Корисник:Милос1999/песак

Стршљени
Научна класификација
Домен:	Еукарyота
Царство:	Анималиа
Тип:	Артхропода
Класа:	Инсецта
Ред:	Хyменоптера
Породица:	Веспидае
Потпородица:	Веспинае
Род:	Веспа Линнаеус, 1758

Стршљени (лат. Веспа) су највеће еусоцијалне осе, досежући дужину од 45 милиметара. Прави стршљени сачињавају род Веспа из породице оса, те се разликују од осталих оса ширином свога темена (део инсектове главе иза очију), које је пропорционално веће код овог рода; и предњим кружним гастером (део абдомена иза осиног струка).

Распрострањеност

Разне врсте стршљена настањују Еуропу, Азију, Африку и Америку. Прилагодили су се како влажно топлој, тако и сувој пустињској клими, но у сваком случају требају довољно топлине да би могли летети и преживети. Због тога их нема у подручјима с трајно хладном климом.

Храњење

Стршљени лове инсекте, па тако и пчеле, најчешће пред самим улазом у кошницу. Осим пред кошницом, лове пчеле и за време одласка или доласка на пашу. Ухваћену пчелу односе на оближње дрво гдје јој из медног мехура исишу нектар, а прсне мишиће сажвачу, помешају са слином те их тако претворе у слузаву кашу којом хране свој помладак. Наводи се да једно просечно велико друштво од око 300 до 400 животиња теком лета улови око пола килограма плена дневно. На тај начин, они уз шишмише (јер лове и ноћу) значајно доприносе природном уништавању инсекта – штетника и тако доприносе одржавању и природне равнотеже.

Стршљени лове и ноћу, за пуног мјесеца, ако су ноћи ведре. Радијус лова им је око 1500 м од гнезда. Постоји заблуда у пчеларској литератури да се одрасли стршљени хране месом кукаца, нарочито пчела. То није тако, зато јер одрасла јединка стршљена није у стању пробавити круте протеине.

Одрасле јединке хране се соковима дрвета и соковима које исисају из распуцаног воћа, те другим слатким стварима које нађу у природи.
Своје личинке хране протеинима, најчешће дијеловима кукаца.

Размножавање

Легло стршљенова

Стршљењаке граде на заштићеним местима, под стрехом, у шупама или под крововима, у шупљим стаблима, од неколико катова саћа, станицама окренутим према доле. Све то омотају с више листова попут папира танким, сажваканим дрветом.
Сваке године у прољеће, оплођена женка која је презимила у склоништу, гради ново гњездо и никада не усељава у старо, прошлогодишње.

Опасност, убоди

Стршљен (прије свега Веспа црабро) може се врло добро бранити, пре свега ако брани легло. Но, опасност од стршљена за човјека и његове животиње у правилу се преувеличава, она је битно мања него што се уобичајено мисли (пословица: „седам убода убија коња, три човјека” сасвим је погрешна).

Отров стршљена може се упоредити с оним других оса, но по саставу није једнак, чак је мање токсичан. Но, сам убод стршљена доживљава се болније него убод мање осе. Разлог томе је што је у отрову стршљена већи удео неуротрансмитера ацетилхолина, супстанце која изазива осјећај печења. Поред тога, стршљенов жалац је дебљи и дужи, па продире у дубље, осетљивије слојеве коже, што резултира осећајем веће боли.

Опште, убод стршљена није смртоносан; могућом изнимком морају се сматрати алергичари, као уосталом и код убода или угриза свих других инсекта. Код убода у подручју уста и грла треба се свакако обратити доктору због опасности од наотецања и гушења. Да би живот био угрожен, било би потребно више од 500 интензивних стршљенових убода. Како међутим убада само око 10 % стршљенова једног гњезда, овај број се никад не досегне.

Убоди стршљенова готово се увек могу избећи уз пажљиво опхођење. Поред тога, стршљенови су у правилу мање нервозни и мање склони убадању него мање осе истога подручја.

Заштита стршљена

Стршљени (посебно Веспа црабро) врло су угрожени у Еуропи. Тако су их неке еуропске државе уврстиле у црвену листу угрожених врста. У Њемачкој су од 1. сијечња 1987. законом стављени под посебну заштиту, тако да за уништење стршљенових гнезда постоји висока казна. За свако пресељење или чак уништење легла неопходна је дозвола управе за заштиту околине, а у ту сврху увек се тражи и мишљење стручњака.