Троцкизам

Из Википедије, слободне енциклопедије
Део серијала Политика
Комунизам
Golden Hammer and Sickle.svg

Историја комунизма


Школе комунизма
Марксизам · Бољшевизам
Лењинизам · Леви комунизам
Троцкизам · Самоуправни марксизам
Еврокомунизам · Маоизам
Титоизам · Хоџизам
Саветни комунизам
Анархокомунизам
Хришћански комунизам
Луксембургизам


Политичке партије
Коминтерна
Светски комунистички покрет
Међународна комунистичка струја
Интернационала комунистичких радника
Четврта интернационала


Државе
Кина
Куба · Вијетнам
Лаос · Северна Кореја


Сродне теме
Социјализам
Капитализам · Хладни рат
Религиозни комунизам
Нова левица · Планска економија
Историјски материјализам
Марксистичка филозофија
Леви комунизам
Демократски централизам
Антикомунизам


Познати комунисти
Карл Маркс · Фридрих Енгелс
Владимир Лењин · Лав Троцки
Роза Луксембург · Антон Панекук
Јосиф Стаљин · Мао Цедунг
Јосип Броз Тито · Че Гевара
Фидел Кастро · Антонио Негри
Ђерђ Лукач · Антонио Грамши

Троцкизам је назив за марксистичку теорију према тумачењу руског револуционара Лава Троцкога, која је по њему добила име. Троцки је себе сматрао ортодоксним марксистом и бољшевиком-лењинистом, те је подржавао успоставу авангардне партије радничке класе. Његови су се политички ставови значајно разликовали од стаљинистичких, пре свега у инсистирању на перманентној револуцији насупрот концепту социјализма у једној земљи,[1] за којег је сматрао да представља одступање од пролетерског интернационализма,[2] као и у веровању да аутентична диктатура пролетаријата мора да се темељи на самоеманципацији радничке класе и масовној демократији, а насупрот јачању никоме одговорне бирократије која се развила у СССР-у после Лењинове смрти.

Троцки, који је за време руске револуције био идеолошки и лично близак Лењину, играо је важну улогу у тим догађајима, па се понекад назива су-вођом револуције.[3] Своје виђење званичне марксистичко-лењинистичке идеологије је почео да формулише 1920-их након Лењинове смрти, али је због тога дошао у сукоб с другим партијским и револуционарним вођама, од којих је најјачи постао Стаљин. Ти су сукоби своју ескалацију добили када је Троцки избачен из КПСС, а његови ставови званично забрањени у СССР-у. Троцки је отишао у егзил, али је захваљујући угледу стеченом у револуцији и грађанском рату задржао део следбеника, поготово у иностранству, где је понекад долазило до раскола комунистичких партија на правоверне стаљинистичке и троцкистичке фракције.

Потоње су од 1938. почеле да се организују у Четврту интернационалу; у међувремену је раскол између троцкиста и стаљиниста добио и своју насилну компоненту. Троцки је у СССР-у проглашен народним непријатељем, а наводна троцкистичка субверзија је 1936. постала поводом за Велику чистку, као и крвави обрачун про-совјетских власти шпанске Републике са троцкистичким револуционарима из странке ПОУМ који је значајно допринео њеном поразу у грађанском рату. Убиство Лава Троцког 1940. као и Други светски рат су довели до маргинализације Четврте интернационале, и њеном распаду на неколико супротстављених група.

Иако је троцкизам дуго времена био маргинализован, са временом су поновно почеле да се појављују релативно значајне троцкистичке групе и покрети, пре свега крајем 1960-их у оквиру радикалних покрета тзв. Нове левице, а после завршетка Хладног рата је троцкизам код многих радикалних левичара преузео место компромитоване и одбачене комунистичке идеологије совјетског типа.

Извори[уреди]

  1. cf for instance, Trotsky, Leon, The Permanent Revolution (1928) and Results and Prospects (1906), New Park Publications, London, (1962)
  2. What is Trotskyism (1973) Ernest Mandel
  3. Lenin and Trotsky were "co-leaders" of the 1917 Russian Revolution: http://www.icl-fi.org/english/wv/archives/oldsite/2004/RCP-823.htm

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]