Аутохтони народи

С Википедије, слободне енциклопедије
Представница једног од аутохтоних народа Европе, Лапонаца, Аили Кескитало – председница Парламента Лапонаца у Норвешкој од 2005. до 2007. године
Представник аутохтоног народа Навахо, каубој који јаше коња, Долина споменика у Аризони
Представници Инуита (Ескима) на традиционалним санкама за псе водиче (камутик) у Кејп Дорсету, Нунавут, Канада
Представници једног од аутохтоних народа Индије, Конд
Представница народа Ати, једног од аутохтоних народа Филипина на острву Панај
Бенито Хуарез – први председник Мексика из чистокрвне аутохтоне породице (Запотеци)
Представник народа Аину, око 1880. године

Аутохтони народи, познати и као домородачки и урођенички народи или староседеоци,[1][2][3] су народи који су насељавали своју земљу пре доласка досељеника из других крајева света.[4][5][6] Термин староседеоци први су, у његовом модерном контексту, употребили Европљани, који су га користили да би разликовали староседелачке народе Америке од европских досељеника у Америци и од Африканаца који су доведени у Америку као поробљени народ. Термин је можда први употребио у овом контексту сер Томас Браун 1646. године, који је изјавио „и иако у многим деловима тренутно постоје ројеви црнаца који служе под Шпанцима, ипак су они превезени из Африке, од Колумбовог открића; и нису аутохтони или прави староседеоци Америке."[7][8]

Народи се обично описују као „аутохтони“ када одржавају традицију или друге аспекте ране културе која је повезана са првим становницима датог региона.[9] Не деле сви аутохтони народи ову карактеристику, јер су многи усвојили суштинске елементе колонизаторске културе, као што су одећа, религија или језик. Аутохтони народи могу бити насељени у датом региону (седентарни), показивати номадски начин живота на великој територији или бити пресељени, али су генерално историјски повезани са одређеном територијом од које зависе. Аутохтона друштва се налазе у свим насељеним климатским зонама и континентима света осим Антарктика.[10] Постоји око пет хиљада аутохтоних нација широм света.[11]

Домовине аутохтоних народа су историјски колонизоване од стране већих етничких група, које су колонизацију оправдавале веровањима у расну и верску супериорност, коришћењем земљишта или економским могућностима.[12] Хиљаде аутохтоних народа широм света тренутно живе у земљама у којима нису већинска етничка група.[13] Аутохтони народи се и даље суочавају са претњама свом суверенитету, економском благостању, језицима, начинима знања и приступу ресурсима од којих зависе њихове културе. Уједињене нације, Међународна организација рада и Светска банка дефинисале су права староседелаца у међународном праву.[14] УН су 2007. године издале Декларацију о правима аутохтоних народа (UNDRIP) како би усмериле националне политике држава чланица на колективна права аутохтоних народа, укључујући њихова права на заштиту своје културе, идентитета, језика, церемонија и приступ запошљавању, здравство, образовање и природни ресурси.[15]

Процене укупне глобалне популације аутохтоних народа обично се крећу од 250 милиона до 600 милиона.[16] Званичне ознаке и терминологија ко се сматра аутохтоним се разликују од земље до земље. У насељеним државама које су колонизирали Европљани, као што су Америка, Аустралија, Нови Зеланд и Океанија, статус староседилаца се генерално непроблематично примењује на групе које директно потичу од народа који су тамо живели пре насељавања Европе. У Азији и Африци, где живи већина аутохтоних народа, бројеви о староседелачком становништву су мање јасни и могу драматично да варирају пошто државе имају тенденцију да потцењују популацију аутохтоних народа или их дефинишу различитом терминологијом.[17]

Терминологија[уреди | уреди извор]

У међународном праву не постоји јасна општеприхваћена дефиниција појма аутохтони народи због низа разлога: они су припадници различитих раса, култура, језичких група, религија, и живе готово на свим насељеним континентима; они су у различитим фазама друштвеног, економског и културног развоја. Као резултат тога, они имају различите потребе, интересовања, тежње и захтеве. Организација Уједињених нација у име Специјалног известиоца по питању дискриминације староседелаца за Поткомисију ОУН-а о спречавању дискриминације и заштиту мањина Хозеа Мартинеза Кобоа, даје следећу радну дефиницију:[18]

Аутохтони народи су они народи који имају историјски континуитет са друштвима која су постојала на територији ових народа пре инвазије и колонизације, и који себе сматрају различитим од осталих делова друштва које данас преовладава на тим територијама или њиховим деловима. Данас чине не доминантни део друштва и одлучни су да очувају, развијају и пренесу будућим генерацијама територије предака, и етнички идентитет, као основу њиховог континуираног постојања као народа, у складу са својим сопственим културним обрасцима, друштвеним установама и правним системом.

Аутохтони народи живе у свим деловима света: то су, на пример, Евенки на Далеком истокуЕскими и Алеути у поларном делу Северне Америке и на Далеком истоку, Лапонци у Скандинавији и на Полуострву КолаМаори на Новом ЗеландуИндијанци у Америци. На свим деловима света их има око 300 милиона људи.[4][19]

Израз "аутохтони народи" (енгл. Indigenous peoples) укључен је у лексикону[4] међународног права, а користи се у разним документима ОУН-а[20] и других међународних организација. У законодавству Руске Федерације користи се термин "аутохтони народи" и "мали народи". Речи и изрази, "староседеоци"[21], "аутохтони"[22][23], " староседеоци ", "домороци" је семантички сличан термину "урођеници", али у законским документима се не користи.

