Пређи на садржај

Корисник:Владоманда/песак

С Википедије, слободне енциклопедије
Линукс
Верзија оперативног система оперативни систем сличан јуниксу
Linux
Доступан навишејезични
ПлатформеDEC Alpha, ARM, AVR32, Blackfin, ETRAX CRIS, FR-V, H8/300, Itanium, M32R, m68k, Microblaze, MIPS, MN103, PA-RISC, PowerPC, s390, S+core, SuperH, SPARC, TILE64, Unicore32, x86, Xtensa
Тип језграмонолитно језгро
ЛиценцаГНУ-ова општа јавна лиценца, BSD лиценца, Апач лиценца, МИТ лиценца и друге
Званични веб-сајтза језгро, kernel.org

Линукс је Уникс-олики оперативни систем који је име добио по изворном аутору Линусу Торвалдсу[1]. Линус Торвалдс је направио своје језгро оперативног система користећи СунОс, данас под називом Соларис. Након извесног времена након што је Торвалдс користио језгро свог оперативног система, Торвалдс је 1991. године објавио свој изворни код на интернету са једним разлогом, а то је да људи из читавог света учествују у развоју оперативног система. Само језгро оперативног система постало је доступно јавности 5. октобра. 1991. године, када је постављено на ФТП сервер универзитета у Хелсинкију.

Постоје четири главна дела оперативног система Линукс. Први део је језгро оперативног система или кернел. Други део чине придружени програми за рад са системом, као што су алатке за управљање датотекама, уређивање текста, математику, програмирање, обраду звука, слике, видео-записа итд. Трећи део чине корисничке љуске, које представљају основни начин за рад са системом преко командне линије. Четврти део чини графички систем X, који обезбеђује рад са прозорима, менијима, иконама и другим елементима карактеристичним за данашња графичка корисничка окружења.

Линукс је првобитно представљен као слободни оперативни систем за рачунаре засноване на 32-битној Интел x86 серији микропроцесора. Од тада је пребачен на више рачунарских платформи него иједан други оперативни систем. Линукс је главни оперативни систем на серверима, мејнфрејм рачунарима и суперрачунарима. Више од 90% данашњих највећих суперрачунара користи неку верзију Линукс-а, укључујући 10 најбржих[2]. Линукс такође ради на микросистемима у којима је оперативни систем обично уграђен у уређај. То су на пример мобилни телефони, таблет рачунари, мрежни усмеривачи, телевизори и конзоле за игру. Оперативни систем Андроид је такође изграђен на бази линуксовог језгра[3].

Разлика Линукс-а у односу на остале оперативне системе је то што је Линукс слободан софтвер, то јест изворни код је доступан свима[4]. За његов бржи развој заслужни су развој глобалне комуникацијске мреже и ГПЛ лиценца за његово коришћење.

Несугласице око назива[уреди | уреди извор]

Линукс је заједнички назив за целу породицу оперативних система заснованих на кернелу који је оригинално написао Линус Торвалдс. Ипак, прича о овом оперативном систему почиње мало раније. У ствари, особа која је остала у сенци, а која је исто толико, ако не и више заслужна за настанак овог оперативног система је Richard Stallman, који је 1983. осмислио ГНУ пројекат, који је требао да представља слободну верзију Уникс оперативног система или боље речено - слободан оперативни систем компатибилан са Уникс-ом[5]. Две године касније оснива ФСФ (Free Software Foundation), организацију под чијим је ГНУ покровитељством и данас[6]. На овом систему је радио годинама са својим колегама, помоћу којих је направио велики број системских компоненти средњег нивоа, међутим дочекали су 90-те године без најважнијег дела слагалице - кернела (језгра).

Као што знамо, кернел је најнижи и најосновнији део оперативног система. Језгро које су оригинално замислили, ГНУ Хурд је било веома комплексно и рад на њему није далеко одмакао. Међутим, 1991. године Линус Торвалдс, тада студент на Универзитету у Хелсинкију, програмира управо део који недостаје - кернел који назива Линукс и већ следеће године отвара код тако да на њему слободно могу радити и други програмери. Испоставило се да Линукс као кернел, сасвим одговара ГНУ оперативном систему и врло брзо настају прве верзије оперативног система данас познатог као Линукс. Иначе, данас се и даље воде полемике да ли би систем у ствари требало да се зове ГНУ/Линукс, пошто је Линукс само једна (додуше најважнија) компонента, а много већи део система у ствари припада ГНУ пројекту[7].

