Мачац

Из Википедије, слободне енциклопедије
Мачац
Stout Blue-Eyed Grass (1055013948).jpg
Мачац
Таксономија
Царство: Plantae
Одељак: Magnoliophyta
Класа: Liliopsida
Ред: Asparagales
Породица: Iridaceae
Род: Sisyrinchium
Биномијална номенклатура
Sisyrinchium angustifolium
Mill.
Чауре мачца.
Семе у чаури.

Мачац (Sisyrinchium angustifolium Mill. Syn. S. bermudiana auct. Eur., S. graminoides E.P. Bicknell) Српски назив "мачац" је због облика листа који личи на мач (слично као што се перуника назива и мачинац)[1]. Научни назив рода добијен је спајањем грчке речи σιτοσ = жито, са латинским sus = свиња и rhino = рило, њушка јер свиње биљку ископавају и једу подземно стабло. Име врсте значи усколисно, а амерички назив је усколисна плавоока трава (narrow-leaf blue-eyed grass).

Опис врсте[уреди]

Sisyrinchium angustifolium је перена са подземним стаблом - ризомом као и већина представника фамилије Iridaceae. Надземно стабло је висине 10-40 cm, разгранато са 2 до 3 нодуса, окриљено уским ободом исте боје као и стабло. Прва интернодија 10–30 cm, обично дужа од листова. Вршни нодус са 1 до 3 гране.

Листови су голи, глатки, сабљасти, ширине 3-5 mm, сјајни, целог обода и паралелне нерватуре формирају розету изнад земље; Лист основом обухвата стабло у виду рукавца.

Терминално се формира цваст са спатом и 1-6 цветова. Цвет се састоји од 6 плавих или љубичастих латица чија је боја тамнија према централном делу који је жут, понекад бели али опет са жутим грлом. Латице су зашиљене на врху и прожете нервима и нису издиференциране на чашицу и круницу – граде перигон пречника 7,7–12,5 mm.

Плод је лоптаста чаура пречника 4-7 mm, браон до црне боје кад се осуши. Семе је црно, округло величине 1-1,2 mm.

Размножавање[уреди]

На природим стаништима размножава се самосевом, а у расадницима дељењем у касно лето или генеративно. Клијање је хипогеично; клија после 30-180 дана од сетве, али најчешће семе прележи до следећег пролећа[2].

Ареал[уреди]

Врста је пореклом из Северне Америке. Раширена је у западној Европи, Аустралији, европском делу Русије и у Забајкаљу. У Русији у култури од 1808. године. По Европи је посебно раширен 1917. године, током Првог светског рата, за исхрану коња француске војске.

Биоекологија[уреди]

Хелиофилна врста, толерантна и на полусенку. Јавља се на сиромашним до средње плодним земљиштима, влажим пешчаним ливадама, дуж обала потока, ободима мочвара, уз ивице влажних шума; од 0 до 800 m. н. в. Отпорна на ниске температуре; издржава до -30оC.

Примена[уреди]

Као декоративна, с обзиром на висину, врста налази примену у првом плану перенских аранжмана. Амерички староседеоци користили су Sisyrinchium за јело свеж, помешан са другим биљем, а чај од корена употребљавали су као лек против дијареје код деце и за лечење од цревних паразита[3]; такође и као амајлију против уједа змије.

Референце[уреди]

  1. Симоновић, Д. (1959): Ботанички речник, имена биљака. Српска академија наука - посебна издања, књига CCCXVIII
  2. Gardner, W. H. (2010): Tallgrass Prairie Restoration in the Midwestern and Eastern United States, Springer
  3. Foster S., Duke A.J. (2000): A Field Guide to Medicinal Plants and Herbs of Eastern and Central North America

Спољашње везе[уреди]