Историја[уреди | уреди извор]

Током колонизације света, која је почела у 15. веку и трајала све до 20. века, већина аутохтоних народа, а нарочито малобројних аутохтоних народа света, испоставило се, била је под претњом изумирања. Аутохтони народи како је записано у резолуцији 61/295 Генералне скупштине УН-а од 13. септембра 2007. године, „били су жртве историјске неправде настале због, између осталог, колонизације и њихове лишености својих земаља, територија и ресурса што им отежава спровођење, њиховог права на развој у складу са својим потребама и интересима”.[20]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „APA Style - Racial and Ethnic Identity”. Section 5.7 of the APA Publication Manual, Seventh Edition. Associated Press. 2019-11-01. Приступљено 2022-02-03. „Racial and ethnic groups are designated by proper nouns and are capitalized. ... capitalize terms such as “Native American,” “Hispanic,” and so on. Capitalize “Indigenous” and “Aboriginal” whenever they are used. Capitalize “Indigenous People” or “Aboriginal People” when referring to a specific group (e.g., the Indigenous Peoples of Canada), but use lowercase for “people” when describing persons who are Indigenous or Aboriginal (e.g., “the authors were all Indigenous people but belonged to different nations” 
  2. ^ „Reporter's Indigenous Terminology Guide”. The Native American Journalists Association. Архивирано из оригинала 2018-11-16. г. Приступљено 2022-02-02. 
  3. ^ „NAJA AP Style Guide”. The Native American Journalists Association. Архивирано из оригинала 18. 12. 2018. г. Приступљено 2022-02-02. 
  4. ^ а б в Коренные народы // Энциклопедический словарь экономики и права. — 2005.
  5. ^ Аутохтони народи Большая юридическая энциклопедия — Книжный мир, 2010. (језик: руски)
  6. ^ „Indigenous definition”. Merriam-Webster. 2021. 
  7. ^ Mathewson, Kent (2004). „Drugs, Moral Geographies, and Indigenous Peoples: Some Initial Mappings and Central Issues”. Dangerous Harvest: Drug Plants and the Transformation of Indigenous Landscapes. Oxford University Press. стр. 13. ISBN 978-0-19-514319-5. „As Sir Thomas Browne remarked in 1646, (this seems to be the first usage in its modern sense). 
  8. ^ Browne, Sir Thomas (1646). „Pseudodoxia Epidemica, Chap. X. Of the Blackness of Negroes.”. University of Chicago. Приступљено 3. 3. 2021. 
  9. ^ „Who are the indigenous and tribal peoples?”. www.ilo.org. 22. 7. 2016. 
  10. ^ Acharya, Deepak and Shrivastava Anshu (2008): Indigenous Herbal Medicines: Tribal Formulations and Traditional Herbal Practices, Aavishkar Publishers Distributor, Jaipur, India. ISBN 978-81-7910-252-7. стр. 440.
  11. ^ LaDuke, Winona (1997). „Voices from White Earth: Gaa-waabaabiganikaag”. People, Land, and Community: Collected E.F. Schumacher Society Lectures. Yale University Press. стр. 24—25. ISBN 978-0-300-07173-3. 
  12. ^ Miller, Robert J.; Ruru, Jacinta; Behrendt, Larissa; Lindberg, Tracey (2010). Discovering Indigenous Lands: The Doctrine of Discovery in the English Colonies. Oxford: Oxford University Press. стр. 9—13. ISBN 978-0-19-957981-5. 
  13. ^ Taylor Saito, Natsu (2020). „Unsettling Narratives”. Settler Colonialism, Race, and the Law: Why Structural Racism Persist (eBook). NYU Press. ISBN 978-0-8147-0802-6. „...several thousand nations have been arbitrarly (and generally involuntarily) incorporated into approximately two hundred political constructs we call independent states... 
  14. ^ Sanders, Douglas (1999). „Indigenous peoples: Issues of definition”. International Journal of Cultural Property. 8: 4—13. S2CID 154898887. doi:10.1017/S0940739199770591. 
  15. ^ Bodley 2008, стр. 2
  16. ^ Muckle, >:>Robert J. (2012). Indigenous Peoples of North America: A Concise Anthropological Overview. University of Toronto Press. стр. 18. ISBN 978-1-4426-0416-2. 
  17. ^ McIntosh, Ian (септембар 2000). „Are there Indigenous Peoples in Asia?”. Cultural Survival Quarterly Magazine. 
  18. ^ Study of the Problem of Discrimination Against Indigenous Populations, p. 10, Paragraph 25, 30 July 1981, UN EASC
  19. ^ Саамы в Финляндии // Саамское народное собрание. — Кемиярви, Публикация Саамского народного собрания, 1999.
  20. ^ а б Резолюция ГАО 61/295
  21. ^ Аборигены // Большая советская энциклопедия: В 66 томах (65 т. и 1 доп.) / Гл. ред. О. Ю. Шмидт. — 1-е изд. — М.: Советская энциклопедия, 1926—1947.
  22. ^ Автохроны // Большая советская энциклопедия: В 66 томах (65 т. и 1 доп.) / Гл. ред. О. Ю. Шмидт. — 1-е изд. — М.: Советская энциклопедия, 1926—1947.
  23. ^ Автохтоны, в этнографии // Энциклопедический словарь Брокгауза и Ефрона : в 86 т. (82 т. и 4 доп.). — СПб., 1890—1907.

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]