Let It Be

Из Википедије, слободне енциклопедије
Let it Be
The Beatles, Lei It Be (Logo).png
Битлси
Жанр рок музика
Датум изласка 8. мај 1970.
Трајање 35:13
Издавач Епл, ЕМИ
Продуцент(и) Фил Спектор
Дискографија
Abbey Road
(1969)
Let it Be
(1970)

Let It Be је дванаести и последњи албум групе „Битлси“ (енгл. The Beatles). Објављен је 8. маја 1970, а продуцирао га је Фил Спектор. Снимање је било извршено са минимумом техничке обраде, тако да је група у студију свирала као да наступа уживо, док су филмске камере бележиле извођење као документарац. Албум је настао из покушаја пројекта Get back.

Скоро сви снимци у албуму датирају из јануара 1969. године, када је група радила на пројекту за филм и албум Get Back, изузев две песме: Across the Universe која је снимљена за потребе White Album и песме I Me Mine која је, иако компонована за овај пројекат, последња снимљена од свих песама групе, 2. јануара 1970. године.

На албуму су присутна три жанра: симфо-рок, софт-рок и класични рок.[1]

Почеци снимања и студијски рад[уреди]

Иако се за време дуготражног снимања албума White Album показало да чланови групе постају све већи индивидуалци, током новогодишњих празника 1969. године, Пол Макартни је окупио групу у филмском студију у Твикингему (Лондон) у циљу почетка снимања албума Let It Be. У то време су постојале изражене несугласице између Ленона и Макартнија, као и Макартнија и Харисона. Такође, улазак Ленонове веренице Јоко Оно у рад групе, видно је иритирао преостале чланове.[2]

Снимање је отпочело 2. јануара 1969. године. Снимано је на десетине нових песама, а неке од њих нису завршиле само на каснијем албуму, већ и на многобројним сингловима, али и на албуму Abbey Road. Међутим, већ после неколико дана постало је видно да је група у проблемима, иако су пред укљученим микрофонима и камерама несугласице превазиђене. Нетрпељивост између Макартнија и Харисона је била огромна, Ринго Стар је био пасиван, а Ленон је чак и у студију много више био посвећен Јоко Оно него групи. Прекидање снимања 15. јануара и кулминација у лошим односима се догодила када је Харисон попут Стара приликом претходног пројекта, напустио групу и отишао у САД.[3]

Међутим, 22. јануара, снимање је настављено у новом студију компаније „Епл“ у власништву саме групе, који се налазио у подруму зграде саме компаније у улици Севајл Роу. Харисон се вратио, а групи се привремено прикључио и нови члан - тамнопути клавијатуриста Били Престон[4], кога су Битлси упознали још као тинејџера, када су у истом клубу свирали у Хамбургу са његовим бендом. Убацивањем клавијатуристе за сталног члана група је успела да добије савременији призвук, a остало је непознато да ли је Макартни, Харисон или неко други позвао Престона у студио, иако већина историчара мисли да је то учинио Харисон.

Студијски рад је завршен 29. јануара 1969. године.

Концерт на крову[уреди]

Један од последњих постера Битлса из 1969. године.

Макартнијеву идеју да се одржи повратнички концерт чиме би Битлси поново почели да привлаче публику прихватио је и остатак групе, међутим, разишли су се око идеје на којој локацији да се одржи тај наступ. Макартни је предложио да то буде неки клуб, попут „Кафе Каверн“-а, у коме је група свирала почетком 60-их, Ленон се залагао за велики бесплатни концерт у Африци, Стар није хтео да то буде ван Британије, а Харисону је било свеједно, само је желео да се негде одржи.

Компромисно пронађено решење је био кров корпорације Епл у сред Лондона, а публика би била случајни пролазници. На концерту је учествовао и Престон, који је већ понео епитет „пети Битлс“.

