Уранијум

Из Википедије, слободне енциклопедије
Уранијум (92U)
Pa - U - Np
Nd
U
 
U-TableImage.png

U,92.jpg

Општи подаци
Припадност скупу актиноиди
група, периода  , 7
густина, тврдоћа 19050 kg/m3, 4,5
боја сребрнобела
Особине атома
атомска маса 238,0289 u
атомски радијус 175 pm
ковалентни радијус без података
ван дер Валсов радијус 186 pm
електронска конфигурација [Rn]5f36d17s2
e- на енергетским нивоима 2, 8, 18, 32, 21, 9, 2
оксидациони број 5
Особине оксида слабо базни
Кристална структура ромбоидна
Физичке особине
агрегатно стање чврсто
температура топљења 1405 K (1132 °C)
температура кључања 2.070 K (1797 °C)
молска запремина 12,49×10-3 m³/mol
топлота испаравања 477 kJ/mol
топлота топљења 15,48 kJ/mol
брзина звука 3.155 m/s (293,15K)
Остале особине
Електронегативност 1,38 (Паулинг)
1,22(Алред)
специфична топлота 120 J/(kg*K)
специфична проводљивост 3,8×106 S/m
топлотна проводљивост 27,6 W/(m*K)
I енергија јонизације 597,6 kJ/mol
II енергија јонизације 1.420 kJ/mol
Најстабилнији изотопи

Уран или Уранијум (U, латински - uranium) - је актиноид III B групе. Међу елементима који се природно јављају на земљи има највећи атомски број а(92), слабо је радиоактиван. Природни уранијум се јавља у облику 2 изотопа 235U (мање од 1%) и 238U (преко 99%). Изотоп 235U подлеже спонтаном раздвајању језгра под утицајем термичних неутрона. Изотоп 238U прима неутроне услед чега се претвара у 239Pu (плутонијум). Вештачком изотопу 233U се такође раздваја језгро, добија се бомбардовањем 232торијума неутронима.[1]

Особине елемента[уреди]

Чист уранијум је сребрнобео метал огромне густине (65% веће него густина олова), гради алтотропске модификације:

  • алфа - стабилна чак до 667,7 °C
  • бета - стабилна између 667,7 C и 774,8 °C
  • гама - стабилна од 774,8 °C па све до температуре топљења.

Уранијум у облику прашка је самозапаљив.

Заступљеност[уреди]

Руда уранијума.jpg

Уранијум је заступљен у облику хемијских једињења у количини од 2,4 ppm у природи која нас окружује, може се наћи у стенама, води, биљкама, животињма, а чак и у људском организму. У већој количини се јавља и у минералима, од којих су најважнији:

  • уранит U3O8 и
  • K2(UO2)2(VO4)2•2H2O

Највеће залихе руда уранијума се налазе у: Конгу, северној Канади, САД (Јута, Колорадо)...

Једињења уранијума[уреди]

Хемијска једињења уранијума су отровна. Уранијум реагује са кисеоником из ваздуха, а кад се претвори у прах онда се пали. Реагује са киселинама сумпора, хлора, флуора.[2]

Примена[уреди]

Основна примена уранијума је коришћење његових изотопа 235U као материјал за производњу атомских бомби као и нуклеарних реактора у нуклеарним електранама као и за покретање подморница.

Остале примене уранијума:

  • Користио се у керамци за бојење, али се не користи више због зрачења.
  • 238U се претвара у плутонијум у атомским реакторима
  • Металан уранијум се због велике атомске масе се користи као штит у генераторима са X зрачењем.
  • Користи се и у фотографији и у хемијској анализи.

Историја[уреди]

Уранијум, у облику природног оксида, се користио барем од 79. године, и то за бојење производа од стакла у златну боју (златно стакло са 1% оксида уранијума је пронађено недалеко од Напуља у Италији).

Као елемент познат је од 1789. године.

Види још[уреди]

Извори[уреди]

  1. ^ Housecroft C. E., Sharpe A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3rd ed.). Prentice Hall. ISBN 978-0131755536. 
  2. ^ Parkes, G.D. & Phil, D. (1973). Melorova moderna neorganska hemija. Beograd: Naučna knjiga. 

Литература[уреди]


Спољашње везе[уреди]