Корисник:Vladomanda/песак

С Википедије, слободне енциклопедије
Линукс
Верзија оперативног система оперативни систем сличан јуниксу
Linux
Доступан навишејезични
ПлатформеDEC Alpha, ARM, AVR32, Blackfin, ETRAX CRIS, FR-V, H8/300, Itanium, M32R, m68k, Microblaze, MIPS, MN103, PA-RISC, PowerPC, s390, S+core, SuperH, SPARC, TILE64, Unicore32, x86, Xtensa
Тип језграмонолитно језгро
ЛиценцаГНУ-ова општа јавна лиценца, BSD лиценца, Апач лиценца, МИТ лиценца и друге
Званични веб-сајтза језгро, kernel.org

Linuks je Uniks-oliki operativni sistem koji je ime dobio po izvornom autoru Linusu Torvaldsu[1]. Linus Torvalds je napravio svoje jezgro operativnog sistema koristeći SunOs, danas pod nazivom Solaris. Nakon izvesnog vremena nakon što je Torvalds koristio jezgro svog operativnog sistema, Torvalds je 1991. godine objavio svoj izvorni kod na internetu sa jednim razlogom, a to je da ljudi iz čitavog sveta učestvuju u razvoju operativnog sistema. Samo jezgro operativnog sistema postalo je dostupno javnosti 5. oktobra. 1991. godine, kada je postavljeno na FTP server univerziteta u Helsinkiju.

Postoje četiri glavna dela operativnog sistema Linuks. Prvi deo je jezgro operativnog sistema ili kernel. Drugi deo čine pridruženi programi za rad sa sistemom, kao što su alatke za upravljanje datotekama, uređivanje teksta, matematiku, programiranje, obradu zvuka, slike, video-zapisa itd. Treći deo čine korisničke ljuske, koje predstavljaju osnovni način za rad sa sistemom preko komandne linije. Četvrti deo čini grafički sistem X, koji obezbeđuje rad sa prozorima, menijima, ikonama i drugim elementima karakterističnim za današnja grafička korisnička okruženja.

Linuks je prvobitno predstavljen kao slobodni operativni sistem za računare zasnovane na 32-bitnoj Intel x86 seriji mikroprocesora. Od tada je prebačen na više računarskih platformi nego ijedan drugi operativni sistem. Linuks je glavni operativni sistem na serverima, mejnfrejm računarima i superračunarima. Više od 90% današnjih najvećih superračunara koristi neku verziju Linuks-a, uključujući 10 najbržih[2]. Linuks takođe radi na mikrosistemima u kojima je operativni sistem obično ugrađen u uređaj. To su na primer mobilni telefoni, tablet računari, mrežni usmerivači, televizori i konzole za igru. Operativni sistem Android je takođe izgrađen na bazi linuksovog jezgra[3].

Razlika Linuks-a u odnosu na ostale operativne sisteme je to što je Linuks slobodan softver, to jest izvorni kod je dostupan svima[4]. Za njegov brži razvoj zaslužni su razvoj globalne komunikacijske mreže i GPL licenca za njegovo korišćenje.

Nesuglasice oko naziva[уреди | уреди извор]

Linuks je zajednički naziv za celu porodicu operativnih sistema zasnovanih na kernelu koji je originalno napisao Linus Torvalds. Ipak, priča o ovom operativnom sistemu počinje malo ranije. U stvari, osoba koja je ostala u senci, a koja je isto toliko, ako ne i više zaslužna za nastanak ovog operativnog sistema je Richard Stallman, koji je 1983. osmislio GNU projekat, koji je trebao da predstavlja slobodnu verziju Uniks operativnog sistema ili bolje rečeno - slobodan operativni sistem kompatibilan sa Uniks-om[5]. Dve godine kasnije osniva FSF (Free Software Foundation), organizaciju pod čijim je GNU pokroviteljstvom i danas[6]. Na ovom sistemu je radio godinama sa svojim kolegama, pomoću kojih je napravio veliki broj sistemskih komponenti srednjeg nivoa, međutim dočekali su 90-te godine bez najvažnijeg dela slagalice - kernela (jezgra).

Kao što znamo, kernel je najniži i najosnovniji deo operativnog sistema. Jezgro koje su originalno zamislili, GNU Hurd je bilo veoma kompleksno i rad na njemu nije daleko odmakao. Međutim, 1991. godine Linus Torvalds, tada student na Univerzitetu u Helsinkiju, programira upravo deo koji nedostaje - kernel koji naziva Linuks i već sledeće godine otvara kod tako da na njemu slobodno mogu raditi i drugi programeri. Ispostavilo se da Linuks kao kernel, sasvim odgovara GNU operativnom sistemu i vrlo brzo nastaju prve verzije operativnog sistema danas poznatog kao Linuks. Inače, danas se i dalje vode polemike da li bi sistem u stvari trebalo da se zove GNU/Linuks, pošto je Linuks samo jedna (doduše najvažnija) komponenta, a mnogo veći deo sistema u stvari pripada GNU projektu[7].

