Нацрт:Сенћанска тројка

Сенћанска тројка јесте термин којим се означава сећање на тројицу побуњених резервиста - Сабо Јаноша, Бодо Јожефа и Пап Јожефа, као и на саме антиратне протесте у Сенти који су започели 6. новембра 1991. године. Ови протести су се одиграли готово три месеца након почетка агресије на Вуковар, за коју је режим Слободана Милошевића махом мобилисао мушкарце националних заједница у Војводини, пре свега Мађаре и Хрвате.

Специфичност антиратних протеста у Сенти лежи у томе што  је грађанство, оформивши Кризни штаб на чијем су челу били поменути резервни официр Јанош Сабо, као и Јожеф Бодо и Јожеф Пап, започели преговоре са општинским властима да се распише референдум против рата у бившој Југославији. Подршку су добили и од опозиционих лидера попут  Ненада Чанка из Лиге социјалдемократа Војводине (ЛСВ),  мировне активтскиње Јулије Телеки из Бечеја, па и самих локланих власти у Сенти, што је јединствен догађај у историји антиратног покрета у бившој Југославији.

Референдум ипак никада није одржан, а „сенћанска тројка“ је ухапшена, одведена у војни затвор, а потом  их је режим Милошевића присилио да прихвате мобилисање за рат, иако тај рат никада није био проглашен у Србији.

У знак сећања на антиратни протест у Сенти (који је покренуо и антиратне протесте у Ади којима је једна од организаторки била Вера Вебел Татић, Темерину и касније у Трешњевцу чији су мештани створили Духовну републику Зицер, на згради општинских власти постављења је спомен - плоча са поруком  „Хоћемо мир“, исписана на четири језика: српском, мађарском, немачком и енглеском.

Мобилизација у Сенти и присилни добровољци

Новембарски талас мобилизације на северу Војводине у Сенти и Ади, скоро три месеца од почетка агресије на Вуковар, режим Милошевића и Југословенска народна армија (ЈНА), спроводили су уз помоћ војне полиције. Као и у претходним таласима мобилизације, а због непроглашења ратног стања, резервисти ЈНА су морали да потписују одлазак „на војне вежбе“ у оквиру Територијалне одбране (ТО) Социјалистичке федеративне републике Југославије (СФРЈ), а заправо су слати на ратиште у Хрватску.

Такође, у Војводини режим Милошевића крајем септембра 1991,  мобилише судије за ратне судове који добијају официрске чинове, без икакве процедуре. Срећом, ови преки војни судови нису никада заживели.

У таквим условима, мобилизација је у Војводини ипак испала неуспешна, и према наводима сведока, око 25.000 Мађара је тада одбило да иде у рат, док у целој Војводини током трајања непроглашених ратова 1991-95, процењује се да је било око 200.000 дезертера

Сведочанство о неуставној мобилизацији оставио је Јожеф Бодо, један од „сенћанске тројке“ који је одбио мобилизацију: „... онда су нам саопштили да морамо потписати изјаву да смо добровољци. Категорички смо одбили такав захтев. Сутрадан је и наша родбина сазнала да се заправо не ради о војној вежби већ о одласку на ратиште. Они су дошли масовно на та зборна места, и штитили нас својим присуством. То је трајало три дана. У то време се свашта дешавало: претили су нам, долазили су високи челници војске са специјалним јединицама, сви наоружани, да врше притисак на нас. Петог новембра смо положили оружје које је било подељено раније, и са члановима породица, кренули смо назад за Сенту."

Блокада путева

У међувремену, локално становништво је колима и тракторима блокирали пут који води кроз Торњош, где су мобилисани резревисти привремено смештени, спречавајући тиме њихово евентуално пребацивањ из војног објекта на фронт.

Такође, и полиција је тог дана блокирала путеве који воде за Сенту, у покушају да  спречи организовање подршке протестима у самој Сенти.

Формирање Кризног штаба и захтеви протеста

Испред Градске куће у Сенти, истог дана, 6. новембра 1991. године, формира се и Кризни штаб, на челу са „сенћанском тројком“. Делегацију грађана примио је тадашњи градоначелник Милан Лалић са још неколико сарадника. Преговори су трајали до касно у ноћ, а у међувремену са терасе Градске куће присутнима се обраћао велики број активиста и активисткиња. Ненад Чанак, председник Лиге социјалдемократа Војводине, такође се обратио људима на протесту као и активисткиња Јулија Телеки.

