Пређи на садржај

Алфонсо II Напуљски

С Википедије, слободне енциклопедије
Алфонсо II Напуљски
Медаљон са ликом Алфонса II Напуљског из 1481. године, док је био војвода од Калабрије.
Лични подаци
Датум рођења(1448-11-04)4. новембар 1448.
Место рођењаНапуљ, Напуљско краљевство
Датум смрти18. децембар 1495.(1495-12-18) (47 год.)
Место смртиМесина, Напуљско краљевство
ГробМесинска катедрала
Породица
СупружникИполита Марија Сфорца
ПотомствоФердинанд II Напуљски, Изабела Напуљска, Санча од Арагона, Алфонсо од Арагона
РодитељиФердинанд I Напуљски
Изабела од Тарента
ДинастијаТрастамара
краљ Напуља
Период1494–1495.
ПретходникФердинанд I Напуљски
НаследникФердинанд II Напуљски

Алфонсо II Напуљски (Напуљ, 4. новембар 1448Месина, 18. децембар 1495) је био краљ Напуља (1494 – 1496). Био је син Фердинанда I Напуљској и Изабеле Тарантске.

Порекло и младост

[уреди | уреди извор]

Алфонсо је рођен 4. новембра 1448. године у Напуљу као први син Фердинанда Трастамаре, незаконитог сина Алфонса V од Арагона, и његове супруге Изабеле од Тарента. Учитељ младог Алфонса био је италијански хуманиста Ђовани Понтано, који је и њега учинио хуманистом и меценом. Године 1458. Фердинанд је постао краљ Напуља, а десетогодишњи Алфонсо, као његов најстарији син, добио је титулу војводе од Калабрије, резервисану за наследнике престола. Алфонсо је следећих година добио још неке титуле и поседе. Када му је умро ујак Ђовани Антонио Дел Балцо Орсини, војвода од Тарента, 1463. године, наследио је делове тог војводства. Године 1465, када му је умрла мајка Изабела, почео је полагати право на титулу краља Јерусалима.

Војсковођа

[уреди | уреди извор]
Алфонсо, војвода од Калабрије, на коњу, дело непознатог Напуљца, око 1490. године.

Алфонсо је већи део свог живота провео као кондотјер, тј. вођа најамничких трупа, ратујући по Италији, али повремено и водећи војску своје земље. Учествовао је рату Напуља и папе против Фиренце (1478 - 1480), који је уследио после неуспеле завере породице Паци у том граду. Алфонсо је узео учешћа и у ратовима против Турака. Њихова војска која је бројала 20.000 људи је 14. августа 1480. године освојила Отранто на Апулији. После смрти турског султана Мехмеда II Освајача, 3. маја 1481. године, напуљска војска предвођена Алфонсом је, уз помоћ мале угарске војске предвођене Блажом Мађаром, која је бројала 400 пешака, 200 хусара [н. 1] и 100 оклопљених коњаника, опсела Отранто и повратила га у августу.[1][2][3]

Међутим, много веће учешће имао је у Ферарском рату (1482 - 1484). Наиме, Млетачка република је уз помоћ папе Сикста IV напала Ферару, у чију одбрану су стале Милано, Мантова и Напуљ, пошто је војвода Фераре био напуљски зет. Дана 21. августа 1482. године напуљске трупе предвођене Алфонсом претрпеле су страховит пораз код Кампоморта од папског кондотјера Роберта Малатесте, господара Риминија. Међутим, овај велики војсковођа је умро 10. септембра, па је 28. новембра наступило примирје, а већ 12. децембра мир.

Потом је папа променио страну, допустивши Алфонсу да прође преко његове територије у помоћ опседнутој Ферари. Чак му је послао у помоћ свог кондотјера Вирџинија Орсинија. Млетачка војска није успела да освоји Ферару, а ни савезници нису успели да сломе њену моћ, па је мир склопљен 7. августа 1484. у Бањолу, уз минимална млетачка проширења на штету Фераре.[н. 2]

Године 1485. Алфонсо је опет демонстрирао своје војно умеће у гушењу побуне племства против његовог оца. Због пресурових мера предузетих према коловођама побуне, папа Иноћентије VIII је екскомуницирао целу напуљску краљевску породицу.

Краљ Напуља

[уреди | уреди извор]
Италија у тренутку Алфонсовог ступања на власт.

Дана 25. јануара 1494. године Фердинанд I Напуљски је умро и Алфонсо је сео на напуљски престо. Иако је Напуљска краљевина била тада највећа италијанска држава, она се налазила у врло тешком положају. На унутрашњем плану, краљевина била скоро без новца, док је споља била у лошим односима са више суседа, док јој је претила и инвазија француског краља Шарла VIII, који је полагао право на напуљски престо. Алфонсо је успео да за савезника придобије папу Александра VI, међутим, склапањем савеза између Папске државе и Напуљске краљевине, несумњиво две силе Апенинског полуострва, милански војвода Лудовико Сфорца осетио се угроженим, па је позвао Французе.

Француски краљ ушао је у Италију у септембру и без већих сукоба, преко Миланског војводства и Фиренце, дошао до Рима, где се нагодио са папом, а потом наставио према Напуљу. У међувремену, Французи су поразили удружену фирентанско-напуљску флоту предвођену Алфонсовим братом Федериком, код Портовенере. На вест да су Французи близу Напуља, Алфонсо је почетком 1495. године абдицирао у корист свог сина Фердинанда и побегао на југ, у Месину.

Умро је у сицилијанском манастиру у Месини 18. децембра 1495. године, а сахрањен је у градској катедрали.

Као и његов отац, Алфонсо је био покровитељ уметности и током његове владавине Напуљ је био прави ренесансни центар.

Брак и породица

[уреди | уреди извор]

Алфонсо се оженио Иполитом Маријом Сфорцом 10. октобра 1465. године. Са њом је имао троје деце:

Поред законите супруге, Алфонсо је имао и љубавницу, Трођију Гацелу, са којом је имао двоје деце:

Породично стабло

[уреди | уреди извор]
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Хуан I од Кастиље
 
 
 
 
 
 
 
8. Фернандо I од Арагона
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Елеонора Арагонска
 
 
 
 
 
 
 
4. Алфонсо V од Арагона
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Санчо Алфонсо, 1. гроф од Албуркерка
 
 
 
 
 
 
 
9. Елеонора од Албукерка
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Беатрис од Португала
 
 
 
 
 
 
 
2. Фердинанд I Напуљски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
10. Енрико Карлино
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Ђиралдона Карлино
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
11. Изабела Карлино
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Алфонсо II Напуљски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
6. Тристан од Клермона, гроф Копертина
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Изабела од Тарента
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Николо Орсини, војвода од Ноле
 
 
 
 
 
 
 
14. Рајмондо Дел Балцо Орсини
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Марија Дел Балцо
 
 
 
 
 
 
 
7. Катарина Дел Балцо Орсини
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Жан д'Енгиен, гроф од Кастра
 
 
 
 
 
 
 
15. Марија од Енгиена
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Санча Дел Балцо
 
 
 
 
 
 

Напомене

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Хорват 1924, стр. 298.
  2. ^ Ћоровић 1933, стр. 280-281.
  3. ^ Ћоровић 1989, стр. 350-351.

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]