Maskota Linuks-a[уреди | уреди извор]

Pingvin Tuks

1996. godine Linus Torvalds je objavio konkurs povodom odabira maskote za Linuks. Kada je došlo vreme za odabir, Torvalds je ispričao priču o tome kako ga je mali pingvin ujeo prilikom posete „National Zoo & Aquarium of Canberra, Australia”. Onda je tim predložio da pingvin bude maskota. Američki programer Larry Ewing je predstavio skicu današnje maskote Linuks-a, a James Hughes je predložio da se maskota zove „Tuks”[8].

Istorija[уреди | уреди извор]

Uniks[уреди | уреди извор]

Uniks лого

Prvu verziju operativnog sistema Uniks razvio je 1969. godine Ken Thompson, član AT&T-ove istraživačke grupe Bell-ovih laboratorija (The Research Group at Bell Laboratories) na DEC-ovim računarima PDP-7 sa ciljem da napravi pogodan timesharing sistem. Njemu se uskoro pridružio Dennis Ritchie, koji je ranije radio na projektu MULTICS, koji ekonomski nije bio pogodan za dalje razvijanje. Od MULTICS-a je preuzeto mnogo toga: organizacija fajl sistema, ideja da se komandni interpreter (nazvan shell) izvršava kao korisnički proces (a ne sistemski), korišćenje različitih procesa za svaku komandu, linijsko editovanje i druge. Naravno na Uniks su uticali i drugi operativni sistemi, pogotovo MIT-ov (Massachusetts Institute of Technology) CTSS (Compatible Time-Sharing Service), a sam Uniks je uspeo u onome što oni nisu - postao je snažni operativni sistem, neobične jednostavnosti i elegancije.

Druga verzija Uniks-a bila je portovana na računare DEC PDP-11. Ove verzije Uniks-a bile su programirane u asembleru. Ken Thompson je 1970. godine napisao programski jezik B (po ugledu na Martin Richards-ov BCPL), i njega je Dennis Ritchie 1973. godine proširio strukturama podataka, stvorivši programski jezik C u kom će sledeća verzija Uniks-a biti implementirana. Ova verzija je pokazala da postoje mnoge prednosti pisanja operativnog sistema u jeziku visokog nivoa, kakav je C (multiprogramiranje, deljenje koda, reusability ...), tako da su danas sve verzije Uniks-a napisane u C-u.

Uniks je brzo prešao na sisteme čiji je hardver podržavao multiprogramiranje (PDP-11/45) i tako dobio velike mogućnosti unapređivanja. Sledeća verzija „version 7 Uniks” je objavljena 1978. godine. Ovaj Uniks sistem radio je na PDP-11/70 i [[Interdata 8/32]] računarima, a uskoro je portovan i na VAX, gde dobija oznaku 32V. Version 8 iz 1985. uključuje I/O stream sistem kojim se omogućuje fleksibilnost kernela u međuprocesnoj komunikaciji i uključuje se RFS (Remote File System) sličan SUN-ovom NFS-u (Network File System) koji danas predstavlja standardni način deljenja fajlova među Uniks-ima. Sledeće verzije (Version 9 (1986), Version 10 (1989) i Plan 9 (1991)), ostale su dostupne samo istraživačkoj grupi unutar Bell-ovih laboratorija[9].

USG[уреди | уреди извор]