Маскота Линукс-а[уреди | уреди извор]

Пингвин Тукс

1996. године Линус Торвалдс је објавио конкурс поводом одабира маскоте за Линукс. Када је дошло време за одабир, Торвалдс је испричао причу о томе како га је мали пингвин ујео приликом посете „National Zoo & Aquarium of Canberra, Australia”. Онда је тим предложио да пингвин буде маскота. Амерички програмер Larry Ewing је представио скицу данашње маскоте Линукс-а, а James Hughes је предложио да се маскота зове „Тукс”[8].

Историја[уреди | уреди извор]

Уникс[уреди | уреди извор]

Уникс лого

Прву верзију оперативног система Уникс развио је 1969. године Ken Thompson, члан АТ&Т-ове истраживачке групе Bell-ovih laboratorija (The Research Group at Bell Laboratories) на ДЕЦ-овим рачунарима ПДП-7 са циљем да направи погодан timesharing систем. Њему се ускоро придружио Dennis Ritchie, који је раније радио на пројекту MULTICS, који економски није био погодан за даље развијање. Од MULTICS-a је преузето много тога: организација фајл система, идеја да се командни интерпретер (назван shell) извршава као кориснички процес (а не системски), коришћење различитих процеса за сваку команду, линијско едитовање и друге. Наравно на Уникс су утицали и други оперативни системи, поготово MIT-ov (Massachusetts Institute of Technology) CTSS (Compatible Time-Sharing Service), а сам Уникс је успео у ономе што они нису - постао је снажни оперативни систем, необичне једноставности и елеганције.

Друга верзија Уникс-а била је портована на рачунаре ДЕЦ ПДП-11. Ове верзије Уникс-а биле су програмиране у асемблеру. Ken Thompson је 1970. године написао програмски језик Б (по угледу на Martin Richards-ov BCPL), i njega je Dennis Ritchie 1973. године проширио структурама података, створивши програмски језик C у ком ће следећа верзија Уникс-а бити имплементирана. Ова верзија је показала да постоје многе предности писања оперативног система у језику високог нивоа, какав је C (мултипрограмирање, дељење кода, reusability ...), тако да су данас све верзије Уникс-а написане у C-у.

Уникс је брзо прешао на системе чији је хардвер подржавао мултипрограмирање (ПДП-11/45) и тако добио велике могућности унапређивања. Следећа верзија „version 7 Уникс” је објављена 1978. године. Овај Уникс систем радио је на ПДП-11/70 и [[Interdata 8/32]] рачунарима, а ускоро је портован и на ВАX, где добија ознаку 32В. Version 8 из 1985. укључује I/О стреам систем којим се омогућује флексибилност кернела у међупроцесној комуникацији и укључује се РФС (Remote File System) сличан SUN-ovom НФС-у (Network File System) који данас представља стандардни начин дељења фајлова међу Уникс-има. Следеће верзије (Version 9 (1986), Version 10 (1989) и План 9 (1991)), остале су доступне само истраживачкој групи унутар Bell-ovih laboratorija[9].

УСГ[уреди | уреди извор]

Због својих особина и могућности (timesharing os, multitasking i multiuser os) Уникс је постао примамљив и за комерцијалну употребу. Након верзије 7 формирана је посебна група, Uniks Support Group (УСГ), у оквиру АТ&Т са задатком да се брине о Уникс систему. Њихова прва дистрибуција била је Сyстем III (1981. године). УСГ је 1983. године објавио Сyстем V, Сyстем III дериват, затим се преформирао у Uniks System Development Laboratory (УСДЛ) и 1984. године објавио Уникс System V Release 2, Version 4 (V.2.4), донела је имплементацију виртуалне меморије са paging-om типа копирај-при-упису и дељену меморију. УСДЛ се трансформисао у АТ&Т Information Systems (АТТИС), који је 1987. године дистрибуирао System V Release 3 (V.3). СВР3 је адаптирао имплементацију I/О stream система из В8 и укључио РФС. АТТИС 1989. године постаје Uniks Software Organization (УСО) и развија Uniks System V Release 4 (СВР4), комбинујући могућности из СВР3, 4.3 БСД, Мицрософт Xениx и SunOS оперативних система. Представља скоро потпуно прекодиран System V кернел и подржава процесовање у реалном времену, сигнале и ИПЦ, динамично алоцирање структура података, управљање виртуалном меморијом, виртуални фајл систем и контролу послова. СВР4 ради како на 32-битним микропроцесорима тако и на суперкомпјутерима и у потпуности је усаглашен са ПОСИX стандардом. СВР4 је развијан тако да постане јединствена платформа за комерцијални развој Уникс-а, а на њему су радили како комерцијални тако и академски пројектанти. Они су у томе свакако и успели, тако да СВР4 представља можда и најзначајнију варијанту Уникс-а, пошто је објединио све најзначајније могућности Уникс-а које су развијене. После издвајања СВР4 УСО постаје Uniks System Laboratories (УСЛ), који постаје део Novell-a 1993. године.

