Henrik Ibsen

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Henrik Ibzen)
Henrik Ibsen

Schaarwächter Henrik Ibsen cropped.jpg
Henrik Ibsen

Датум рођења: 20. mart 1828.
Место рођења: Skien (Norveška)
Датум смрти: 23. maj 1906.
Место смрти: Oslo (Norveška)

Henrik Ibsen[1] (nor. Henrik Ibsen; Skien, 20. mart 1828Oslo, 23. maj 1906) je bio norveški dramski pisac. Napustio je Norvešku 1864. godine i nakon 27 godina provedenih u Italiji i Nemačkoj, vratio se u zemlju stekavši veliki ugled. U svojim dramama je analizirao moralne nedostatke modernog društva. Svoje poslednje četiri drame napisao je u Norveškoj, a 1900. godine je doživeo prvi od serije moždanih udara i tada se povlači iz javnog života.

Stvaralaštvo[уреди]

U prvom stvaralačkom periodu preovlađuje nacionalni romantizam, koga se on postepeno oslobađa. Glavna dela ovog perioda su: Pretendenti na presto, delo prožeto sumnjom u pesnički poziv, sumnjom koja će, uz sukob želja i mogućnosti, ostati osnovni motiv njegovog celokupnog stvaralaštva. Taj period završava dramom Brand, u kojoj autor izlaže etički kredo ”sve ili ništa”, radikalan ali apstraktan zahtev koji se nije odnosio ni na kakvu konkretnu društvenu akciju, i dramom Per Gint, najsloženijim delom norveške književnosti, ujedno i poslednjom dramom koju je napisao u stihu.

Dramom Savez mladih, sa tematikom iz savremenog života, Ibsen najavljuje svoju kritičko-realističku fazu koju čine Stubovi društva (kritika bezočnosti građanskog društva), Lutkina kuća (kritika položaja žene u društvu), Aveti (problem krivice i praštanja) i Narodni neprijatelj (gušenje istine koja smeta građanskom sloju). Te četiri drame je napisao pod uticajem stava danskog kritičara Georga Brandesa i njegovog poziva na stvaranje društveno angažovane književnosti, i njima je izazvao veliku pažnju. Njih povezuje oštra kritika dvostrukog morala. Zbog njegove oštre osude licemerja i nekih ključnih vrednosti građanskog društva, kao što su brak i volja većine, nordijska pozorišta su odbijala da igraju više njegovih komada. Za prvo izvođenje Lutkine kuće u Nemačkoj, morao je da napiše nov završetak u kome se Nora sa pokajanjem vraća mužu i deci, dok su Aveti prvo izvedene 1882. godine u Čikagu, a tek 1890. godine u Bergenu u Norveškoj.

Sredinom osamdesetih godina devetnaestog veka njegove drame se više usredsređuju na pojedinca i njegovu sudbinu sa bitnim elementima simbolizma. Te poslednje drame, ukupno osam, često se nazivaju psihološkim. U njima sukob sna i stvarnosti postaje nerazrešiv. U Divljoj patki izlaz je u bekstvu u svet mašte, u Rosmersholmu izlaz je samoubistvo. Sličan krug motiva povezuje njegove sledeće drame: Gospođa s mora, Heda Gabler, Graditelj Sulnes, Mali Ejolf, Jun Gabriel Borkman i Kad se mrtvi probudimo. U poslednjim dramama se vraća temi smisla umetničkog poziva uvek iznova preispitujući da li je vredno žrtvovati stvarni život zarad umetnosti.

Njegov dramski opus značio je izuzetno mnogo za razvoj evropske i svetske realističke drame sa temama iz građanskog života, a taj se uticaj oseća i danas. O popularnosti i značaju Ibsenovog dela govori podatak da su se njegove drame 1877. godine igrale u pet pozorišta u Berlinu u jednoj jedinoj nedelji.

Dela[уреди]

  • Katilina, (1950)
  • Gospođa Inger iz Estrota (Fru Inger til Østeraad, 1855)
  • Praznik u Solhaugu, (1956)
  • Ratnici na Helgolandu (Hærmændene paa Helgeland, 1858)
  • Komedija ljubavi (Kjærlighedens Komedie, 1862)
  • Borba za tron/Pretendenti na presto (Kongs-Emnerne, 1863)
  • Brand (1866)
  • Per Gint (Peer Gynt, 1867)
  • Savez mladih (De unges Forbund, 1869)
  • Cezar i Galilejci (Kejser og Galilæer, 1873)
  • Stubovi društva (Samfundets Støtter, 1877)
  • Lutkina kuća ili Nora (Et Dukkehjem, 1879)
  • Aveti (Gengangere, 1881)
  • Narodni neprijatelj (En Folkefiende, 1882)
  • Divlja patka (Vildanden, 1884)
  • Romersholm (1886)
  • Gospođa s mora (Fruen fra Havet, 1888)
  • Heda Gabler (Hedda Gabler, 1890)
  • Graditelj Sulnes (Bygmester Solness, 1892)
  • Mali Ejolf, (1894)
  • Jon Gabriel Borkman (1896)
  • Kad se mi mrtvi probudimo (Naar vi døde vågner, 1899)

Reference[уреди]

  1. ^ Пешикан; Јерковић; Пижурица (2010). Правопис српскога језика. Нови Сад: Матица српска, стр. 228.

Spoljašnje veze[уреди]