Франсоа Рабле

Из Википедије, слободне енциклопедије
Франсоа Рабле

Francois Rabelais.jpg
Франсоа Рабле

Информације
Пуно име Франсоа Рабле
Датум рођења око 1494.
Место рођења Шинон (Француска)
Датум смрти 9. април 1553.
Место смрти Париз (Француска)
Дела
Потпис

Франсоа Рабле (фр. François Rabelais, Шинон, Ендр и Лоара, око 1494Париз, 9. април 1553) је био француски хуманист, приповедач, лекар и монах. Први је велики француски прозаиста и једна од најкрупнијих фигура француске ренесансе. У младости је био монах (фрањевац па бенедиктанац). Рано је показао интерес за античке језике (грчки, латински, хебрејски) и природне науке. Осумњичен да чита „јеретичке“ књиге, напушта манастир („брлог лењости и похоте“), студира медицину и спријатељује се с истакнутим хуманистима. Рабле је имао безгранично поверење у природу и науку. Поклоник је антике, увек жедан нових сазнања.

Године 1532. доктор је у Лиону и професор анатомије. Ту објављује у преводу Хипократове афоризме и „Медицинска писма“ Ђованнија Манардија, као и запажен шаљиви алманах ("La Pantagrueline prognostication"). Животно дело му је фантастично - сатирични роман Гаргантуа и Пантагруел којим је изразио идеје правде, доброте, човечности, културе и толеранције. Као лични доктор кардинала, амбасадора при Ватикану, борави у више наврата у Риму, гдје проширује своје знање студијем археологије, ботанике и архитектуре.

Роман "Гаргантуа и Пантагруел"[уреди]

Француски калуђер и доктор лекарства Франсоа Рабле састављао је свој духовити роман Гаргантуа и Пантагруел од 1532, када је имао око 37 година, па до краја свог живота. Последња, пета књига Пантагруела објављена је постхумно. Своју хуманистичку визију човека у том делу писац је градио на супротстављању свему што је запажао у својој околини, конкретној стварности његове епохе.

Иако је његов роман писан током 20 година и са многим прекидима он никада није одступио од своје првобитне замисли – кретања ка доле, у дубину земље, и људског тела. Тим кретањем су захваћене све слике и метафоре, а силазак у храм Божанске Боце само је сумирање целокупне тематике.

Раблеу је као извор за дело послужило усмено предање о џину Гаргантуи и књижица непознатог аутора о невероватним догодовштинама џина Гаргантуе. Име Пантагруела је синоним за злог духа који има власт над водом у средњовековним мистеријама, легендама и фарсама.


Рабле и Бахтин[уреди]

Целокупан систем његових слика присно је везан за народне изворе, што га смешта међу творце нових европских књижевности. Бахтин настоји да загонетку Раблеовог дела реши помоћу проучавања ових народних извора, и том приликом их дели на три врсте 1. Обредно представљачке форме (карневал, улични гегови и сл) 2. Књижевно-смеховна дела – усмена и писана, на француском и латинском и 3. форме уличног говора.

Раблеов нарочит тип сликовности и естетичке концепције стварности Бахтин назива гротескним реализмом. Главна особина гротескног реализма је модернизација матријално-телесних слика у књижевности ренесансе. Материјално-телесно је ту позитивно начело, универзално и општенародно – супротстављено свакој апстрактној идеалности. Његов носилац је народ. Превођење на материјално телесни план постиже се поступком снижавања. Тако се све високо, духовно, идеално, и апстрактно бива преведено. Снижавање сеје и сахрањује у земљу. Убија и поново рађа, Спушта све у оно доле, које је и смрт и ново рођење.

Гротескна слика[уреди]

Схватити Раблеа значи добро разумети начела конструкције гротескне слике. Она приказује предмет у стању промене, између смрти и рађања, раста и настајања. Две њене основне црте су однос према времену и амбивалетност. Линеарном времену цикличног рађања и умирања, амбивалентност даје моћ да изрази историју и историјске смене. Симбол ове слике је трудна старица са осмехом у теракоти – смрт која рађа – ту је живот приказан као амбивалентан унутрашње противречан процес. Два тела у једном – то је основна тенденција гротескне слике. Једно које умире, и једно које расте у утроби.

На гротескној слици тело је приказано као да прераста себе и спаја са свим светом – посебно на местима телесних отвора, и нагонским радњама када се открива његов суштина – При прдењу, једењу, сексу, порођају... Двојно тело је измешано са светом и оваплоћује и представља читав материјални свет као апсолутно доле.

Гротескну слику обележавају хиперболизми – у самом почетку свог дела, Рабле даје галерију гротескно увеличаних делова тела у генеалогији првих дивова. То гротескно тело је незавршено, променљиво, оно је у настајању, а у Раблеовим гротескним сликама претежно су у питању доњи делови тела.

Разјапљена уста и гутање имају главну улогу јер су они врата ка доњем делу, паклу тела. Такав призор је и онај који помиње Ауербах при објашњавању Раблеовог приказивања стварности – када писац Алкофрибас улази Панагруелова уста и у њима живи 6 месеци.