БСД[уреди | уреди извор]

Ken Thompson i Dennis Ritchie су 1973. године на симпозијуму о принципима оперативних система, одржаном на Purdue универзитету, представили свој рад о Уникс оперативном систему, а 1974. године први пут је описан у техничком журналу. Предавања о Уникс-у која је Ken Thompson држао на Berkeley универзитету (University of California at Berkeley - UCB) била су од великог значаја за повећање популарности Уникс-а на факултетима. 1976. године је Version 6 Уникс дистрибуиран многим факултетима под академским лиценцама. На Berkeley-ju је основана група за истраживање - Computer Science Research Group (CSRG), чији је руководилац био Robert Fabry. Унапређења која је ЦСРГ донео Уникс-у названа су Berkeley Software Distribution (БСД)[10]. Са доласком Уникс-а на Berkeley почео је и рад на ИНГРЕС бази података, која је претеча једне од најбољих база података данашњице - Посгрес базе података. Највећи допринос Уникс-у донео је University of California at Berkeley (УЦБ).

Прву званичну дистрибуцију Уникс-а (3БСД) направио је 1978. године Bill Joy, човек који је значајно унапредио тадашњи пасцал интерпретер, један од оснивача Sun Mycrosystems-a, аутор програмског језика ЈАВА и један од највећих Уникс хакера свих времена[11]. Та дистрибуција представљала је ВАX Уникс 32В, коме су додати виртуална меморија, страничење на захтев и замена страница. Виртуална меморија је омогућила да се Уникс користи за развој великих програма, као што је Berkeley-ev Франз Лисп. Паралелно са развојем на ВАX рачунарима, БСД се развија и на рачунарима ПДП-11, али је мања цена ВАX рачунара допринела ширењу БСД и у другим академским окружењима. 4БСД је настао ДАРПА-иним финансирањем Berkeley-a за развијање стандардног Уникс система за владине потребе. 4.2 БСД је обезбедио рад у мрежи по ДАРПА-ином Интернет мрежном протоколу (ТЦП/ИП), тако да је обезбеђена униформна комуникација међу различитим елементима, укључујући локалне мреже (као што је Ethernet и токен рингс) и мреже рачунара (Арпанет и НСФНЕТ).

Беркелеy-ева имплементација TCP/IP протокола се дистрибуирала на тракама као „Networking Release 1”, тј „Net/1” траке. Следећа верзија, 4.3 БСД, донела је многа унапређења и побољшања перформанси мрежне комуникације. Berkeley је дозвољавао дистрибуирање „Нет/2” трака корпорацијама које су лиценцирале АТ&Т-ов Уникс, под условом да оне у својим дистрибуцијама признају да користе Berkeley-eve траке. Ово је омогућило проширење Интернета од 60 повезаних мрежа (1984), до преко 8000 мрежа и 10 милиона корисника у 1993. години. На Berkeley-u су развијени многи драјвери за терминале, нови кориснички интерфејс (C схелл), нови текст едитор (еx/ви), компајлер за Pascal, интерпретер за Lisp, као и многи други системски програми.