Сами антиратни протести у Сенти 6. новембра 1991, одржавали су се под геслом „Хоћемо мир!“ а захтеви демонстранткиња и демонстраната, око којих се разговарало са представнциима локалне власти били су следећи:

• да се не дозволи/заустави  даљи одлазак људи на ратишта,
• да  се размотри неуставно слање војних резревиста  као дела ТО Сенте да учествују у војним операцијама, ван Сенте,
• да се распише референдум на којем би се грађани изјаснили да ли хоће, или неће рат.

Хапшење сенћанске тројке

Иако је тадашња општинска власт Сенте, кроз преговоре, прихватила захтеве побуњеног грађанства, до организовања референдума није дошло. Ове преговоре, и пристанак локалних власти на антиратне захтеве грађанства, Ненад Чанак, лидер ЛСВ, именовао је „историјским догађајем у историји антиратног покрета“, јер је мировна иницијатива ушла у институције система.

Притисак Милошевићевог режима према организаторима и грађанству на протесту је био интензиван, те је ускоро дошло и до хапшења припадника „сенћанске тројке".

Јожеф Бодо наводи да су њих тројица из Сенте пребачени у Нови Сад, а затим у војни објекат на Фрушкој гори где су их малтретирали и физички и психички. „Малтретирали су нас, али не желим да говорим о детаљима. На крају смо били пребачени у Београд у војни притвор. Након те читаве тортуре питали су нас да ли ћемо прихватити позив за мобилизацију. Ми смо одговорили потврдно. Кад смо се вратили у Сенту јавили смо се Војном одсеку. Морали смо да прихватимо такав позив јер су наше породице и читава околина биле под таквим притисцима да смо проценили да боље да прихватимо своју судбину него да они живе у таквим условима.

Оптужница и самоубиство Јожефа Папа

Бодо, Сабо и Пап, након притисака власти због којих су морали на крају отићи на ратиште, провели су 35 дана у борбама. Након повратка у Сенту мислили су да је свему крај, међутим, добијају позив од Војног суда у Београду, са оптужницом за издају.

Према квалификацији тужиоца учинили су највећу изда - издали су своју јединицу у непосредној ратној опасности, иако она никада није проглашена. Оптужница у току двогодишњег процеса мењана је неколико пута. На крају су сви ослобођени. Међутим, сва ова дешавања оставила су траг у њиховим животима; Сабо данас не жели да прича о томе шта се десило, Бодо још увек прихвата разговоре о тим догађајима, али нерадо улази у детаље, док Пап није издржао притисак и још у току судског процеса се убио.

Епилог протеста у Сенти

Централизовани медији,  медијска блокада режима Милошевића, спречавала је повезивање антиратних иницијатива, антиратних протеста, дезертерских побуна широм Србије и ширење информација о њима. I дан данас  је јавност мало упозната са тиме. По окончању ратова на простору бивше СФРЈ, протести који су се у новембру 1991. догодили у Сенти остали су и даље ван фокуса јавности, иако су неколико месеци касније инспирисали сличне догађаје у другим војвођанским местима, попут „Духовне републике Зицер“ у Трешњевцу, која је упркос тенковској опсади села, потрајала скоро три месеца.

На антиратне протесте и „сенћанску тројку", као и општинске власти која је покушала да организује референдум против рата, подсећа четворојезична спомен-плоча, постављена на улазу у Градску кућу у Сенти.

Спомен плочу су на десетогодишњицу догађаја, 2001. године, свечано отворили Ненад Чанак, тадашњи председник Скупштине АП Војводине, и Јожеф Каса, председник Савеза војвођанских Мађара (СВМ) и потпредседник Владе републике Србије. Мање од недељу дана касније, вандали су срушили мермерну плочу и њени остаци су смештени у Градском музеју Сенте. Мермерна плоча је замењена металном, са истим - четворојезичним текстом.

Спољашње везе

• Рат у Србији
• Музеј 90тих