Zbog svojih osobina i mogućnosti (timesharing os, multitasking i multiuser os) Uniks je postao primamljiv i za komercijalnu upotrebu. Nakon verzije 7 formirana je posebna grupa, Uniks Support Group (USG), u okviru AT&T sa zadatkom da se brine o Uniks sistemu. Njihova prva distribucija bila je System III (1981. godine). USG je 1983. godine objavio System V, System III derivat, zatim se preformirao u Uniks System Development Laboratory (USDL) i 1984. godine objavio Uniks System V Release 2, Version 4 (V.2.4), donela je implementaciju virtualne memorije sa paging-om tipa kopiraj-pri-upisu i deljenu memoriju. USDL se transformisao u AT&T Information Systems (ATTIS), koji je 1987. godine distribuirao System V Release 3 (V.3). SVR3 je adaptirao implementaciju I/O stream sistema iz V8 i uključio RFS. ATTIS 1989. godine postaje Uniks Software Organization (USO) i razvija Uniks System V Release 4 (SVR4), kombinujući mogućnosti iz SVR3, 4.3 BSD, Microsoft Xenix i SunOS operativnih sistema. Predstavlja skoro potpuno prekodiran System V kernel i podržava procesovanje u realnom vremenu, signale i IPC, dinamično alociranje struktura podataka, upravljanje virtualnom memorijom, virtualni fajl sistem i kontrolu poslova. SVR4 radi kako na 32-bitnim mikroprocesorima tako i na superkompjuterima i u potpunosti je usaglašen sa POSIX standardom. SVR4 je razvijan tako da postane jedinstvena platforma za komercijalni razvoj Uniks-a, a na njemu su radili kako komercijalni tako i akademski projektanti. Oni su u tome svakako i uspeli, tako da SVR4 predstavlja možda i najznačajniju varijantu Uniks-a, pošto je objedinio sve najznačajnije mogućnosti Uniks-a koje su razvijene. Posle izdvajanja SVR4 USO postaje Uniks System Laboratories (USL), koji postaje deo Novell-a 1993. godine.

BSD[уреди | уреди извор]

Ken Thompson i Dennis Ritchie su 1973. godine na simpozijumu o principima operativnih sistema, održanom na Purdue univerzitetu, predstavili svoj rad o Uniks operativnom sistemu, a 1974. godine prvi put je opisan u tehničkom žurnalu. Predavanja o Uniks-u koja je Ken Thompson držao na Berkeley univerzitetu (University of California at Berkeley - UCB) bila su od velikog značaja za povećanje popularnosti Uniks-a na fakultetima. 1976. godine je Version 6 Uniks distribuiran mnogim fakultetima pod akademskim licencama. Na Berkeley-ju je osnovana grupa za istraživanje - Computer Science Research Group (CSRG), čiji je rukovodilac bio Robert Fabry. Unapređenja koja je CSRG doneo Uniks-u nazvana su Berkeley Software Distribution (BSD)[10]. Sa dolaskom Uniks-a na Berkeley počeo je i rad na INGRES bazi podataka, koja je preteča jedne od najboljih baza podataka današnjice - Posgres baze podataka. Najveći doprinos Uniks-u doneo je University of California at Berkeley (UCB).

Prvu zvaničnu distribuciju Uniks-a (3BSD) napravio je 1978. godine Bill Joy, čovek koji je značajno unapredio tadašnji pascal interpreter, jedan od osnivača Sun Mycrosystems-a, autor programskog jezika JAVA i jedan od najvećih Uniks hakera svih vremena[11]. Ta distribucija predstavljala je VAX Uniks 32V, kome su dodati virtualna memorija, straničenje na zahtev i zamena stranica. Virtualna memorija je omogućila da se Uniks koristi za razvoj velikih programa, kao što je Berkeley-ev Franz Lisp. Paralelno sa razvojem na VAX računarima, BSD se razvija i na računarima PDP-11, ali je manja cena VAX računara doprinela širenju BSD i u drugim akademskim okruženjima. 4BSD je nastao DARPA-inim finansiranjem Berkeley-a za razvijanje standardnog Uniks sistema za vladine potrebe. 4.2 BSD je obezbedio rad u mreži po DARPA-inom Internet mrežnom protokolu (TCP/IP), tako da je obezbeđena uniformna komunikacija među različitim elementima, uključujući lokalne mreže (kao što je Ethernet i token rings) i mreže računara (Arpanet i NSFNET).

Berkeley-eva implementacija TCP/IP protokola se distribuirala na trakama kao „Networking Release 1”, tj „Net/1” trake. Sledeća verzija, 4.3 BSD, donela je mnoga unapređenja i poboljšanja performansi mrežne komunikacije. Berkeley je dozvoljavao distribuiranje „Net/2” traka korporacijama koje su licencirale AT&T-ov Uniks, pod uslovom da one u svojim distribucijama priznaju da koriste Berkeley-eve trake. Ovo je omogućilo proširenje Interneta od 60 povezanih mreža (1984), do preko 8000 mreža i 10 miliona korisnika u 1993. godini. Na Berkeley-u su razvijeni mnogi drajveri za terminale, novi korisnički interfejs (C shell), novi tekst editor (ex/vi), kompajler za Pascal, interpreter za Lisp, kao i mnogi drugi sistemski programi.