Последње Беркелеy-ево издање Уникс-а 4.4БСД, довршено је 1993. године и испуњава све услове које задаје POSIX стандард. Поред тога садржи радикално нову организацију фајл система која омогућава лако додавање нових могућности. Укључена је и имплементација NFS-a, побољшана сигурност и унапређена структура кернела. Издавањем верзија 4.4БСД и 4.4БСД Лите, Berkeley је обуставио даљи развој[12]. Како је Berkeley допуштао дистрибуцију својих Нет/1 и Нет/2 трака појавили су се многи оперативни системи засновани на овим дистрибуцијама. Један од њих је и 386БСД чији је развој почео када је 1991. године William Jolitz почео са портовањем Нет/2 (4.3БСД-Лите) траке на 386 рачунаре. Међутим, он није био у стању да испрати све поправке буг-ова и све промене које су вршене, тако да 1993. године он престаје са развојем. Програмери који су са њим радили поделили су се у 2 групе које су наставиле започети посао. Такође, 1992. године је основана фирма БСДи која је представила свој комерцијални БСД/ОС систем. На овај начин је са великим успехом настављен развој који је започео ЦСРГ и створени су најстабилнији, најпортабилнији и најсигурнији системи данашњице.

Дистрибуције Линукс-а[уреди | уреди извор]

Линукс дистрибуција је оперативни систем који је састављен од Линукс језгра, ГНУ системских и апликативних програма, Xорг графичког сервера и графичког окружења. Различите дистрибуције Линукса, поред наведених основних делова, садрже и већи или мањи број корисничких програма специфичне намене. Дистрибуције се могу поделити у три основне групе са обзиром како се дати софтвер дистрибуира.

Софтвер се може дистрибуирати:

  • у изворном коду
  • у предвиђеним пакетима
  • као извршни програми који се сами инсталирају

Истакнуте дистрибуције[уреди | уреди извор]

Најпознатије истакнуте Линукс дистрибуције су:

Остале Линукс дистрибуције су:

Слацкwаре лого

Slackware[уреди | уреди извор]

Slackware је најстарија Линукс дистрибуција, а уједно је и најпопуларнија дистрибуција Линукс-а. Slacware је направио Patrick Volkerding 1993. године[13]. Намењен је напреднијим корисницима и корисницима који желе научити пуно о Линуксу. Оно по чему је Slackware толико посебан је једноставност. Slackware користи конзервативан развојни модел с нагласком на стабилност пакета, наспрам нових пакета. Карактеристично за дистрибуцију Slackware је што има једноставан пакетни механизам који пружа само неке најосновније могућности: инсталација, надоградња и брисање.

Дебиан лого

Дебиан[уреди | уреди извор]

Дебиан је име добровољне организације посвећене развоју и промовисању идеала слободног софтвера, те назив њиховог ГНУ базираног оперативног система. Дебиан је започет 1993. године, где је Ian Murdock послао отворени позив софтверским програмерима да допринесу комплетној дистрибуцији базираној на Линукс језгру и ГНУ системским програмима[14]. Данас, осим Линукса, Дебиан подржава и друга језгра, попут језгра БСД оперативних система и Хурд-а.


Убунту[уреди | уреди извор]

Убунту лого

Убунту је дистрибуција ГНУ/Линукс оперативног система. Заснован на дистрибуцији Дебиан, Убунту највише пажње посвећује лакоћи коришћења, слободи од свих ограничења, редовном објављивању нових издања (сваких 6 месеци) и лакоћи инсталације. Убунту спонзорише приватно предузеће јужноафричког бизнисмена Марка Шатлворта, Каноникал. Назив дистрибуције потиче од афричке идеологије Убунту[15]. Кубунту, Лубунту и Ксубунту су званични Убунту-ови потпројекти, којима је циљ да језгру Убунту-а донесу стона окружења КДЕ, ЛXДЕ и Xфце. Едубунту и Убунту Студио су такође званични потпројекти. Едубунту је „дизајниран за школско окружење, а који би требало да буде подједнако подесан и да га деца користе код куће” док је Убунту Студио прилагођен особама које се баве графиком и продукцијом или обрадом музике[16].

Линукс Минт[уреди | уреди извор]

Линукс Минт лого

Оперативни систем за десктоп и лаптоп рачунаре. Док је Линукс Минт базиран и компатибилан са Убунту Линукс дистрибуцијом, дизајн корисничког интерфејса се разликује. Неке од разлика у дизајну су:

  • Различити кориснички интерфејс, укључујући поједностављен боотлоадер, распоред панела, тема и посебан Минт мени
  • Фокус је стављен на пуну функционалност одмах по инсталирању Линукс Минт оперативног система
  • Мини тоолс, колекција системских алатки која је дизајнирана како би системско одржавање и администрацију учинила једноставнијом за кориснике

Линукс Минт се може преузети у форми ИСО слике, помоћу које корисници могу да нарежу ЛивеЦД-ове или ЛивеУСБ-ове.

