Стрез

Из Википедије, слободне енциклопедије
Стрез
Датум смрти 1214.
Порекло и породица
Област севастократора Стреза у 13. веку.

Стрез (или Севастократор Стрез) је био независни владар на подручју Македоније у 13. веку, бугарски племић и севастократор (од 1211. до 1214.) из династије Асена. Нећак краљева Ивана Асена I, Теодора Петра и Калојана. Претпоставља се да је био брат цара Борила.

Као кандидат за бугарског престо, Стрез се у почетку противи успону свог блиског рођака Борила. Бежи у Рашку, где прихвата вазалство великог жупана Стефана Немањића, и уз његову подршку постаје независтан владар у области Македоније. Убрзо, Стрез се мири са Бугарима, добија титулу севастократора, и окреће се против својих сизерена. Убијен је у време рата против Рашке, под неразјашњеним околностима.

Биографија[уреди]

Након смрти цара Калојана 1207. године дошао је на престо цар Борил. Као кандидат за бугарског престо, Стрез се противи успону свог рођака Борила. Стрез је побегао у Рашку да тражи политички азил на двору Стефана Немањића. Мирко Ђорђевић сматра да су га раније „заврбовале“ тајне службе Стефана Првовенчаног, но када су га бугарске власти “провалиле” велможа је потражио уточиште у Србији.[1] Жељко Фајфрић претпоставља да је Стефан Немањић „дуговао услугу“ Калојановом рођаку Стрезу, јер га је бугарски цар Калојан раније помогао у борби за престо против старијег брата Вукана.[2] У сваком случају, српски жупан га је примио, а на захтев цара Борила да му достави бегунца, одговорио је одречно. Немањић је намеравао да искористи сукоб између њих да освоји југозападне земље под бугарском влашћу. Он даје Стрезу војску уз помоћ које осваја део Македоније. Утврдивши се у неприступачној тврђави Просек крај реке Вардар, где је пре њега владао Добромир Хрс, Стрез прекида односе подређености са Немањом и постаје самостални владар.

Окружен многим моћним непријатељима (Бугарско царство, Рашко краљевство, Латинско царство) Стрез тражи савез Епирског деспота Михаила I Комнина. Они предузимају нападе на Латинско царство и наносе му бројне штете, али не успевају да прошире своје поседе.

Око 1211. године Борил и Стрез склапају савез. Стрез признаје врховну власт цара који му даје титулу севастократора. У пракси, Стрез задржава своју независност. Исте године, уз војну подршку Борила, Стрез напада Солунско краљевство али на Битољском пољу трпи пораз од латинских витезова.

A 19th-century monochrome photograph of a rocky river canyon, with sharp high cliffs in the background.
Клисура Вардара код данашње Демир Капије је била Стрезова престоница Просек, од 1208. до 1214.

1213. године бугарски цар Борил се мири са латинским царем Хенријем Фландријским. 1214. године они покрећу рат против Рашке, којем се придружују Стрез и Михаило Комнин. Стрезова војска прелази на територију Рашке. Након што изасланици Стефана Немањића нису успели да убеде Стреза да призна Стефанову власт, он шаље свог брата Саву Немањића у његов камп.[3][4] Сава Немањић долази у Стрезов логор и покушава да га убеди да напусти учешће у савезу против Рашке. Након неуспеха, архиепископ одлази ноћу, а Стрез му гарантује безбедност. Иако Савина дипломатија није дала резултата, исте ноћи, севастократор Стрез је убијен.[5]

Савин хагиограф Теодосије, који описује Стреза најгорим речима, као објашњење Стрезовог убиства је предложио интервенцију натприродних сила (убио га анђео због Савине молитве), али очигледно Стрез је жртва политичког убиства.[3] Постоје тумачења да је Стрез убоден отровном иглом или бодежом.[1]

Након Стрезове смрти, његову област заузеше Латини из Солуна (Просек и околину), а делом Грци из Епира, који овладаше Скопљем и северном Маћедонијом.[6]

Референце[уреди]

  1. ^ а б Saga o Svetom Savi i Anđelu-ubici, Приступљено 8. 4. 2013.
  2. ^ Željko Fajfrić: Sveta loza Stefana Nemanje, Приступљено 8. 4. 2013.
  3. ^ а б Андреев 2004, стране 183
  4. ^ Fine, стране 103
  5. ^ Бакалов 2003
  6. ^ Ћоровић, Владимир. Историја српског народа. Београд Приступљено 19. 3. 2013.. 

Литература[уреди]

  • „Владетелите на Просек"- П. Мутафчиев, издателство на БАН, 1913 г.
  • „История на България. Том III - Втора българска държава“ - Издателство на БАН, 1982 г.
  • „История на българската държава презъ средните векове. Томъ III. Второ българско царство. България при Асеневци (1187—1280)" - Васил Н. Златарски, Издателство „Наука и изкуство“, София, 1972 г.
  • „Кой кой е в средновековна България". Андреев, Й. Лазаров, Ив. Павлов, Пл. София, 1995, стр. 353-356.
  • „Забравени и неразбрани“ - Пл. Павлов, 2010, изд. „Сиела“, стр. 146-149.
  • (2003) “СТРЕЗ (неизв.-ок. 1214)”, Електронно издание „История на България" (CD) (in Bulgarian), София: Труд, Сирма.
  • Velimirović, Nikolaj (1989). The life of St. Sava. St Vladimir's Seminary Press. ISBN 978-0-88141-065-5. 
  • Fine, John Van Antwerp (1994). The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. University of Michigan Press. стр. 175-184. ISBN 978-0-472-08260-5.