Троцкизам

Из Википедије, слободне енциклопедије
Део серијала Политика
Комунизам
Golden Hammer and Sickle.svg

Историја комунизма


Школе комунизма
Марксизам · Лењинизам
Леви комунизам
Троцкизам · Самоуправни марксизам
Еврокомунизам · Маоизам
Титоизам · Хоџизам
Саветни комунизам
Анархокомунизам
Хришћански комунизам
Луксембургизам


Политичке партије
Коминтерна
Светски комунистички покрет
Међународна комунистичка струја
Интернационала комунистичких радника
Четврта интернационала


Државе
Кина
Куба · Вијетнам
Лаос · Северна Кореја


Сродне теме
Социјализам
Капитализам · Хладни рат
Религиозни комунизам
Нова левица · Планска економија
Историјски материјализам
Марксистичка филозофија
Леви комунизам
Демократски централизам
Антикомунизам


Познати комунисти
Карл Маркс · Фридрих Енгелс
Владимир Лењин · Лав Троцки
Роза Луксембург · Антон Панекук
Јосиф Стаљин · Мао Цедунг
Јосип Броз Тито · Че Гевара
Фидел Кастро · Антонио Негри
Ђерђ Лукач · Антонио Грамши

Троцкизам је назив за марксистичку теорију према тумачењу руског револуционара Лава Троцкога, која је по њему добила име. Троцки је себе сматрао ортодоксним марксистом и бољшевиком-лењинистом, те је подржавао успоставу авангардне партије радничке класе. Његови су се политички ставови значајно разликовали од стаљинистичких, пре свега у инсистирању на перманентној револуцији насупрот концепту социјализма у једној земљи,[1] за којег је сматрао да представља одступање од пролетерског интернационализма,[2] као и у веровању да аутентична диктатура пролетаријата мора да се темељи на самоеманципацији радничке класе и масовној демократији, а насупрот јачању никоме одговорне бирократије која се развила у СССР-у после Лењинове смрти.

Троцки, који је за време руске револуције био идеолошки и лично близак Лењину, играо је важну улогу у тим догађајима, па се понекад назива су-вођом револуције.[3] Своје виђење званичне марксистичко-лењинистичке идеологије је почео да формулише 1920-их након Лењинове смрти, али је због тога дошао у сукоб с другим партијским и револуционарним вођама, од којих је најјачи постао Стаљин. Ти су сукоби своју ескалацију добили када је Троцки избачен из КПСС, а његови ставови званично забрањени у СССР-у. Троцки је отишао у егзил, али је захваљујући угледу стеченом у револуцији и грађанском рату задржао део следбеника, поготово у иностранству, где је понекад долазило до раскола комунистичких партија на правоверне стаљинистичке и троцкистичке фракције.

Потоње су од 1938. почеле да се организују у Четврту интернационалу; у међувремену је раскол између троцкиста и стаљиниста добио и своју насилну компоненту. Троцки је у СССР-у проглашен народним непријатељем, а наводна троцкистичка субверзија је 1936. постала поводом за Велику чистку, као и крвави обрачун про-совјетских власти шпанске Републике са троцкистичким револуционарима из странке ПОУМ који је значајно придонео њеном поразу у грађанском рату. Убиство Лава Троцког 1940. као и Други светски рат су довели до маргинализације Четврте интернационале, и њеном распаду на неколико супротстављених група.

Иако је троцкизам дуго времена био маргинализован, са временом су поновно почеле да се појављују релативно значајне троцкистичке групе и покрети, пре свега крајем 1960-их у оквиру радикалних покрета тзв. Нове левице, а после завршетка Хладног рата је троцкизам код многих радикалних левичара преузео место компромитоване и одбачене комунистичке идеологије совјетског типа.

Извори[уреди]

  1. ^ cf for instance, Trotsky, Leon, The Permanent Revolution (1928) and Results and Prospects (1906), New Park Publications, London, (1962)
  2. ^ What is Trotskyism (1973) Ernest Mandel
  3. ^ Lenin and Trotsky were "co-leaders" of the 1917 Russian Revolution: http://www.icl-fi.org/english/wv/archives/oldsite/2004/RCP-823.htm

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]