Линукс Минт се може наћи у 5 десктоп окружења:

Линукс Минт се може наћи као 32-битна и 64-битна дистрибуција. 32-битна дистрибуција подржава само БИОС, док 64-битна подржава и БИОС и УЕФИ.

Федора[уреди | уреди извор]

Федора лого

Fedora Core је једна од најпопуларнијих дистрибуција ГНУ/Линукс-а, наставак линије производа Red Hat Linuks. Некада је предузеће Red Hat имало две линије производа: Red Hat Linuks, намењену кућним и мањим професионалним корисницима, те линију производа Red Hat Enterprise Linuks која и данас постоји, а намењена је пре свега великим професионалним корисницима. Дистрибуција Fedora Core је врло свеж производ, ништа мање стабилан од претходника, са врло великом корисничком базом, квалитетном подршком заједнице, те је идеалан за рачунарске ентузијасте, кућне кориснике и сервере. Предузеће Red Hat је донело промену пословног модела након изласка Red Hat Linuks-a 9. Има неколико разлога за такву радикалну промену:

  • Повећање квалитета услуге великим пословним корисницима
  • Динамичнији развој те квалитетније испробавање својих технологија кроз дистрибуцију Федора
  • Мера опреза од судских тужби због закона о софтверским патентима[17].

Нове верзије дистрибуције Fedora Core излазе на сваких 6 до 8 месеци.

Ред Хат лого

Ред Хат Ентерприсе Линукс (РХЕЛ)[уреди | уреди извор]

Оперативни систем заснован на Линукс језгру. Развијан од стране Red Hat компаније и намењен комерцијалном тржишту. Прва верзија дистрибуције појавила се на тржишту под именом Red Hat Linuks Advanced Server. 2003. године мења назив у Red Hat Enterprise Linuks АС и додаје још две верзије, Red Hat Enterprise Linuks ES и Red Hat Enterprise Linuks WS[18].

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Хоw Линуx Гот Тхе Наме Линуx”. 2021-11-25. Приступљено 2022-05-12. 
  2. ^ Харпер, Ниел (2020-12-07). „Wхy Линуx ис тхе мост популар оператинг сyстем”. Приступљено 2022-05-12. 
  3. ^ Хоффман, Цхрис (2017-07-12). „Андроид ис басед он Линуx,бут wхат доес тхат меан?”. Хоw то геек. Приступљено 2022-05-12. 
  4. ^ „Дифференцес Бетwеен Линуx анд Отхер Оператинг Сyстемс”. Приступљено 2022-05-12. 
  5. ^ Сталлман, Рицхард. „Тхе ГНУ пројецт”. Приступљено 2022-05-12. 
  6. ^ Хосцх, Wиллиам. „Фрее Софтwаре Фоундатион”. Приступљено 2022-05-12. 
  7. ^ „ГНУ/Линуx наминг цонтроверсy”. Приступљено 2022-05-12. 
  8. ^ „Туx: тхе фамоус Линуx масцот”. Приступљено 2022-05-12. 
  9. ^ „Кен Тхомпсон УНИX сyстемс фатхер”. Приступљено 2022-05-12. 
  10. ^ „Цомпутер_Сyстемс_Ресеарцх_Гроуп”. Приступљено 2022-05-12. 
  11. ^ „Билл Јоy цо-фоундер оф сун мицросyстемс”. Беркелеy Енгинееринг. Приступљено 2022-05-12. 
  12. ^ МцКусицк, Марсхалл Кирк. „Тwентy Yеарс оф Беркелеy Униx”. Приступљено 2022-05-12. 
  13. ^ „Патрицк Волкердинг”. Приступљено 2022-05-12. 
  14. ^ „Иан Мурдоцк - Дебиан”. Приступљено 2022-05-12. 
  15. ^ „Тхе сторy оф Убунту”. убунту. Приступљено 2022-05-12. 
  16. ^ „убунтустудио-едубунту-тwо-странгерс”. Приступљено 2022-05-12. 
  17. ^ „Федора Цоре”. Приступљено 2022-05-12. 
  18. ^ Смyтх, Неил (2016-10-27). „А_Бриеф_Хисторy_оф_Ред_Хат_Линуx”. Приступљено 2022-05-12. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Vladomanda/песак&oldid=24540667”