Мачац
Мачац | |
---|---|
![]() | |
Научна класификација | |
Царство: | |
Дивизија: | |
Класа: | |
Ред: | |
Породица: | |
Род: | |
Биномно име | |
Sisyrinchium angustifolium Mill.
|
![](http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/d/d5/Sisyrinchium_angustifolium_Mill_capsules.jpg/250px-Sisyrinchium_angustifolium_Mill_capsules.jpg)
![](http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/6/65/Sisyrinchium_angustifolium_Mill.seeds.jpg/250px-Sisyrinchium_angustifolium_Mill.seeds.jpg)
Мачац (Sisyrinchium angustifolium Mill. Syn. S. bermudiana auct. Eur., S. graminoides E.P. Bicknell) Српски назив "мачац" је због облика листа који личи на мач (слично као што се перуника назива и мачинац)[1]. Научни назив рода добијен је спајањем грчке речи σιτοσ = жито, са латинским sus = свиња и rhino = рило, њушка јер свиње биљку ископавају и једу подземно стабло. Име врсте значи усколисно, а амерички назив је усколисна плавоока трава (narrow-leaf blue-eyed grass).
Опис врсте
[уреди | уреди извор]![](http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/3/3e/Sinsi.jpg/250px-Sinsi.jpg)
Sisyrinchium angustifolium је перена са подземним стаблом - ризомом као и већина представника фамилије Iridaceae. Надземно стабло је висине 10-40 cm, разгранато са 2 до 3 нодуса, окриљено уским ободом исте боје као и стабло. Прва интернодија 10–30 cm, обично дужа од листова. Вршни нодус са 1 до 3 гране.
Листови су голи, глатки, сабљасти, ширине 3-5 mm, сјајни, целог обода и паралелне нерватуре формирају розету изнад земље; Лист основом обухвата стабло у виду рукавца.
Терминално се формира цваст са спатом и 1-6 цветова. Цвет се састоји од 6 плавих или љубичастих латица чија је боја тамнија према централном делу који је жут, понекад бели али опет са жутим грлом. Латице су зашиљене на врху и прожете нервима и нису издиференциране на чашицу и круницу – граде перигон пречника 7,7–12,5 mm.
Плод је лоптаста чаура пречника 4-7 mm, браон до црне боје кад се осуши. Семе је црно, округло величине 1-1,2 mm.
Размножавање
[уреди | уреди извор]На природим стаништима размножава се самосевом, а у расадницима дељењем у касно лето или генеративно. Клијање је хипогеично; клија после 30-180 дана од сетве, али најчешће семе прележи до следећег пролећа[2][3]. У комбинованом огледу са гиберелинском киселином, калијум нитратом и хладном стратификацијом показало се да семе клија у највећем проценту (79%) када је третирано гиберелинском киселином (10-3М) и стратификовано 2 месеца[4]
Ареал
[уреди | уреди извор]Врста је пореклом из Северне Америке. Раширена је у западној Европи, Аустралији, европском делу Русије и у Забајкаљу. У Русији у култури од 1808. године. По Европи је посебно раширен 1917. године, током Првог светског рата, за исхрану коња француске војске[2].
Биоекологија
[уреди | уреди извор]Хелиофилна врста, толерантна и на полусенку. Јавља се на сиромашним до средње плодним земљиштима, влажим пешчаним ливадама, дуж обала потока, ободима мочвара, уз ивице влажних шума; од 0 до 800 m. н. в. Отпорна на ниске температуре; издржава до -30оC.
Примена
[уреди | уреди извор]Као декоративна, с обзиром на висину, врста налази примену у првом плану перенских аранжмана. Амерички староседеоци користили су Sisyrinchium за јело свеж, помешан са другим биљем, а чај од корена употребљавали су као лек против дијареје код деце и за лечење од цревних паразита[5]; такође и као амајлију против уједа змије[2].
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Симоновић, Д. (1959): Ботанички речник, имена биљака. Српска академија наука - посебна издања, књига CCCXVIII
- ^ а б в Грбић, М., Марковић, М. (2020): Цвећарство – Перене. Универзитет у Београду. Београд. ISBN 978-86-7299-301-1
- ^ Gardner, W. H. (2010): Tallgrass Prairie Restoration in the Midwestern and Eastern United States, Springer
- ^ Marković Marija, Grbić Mihailo, Skočajić Dragana, Đukić Matilda, Đunisijević-Bojović Danijela (2017): Effect of gibberellic acid and potassium nitrate on the seed germination of blue-eyed grass (Sisyrinchium angustifolium Mill.) VIII International Scientific Agriculture Symposium “AGROSYM 2017” Jahorina, October 05 - 08, 2017, Book of Proceedings: 572-576
- ^ Foster S., Duke A.J. (2000): A Field Guide to Medicinal Plants and Herbs of Eastern and Central North America