеловима Чилеа.

Одлике[уреди]

Климу карактеришу врућа, сува љета и прохладне, влажне зиме. На пример, у Перту (Аустралија) на јужној хемисфери у зимским мјесецима од јуна до августа падне 450 mm кише, а просјечни дневни минимум износи 8 °C. Током љетних мјесеци, тј. од децембра до фебруара падне у просјеку 32 mm падавина мјесечно.

Зоне средоземне климе повезане су с пет великих суптропских подручја високог притиска над океаном, азорским максимумом, јужноатлантским максимумом, сјевернопацифичким максимумом, јужнопацифичким максимумом и индијскоокеанским максимумом. Ови простори високог притиска помичу се у смјеру полова током љета, а према екватору током зиме, играјући главну улогу у формирању свјетских тропских пустиња и зона медитеранске климе смјештене поларније од пустиња. На пример, азорски максимум је повезан са Сахаром и климом медитеранског басена. Јужноатлантски максимум је слично повезан с пустињом Намиб и средоземном климом западног дијела Јужне Африке. Сјевернопацифички максимум је повезан с пустињом Сонора и калифорнијском климом, док је јужнопацифички максимум повезан с пустињом Атакама и климом средишњег Чилеа. Индијскоокеански максимум је повезан с пустињама западне Аустралије (Велика пешчана пустиња, Велика Викторијина пустиња и Гибсонова пустиња) и средоземном климом југозападне, јужне и средишње Аустралије.

Клима-зонална вегетација[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Средоземна вегетација

Биом средоземних шума и грмља уско је повезан с медитеранским климатским зонама. За овај биом јединствене су склерофилне заједнице које се у медитеранском басену називају макија и гарига, чапарал у Калифорнији, маторал у Чилеу, финбос у јужној Африци, и мале и куонган у Аустралији. Водене заједнице у регијама с средоземном климом прилагодиле су се годишњем циклусу у којем абиотички еколошки фактори тока популације и структуре заједнице доминирају током поплава, док биотички еколошки фактори (нпр. компетиција и предација) постају све важнији током опадања наноса. Посљедица тога је способност ових заједница на врло брзи опоравак након суша, поплава и пожара.

Види још[уреди]