Подсмех и иронија[уреди]

Превладавши смехом схоластику, Рабле је раскрчио пут за тријумф својих народних дивова. Гаргантуа се васпита хуманистички код Еудаемона, а у његовим париским епизодама исмејани су “Сорбонићи” представници схоластике, посебно у сцени са звонима Нотр Дама, и говору Јанка Клаћеног-Недоклаћеног. Образовање које се препоручује оличено је у Гаргантуином писму Пантагруелу, о учењу језика и слободних вештина. Преовладавање новог је и у Телемској опатији коју брат Јован хоће да оснује насупрот свим опатијама које су до тада постојале, и то, тврдоглаво, директнос супротно дотадашњим канонима живот калуђера.

Кроз Панургијеву оду дуговима коју преноси на читав свемир и људски организам Рабле се подсмева и тадашњим органицистичким теоријама друштва која се користе за учвршћивање владајућег поретка. Савез Пантагруела и Панургија јесте и савез дивовске снаге и тежњи народа који оштрином свог сатиричког виђења разобличава феудално друштво и његове институције.

Кроз Ентелехију, краљевину Овејане Суштине Рабле се подсмева “храњењу апстракцијама и лечењу певањем”, а насупрот овог неплодоносног краљевства је двор Гастера кроз чије проналаске Рабле представља историју развитка људске цивилизације. И тој снази се смеје, увидевши њену ограниченост и пролазност.

Рабле и Карневал[уреди]

У сликама мокраће и измета у Раблеовом делу чува се суштинска нерскидива веза са рођењем, плодношћу и обновом. Ту је измет материја између неба и земље, живог и мртвог, а пражњења и обасипања њиме играла су велику улогу у карневалу луда.

Улични говор у Гаргантуи и Пантагрелу настао је у посебном илегалном језику карневала. Међу најбрилијатнијим примерима су пролози у стилу лакрдијашког извикивача и вашарског продавца. Ова народна реклама је сва у суперлативима, али увек иронична, она се смеје сама себи. На пример, у прологу Пантагруелу описују се начини како се Летопис може користити при лечењу зубобље или сифилиса. Пролог се завршава одвратним, вулгарним проклетством свим онима који слепо не поверују све оно што у књизи пише.

Псовке се углавном односе на аспекте људског тела – клетве читаоцима изазивају болести, сакате тело, или терају у Пакао. У зависности од књиге примаоци ових клетви су апстрактни неверни читаоци, идеологије или конкретне личности’

Одличан пример снижавања је крађа звона Нотр Дама – типичан карневалски гест који у себи обједињује свргнуће-уништење са обнављањем и ускрсавањем на новом материјално телесном плану. Батине и туче постоје у равни која нема животно обележје већ је народско-празнични карневалски систем. Краљ је лакрдијаш ког народ бира, руга му се и на крају га туче и пресвлачи. Те батине су симболичко умирање старог краља, а прерушавање је рађање, нова младост.

Рабле приказује свргнућа два краља. Чемер-Љутице и Анарха. Први, пошто успе да побегне, убије коња, покуша да убије магарца, али га воденичари претуку и пресвуку. Тако он постаје роб. Анарха пресвлачи Панургије и чини од њега продавца зеленог соса.

Дакле, туча је карневалско рашчлањивање тела, у коме су оштећени делови побројани. Тако Јован бранећи виноград прави покољ и претвара крв у вино.. Пошто направе ломачу за 660 витозова Пантагруел и друштво праве гозбу. Панургијева турска епизода увијена у сланину је таква травестија мучеништва и чудеса.

Из Дијаблерије, дела средњовековног мистерија у којој су сиромаси прерушени у ђаволе харали градовима, настаје и повест о Вијону и његовој освети попу који није хтео да позајми костим за његову представу. Рабле са својим романом поступа као и Вијон – користи народно празнични систем слика да се обрачуна са својим непријатељем – готским веком.

У стварности, владајући систем не види сопствени крај и сопствену комику (налик на фарсу Јанка Сорбонца коју само он не види. Он не уме нити хоће да се смеје. За свој рад овај карневалски лик добија карневалску награду – кобасице, чакшире и вино. Овде се може говорити о Раблеовом подсмеху као противтежи владајућој озбиљности. Говор Јанка Клаћеног Недоклаћеног је пародија на вештину аргументовања, али је и вешт приказ слике већ немоћне старости која чини сорбонца старим краљем који је постао лакрдијаш. Сви ликови које Рабле черечи и убија представници су двотелесног света који умирући рађа, а слике фиксирају сам тренутак прелаза који садржи оба пола. Пошто се батина и грди свет који рађа, батине и поруга се преобраћују у празничну смеховну радњу.

Тако и Незајазова жена умире на порођају после празника клања стоке. Утроба је храна (шкембићи), утроба испада (чмар). Утроба рађа (рођење Гаргантуе). Слика изнутрце игра велику симболичку улогу у гротескном реализму. Црева су човекова унутрашњост, живот. Као и пражњењ и измет. Клање утробе је смрт, а њена оплодња је рођење. Највећи парадокс је једење шкембића – када утроба једе утробу, чиме се нераскидиво везују живот, смрт, јело, и рођење.

Вино и хлеб, тело и крви Исуса, постају део невероватне треавестије – борбе пекара и виноградара која је повод за рат између Гаргантуе и Чемер-Љутице.

Спољашње везе[уреди]