Poslednje Berkeley-evo izdanje Uniks-a 4.4BSD, dovršeno je 1993. godine i ispunjava sve uslove koje zadaje POSIX standard. Pored toga sadrži radikalno novu organizaciju fajl sistema koja omogućava lako dodavanje novih mogućnosti. Uključena je i implementacija NFS-a, poboljšana sigurnost i unapređena struktura kernela. Izdavanjem verzija 4.4BSD i 4.4BSD Lite, Berkeley je obustavio dalji razvoj[12]. Kako je Berkeley dopuštao distribuciju svojih Net/1 i Net/2 traka pojavili su se mnogi operativni sistemi zasnovani na ovim distribucijama. Jedan od njih je i 386BSD čiji je razvoj počeo kada je 1991. godine William Jolitz počeo sa portovanjem Net/2 (4.3BSD-Lite) trake na 386 računare. Međutim, on nije bio u stanju da isprati sve popravke bug-ova i sve promene koje su vršene, tako da 1993. godine on prestaje sa razvojem. Programeri koji su sa njim radili podelili su se u 2 grupe koje su nastavile započeti posao. Takođe, 1992. godine je osnovana firma BSDi koja je predstavila svoj komercijalni BSD/OS sistem. Na ovaj način je sa velikim uspehom nastavljen razvoj koji je započeo CSRG i stvoreni su najstabilniji, najportabilniji i najsigurniji sistemi današnjice.

Distribucije Linuks-a[уреди | уреди извор]

Linuks distribucija je operativni sistem koji je sastavljen od Linuks jezgra, GNU sistemskih i aplikativnih programa, Xorg grafičkog servera i grafičkog okruženja. Različite distribucije Linuksa, pored navedenih osnovnih delova, sadrže i veći ili manji broj korisničkih programa specifične namene. Distribucije se mogu podeliti u tri osnovne grupe sa obzirom kako se dati softver distribuira.

Softver se može distribuirati:

  • u izvornom kodu
  • u predviđenim paketima
  • kao izvršni programi koji se sami instaliraju

Istaknute distribucije[уреди | уреди извор]

Najpoznatije istaknute Linuks distribucije su:

Ostale Linuks distribucije su:

Slackware logo

Slackware[уреди | уреди извор]

Slackware je najstarija Linuks distribucija, a ujedno je i najpopularnija distribucija Linuks-a. Slacware je napravio Patrick Volkerding 1993. godine[13]. Namenjen je naprednijim korisnicima i korisnicima koji žele naučiti puno o Linuksu. Ono po čemu je Slackware toliko poseban je jednostavnost. Slackware koristi konzervativan razvojni model s naglaskom na stabilnost paketa, naspram novih paketa. Karakteristično za distribuciju Slackware je što ima jednostavan paketni mehanizam koji pruža samo neke najosnovnije mogućnosti: instalacija, nadogradnja i brisanje.

Debian logo

Debian[уреди | уреди извор]

Debian je ime dobrovoljne organizacije posvećene razvoju i promovisanju ideala slobodnog softvera, te naziv njihovog GNU baziranog operativnog sistema. Debian je započet 1993. godine, gde je Ian Murdock poslao otvoreni poziv softverskim programerima da doprinesu kompletnoj distribuciji baziranoj na Linuks jezgru i GNU sistemskim programima[14]. Danas, osim Linuksa, Debian podržava i druga jezgra, poput jezgra BSD operativnih sistema i Hurd-a.


Ubuntu[уреди | уреди извор]

Ubuntu logo

Ubuntu je distribucija GNU/Linuks operativnog sistema. Zasnovan na distribuciji Debian, Ubuntu najviše pažnje posvećuje lakoći korišćenja, slobodi od svih ograničenja, redovnom objavljivanju novih izdanja (svakih 6 meseci) i lakoći instalacije. Ubuntu sponzoriše privatno preduzeće južnoafričkog biznismena Marka Šatlvorta, Kanonikal. Naziv distribucije potiče od afričke ideologije Ubuntu[15]. Kubuntu, Lubuntu i Ksubuntu su zvanični Ubuntu-ovi potprojekti, kojima je cilj da jezgru Ubuntu-a donesu stona okruženja KDE, LXDE i Xfce. Edubuntu i Ubuntu Studio su takođe zvanični potprojekti. Edubuntu je „dizajniran za školsko okruženje, a koji bi trebalo da bude podjednako podesan i da ga deca koriste kod kuće” dok je Ubuntu Studio prilagođen osobama koje se bave grafikom i produkcijom ili obradom muzike[16].