Како концерт није пријављен полицији и комшије су се током наступа непрекидно жалиле, полиција га је прекинула након извођења песме Get Back.[5] Музички гледано, концерт није протекао савршено, али су неки снимци ипак касније завршили и на албуму. Камера је на улици бележила подељену публику, где су неки били одушевљени идејом, а неки згрожени.[6]

Комплетирање албума[уреди]

Након самог пропадања пројекта са почетка 1969. године, Битлси су унајмили продуцента Глена Џонса да репродуцира снимке из студија и са концерта како би албум евентуално ипак заживео. Џонс је изнајмио термине у једном лондонском студију и отпочео је вишемесечан рад, где је већина песама преузета из студија, али су ипак три песме су узете са моно-трака (Dig a Pony, I`ve Got a Feeling и One After 909), које су биле предвиђене за претварање концерта у филм. Пошто група није била задовољна са оваквим избором, касније је преузето неколико студијских снимака, додата је реакција публике са концерта и додати су старији снимци (Accross the Universe из 1969. године). Иако ни са оваквим избором нису сви чланови били задовољни, крајем године је ипак најпре планирано објављивање албума Get, Back, на чијем омоту су чланови групе сликани на степеништу компаније „Еми“, у истом положају као и за први албум Please, Please Me, само сада били у хипи-стилу.

Албум је најављен за септембар 1970. године, због изласка албума Abbey Road је пролонгиран за децембар, али је тада издавање опет отказано због потребе да се додатно доради. Од издавања албума се тада и потпуно одустало и уместо тога је објављен сингл Get Back/Don`t Let me Down, чиме је, по обичају о необјављивању истих песама на синглу и албуму друга од ове две песме у старту елиминисана са ЛП-албума, док се прва наведена могла појавити само у виду снимка са концерта. Почетком 1970. године изашао је и сингл Let it Be/The Long and Winding Road. Прва од ове две песме се ипак нашла на каснијем албуму, али друга није.

Доснимавање студијских верзија песама и формирање албума[уреди]

2. и 3. јануара су последњи пут Макартни, Харисон и Стар снимали на „Еби Роуд“-у, како би поправили недостатке неких снимака. Снимање је било без Ленона који је једнострано напустио групу, иако се још није званично одрекао Битлса и отишао је у Данску на одмор са супругом Јоко Оно.

Ова снимања дају на значају тврдњама оних који мисле да је ово, а не Abbey Road последњи албум Битлса. Тада је доснимљена студијска верзија песме I Me Mine која је до тада постојала само у студијској варијанти, као и нова гитарска соло-верзија у касније насловној Let it Be.

До априла те године, већ су и медији причали о разиласку групе, а 9. априла и Макартни је био први који је објавио да напушта Битлсе, објавивши свој соло албум.

Верује се да је управо Ленон лично преузео све снимке са пројекта Get, Back и проследио их америчком продуценту Филу Спектору, заједно са снимком песме Across the Universe. Међутим, постоји и мишљење да се Спектор домогао пиратске варијанте и студијског и филмског пројекта које је на поклон добио један амерички радио од Глена Џонса. За разлику од Мартина, Спектор је имао потпуну другачију визију албума. Неке песме су и суштински промењене додавањем оркестрације. Спектор је за већину песама користио студијске снимке, не концертне. То важи и за “Get Back”, иако је накнадно убачена стварна реакција публике након концертног извођења ове песме. Међутим, и поред очите популарности ове песме, друга два хита - Let it Be и The Long and Winding Road, оба Макартнијева, заузеће прва места на топ-листама. Додавањем оркестрације, песме су избачене из Макартнијеве концепције, јер је прва наведена добила призвук тријумфалне химне што је Макартни желео да направи од комплетне друге стране албума Abbey Road, а друга звучи као балада. Сама промена назива албума сведочи да је Спектор вероватно био најзадовољнији својим радом на песми Let It Be.[7]

Коначан концепт и критике[уреди]

Након више узастопних уметничких омота албума, омот албума Let It Be је изгледао много мање спектакуларан са фотографијом четири члана групе са концерта на крову, где се у средини фотографије налази назив албума. Иако је у снимању албума као „пети Битлс“ био укључен и Били Престон, на омоту се не налази никаква назнака Престоновог учешћа.

Коначан концепт албума је био далеко од успешног и планираног. На њему се налазе снимци који очигледно нису били намењени плочи као што су: Dig It и Maggie Mae. Сам Макартни није био задовољан, називајући албум претенциозним. Песме нису поређане и заступљене су у више жанрова[8]:

  • симфо-рок (Let it Be, The Long and Winding Road)
  • софт-рок (Two of Us, Dig a Pony, I`ve Got a Feeling)
  • класични рок (I Me Mine, One After 909 и друге).

Прича о „лабуђој песми Битлса“, како су медији називали албум, изненада је настављена у другој половини 2003. године, када је група независних продуцената дошла до оригиналних снимака албума који су били украдени и сакривени у Холандији.

Види још[уреди]

Референце[уреди]