Linuks Mint[уреди | уреди извор]

Linuks Mint logo

Operativni sistem za desktop i laptop računare. Dok je Linuks Mint baziran i kompatibilan sa Ubuntu Linuks distribucijom, dizajn korisničkog interfejsa se razlikuje. Neke od razlika u dizajnu su:

  • Različiti korisnički interfejs, uključujući pojednostavljen bootloader, raspored panela, tema i poseban Mint meni
  • Fokus je stavljen na punu funkcionalnost odmah po instaliranju Linuks Mint operativnog sistema
  • Mini tools, kolekcija sistemskih alatki koja je dizajnirana kako bi sistemsko održavanje i administraciju učinila jednostavnijom za korisnike

Linuks Mint se može preuzeti u formi ISO slike, pomoću koje korisnici mogu da narežu LiveCD-ove ili LiveUSB-ove.

Linuks Mint se može naći u 5 desktop okruženja:

Linuks Mint se može naći kao 32-bitna i 64-bitna distribucija. 32-bitna distribucija podržava samo BIOS, dok 64-bitna podržava i BIOS i UEFI.

Fedora[уреди | уреди извор]

Fedora logo

Fedora Core je jedna od najpopularnijih distribucija GNU/Linuks-a, nastavak linije proizvoda Red Hat Linuks. Nekada je preduzeće Red Hat imalo dve linije proizvoda: Red Hat Linuks, namenjenu kućnim i manjim profesionalnim korisnicima, te liniju proizvoda Red Hat Enterprise Linuks koja i danas postoji, a namenjena je pre svega velikim profesionalnim korisnicima. Distribucija Fedora Core je vrlo svež proizvod, ništa manje stabilan od prethodnika, sa vrlo velikom korisničkom bazom, kvalitetnom podrškom zajednice, te je idealan za računarske entuzijaste, kućne korisnike i servere. Preduzeće Red Hat je donelo promenu poslovnog modela nakon izlaska Red Hat Linuks-a 9. Ima nekoliko razloga za takvu radikalnu promenu:

  • Povećanje kvaliteta usluge velikim poslovnim korisnicima
  • Dinamičniji razvoj te kvalitetnije isprobavanje svojih tehnologija kroz distribuciju Fedora
  • Mera opreza od sudskih tužbi zbog zakona o softverskim patentima[17].

Nove verzije distribucije Fedora Core izlaze na svakih 6 do 8 meseci.

Red Hat logo

Red Hat Enterprise Linuks (RHEL)[уреди | уреди извор]

Operativni sistem zasnovan na Linuks jezgru. Razvijan od strane Red Hat kompanije i namenjen komercijalnom tržištu. Prva verzija distribucije pojavila se na tržištu pod imenom Red Hat Linuks Advanced Server. 2003. godine menja naziv u Red Hat Enterprise Linuks AS i dodaje još dve verzije, Red Hat Enterprise Linuks ES i Red Hat Enterprise Linuks WS[18].

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ „How Linux Got The Name Linux”. 2021-11-25. Приступљено 2022-05-12. 
  2. ^ Harper, Niel (2020-12-07). „Why Linux is the most popular operating system”. Приступљено 2022-05-12. 
  3. ^ Hoffman, Chris (2017-07-12). „Android is based on Linux,but what does that mean?”. How to geek. Приступљено 2022-05-12. 
  4. ^ „Differences Between Linux and Other Operating Systems”. Приступљено 2022-05-12. 
  5. ^ Stallman, Richard. „The GNU project”. Приступљено 2022-05-12. 
  6. ^ Hosch, William. „Free Software Foundation”. Приступљено 2022-05-12. 
  7. ^ „GNU/Linux naming controversy”. Приступљено 2022-05-12. 
  8. ^ „Tux: the famous Linux mascot”. Приступљено 2022-05-12. 
  9. ^ „Ken Thompson UNIX systems father”. Приступљено 2022-05-12. 
  10. ^ „Computer_Systems_Research_Group”. Приступљено 2022-05-12. 
  11. ^ „Bill Joy co-founder of sun microsystems”. Berkeley Engineering. Приступљено 2022-05-12. 
  12. ^ McKusick, Marshall Kirk. „Twenty Years of Berkeley Unix”. Приступљено 2022-05-12. 
  13. ^ „Patrick Volkerding”. Приступљено 2022-05-12. 
  14. ^ „Ian Murdock - Debian”. Приступљено 2022-05-12. 
  15. ^ „The story of Ubuntu”. ubuntu. Приступљено 2022-05-12. 
  16. ^ „ubuntustudio-edubuntu-two-strangers”. Приступљено 2022-05-12. 
  17. ^ „Fedora Core”. Приступљено 2022-05-12. 
  18. ^ Smyth, Neil (2016-10-27). „A_Brief_History_of_Red_Hat_Linux”. Приступљено 2022-05-12. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Vladomanda/песак&oldid=24540667”