Хрвати у Србији

Из Википедије, слободне енциклопедије
Хрвати у Србији
Hrvati u Srbiji
Ivan Zasche, Portret bana Josipa Jelacica.jpg
Bobek-stjepan.jpg
Укупна популација
57.900 (2011)[1]
Региони са значајном популацијом
углавном Суботица, Београд, Нови Сад, Сомбор, Сонта, Сремска Митровица и Бачки Моноштор
Језици
српски и хрватски
Религија
католицизам

Хрвати у Србији су од 2005. признати као национална мањина. Према попису становништва 2011. у Републици Србији живи 57.900 Хрвата или 0,81%, од чега у Војводини 47.033 или 2,43%.[2] Према попису становништва из 2002, у Србији живи 70.602 Хрвата од чега 56.546 у Војводини, а 14.056 у Централној Србији.

Већину Хрвата у Србији чине Хрвати у Војводини који су угавном похрваћени крајем 19. и почетком 20. века а раније су се изјашњавали као Буњевци и Шокци које су декретом нове комунистичке власти 1945. прогласиле Хрватима као и Албанци католичке вероисповести који су под притиском католичког клера и одвојености од матице почели да се изјашњавају као Хрвати.[тражи се извор]

На територији Косова и Метохије такође постоји хрватска мањина - Јањевци.

Хрватски језик је један од шест званичних језика у Војводини.

Порекло и насељеност[уреди]

Главни чланак: Хрватизација
Грб Хрвата у Србији

Према попису из 2002. године на територији АП Војводине 56.546 становника се изјаснило да су Хрвати или 2,78% од укупног броја становника у покрајини.

Око две трећине данашњих Хрвата у Војводини су буњевачког или шокачког порекла. Највећи број Хрвата буњевачког порекла живи у селима у околини Суботице: Биково, Горњи Таванкут, Доњи Таванкут, Ђурђин, Мала Босна и Стари Жедник. Хрвати шокачког порекла углавном живе у: Сонти, Апатину, Бачком Брегу и Бачком Моноштору.[3]

Према подацима из 1851, на територији Војводства Србије и Тамишког Баната живело је 62.936 Буњеваца и Шокаца и 2.860 Хрвата.[4]

Хрвати у сремским селима Хртковцима и Никинцима, у општини Рума, пореклом су католички Албанаци (Клименти) који су се населили 1737. заједно са Србима током Сеоба. Временом су говорили само српским језиком а почетком 20. века после Првог хрватског католичког конгреса под притиском католичког свештенства почињу да се изјашњавају као Хрвати.[5]

Након ослобођења 14. маја 1945. године нове власти су уредбом наредиле да се припадници буњевачке и шокачке етничке групе бришу из евиденције народности Војводине и категоризују као Хрвати (факсимил декрета о брисању Буњеваца и Шокаца из номенклатуре народноси Војводине).[6]

У Бачкој постоје Хрвати које су власти доселиле за време колонизације Војводине, а широм Војводине постоје и Хрвати који су дошли у Војводину унутрашњим миграцијама (послом, брачно) за време Аустроугарске и обе Југославија. Организованом колонизацијом 1945-1948. је од Хрвата највише досељено далматинских Хрвата, с подручја Метковића, Сиња, Врлике, Дрниша, Бенковца Сплита, Шибеника, Трогира, Задра, из залеђа Далмације и острва. По проценама их је укупно било око 4000. Марио Бара: Преглед историји Хрвата у Војводини, Приступљено 10. 3. 2011. Досељено је и из осталих делова Хрватске, углавном Горског Котара, те Хрвата из Босне и Херцеговине. Далматински Хрвати су углавном насељени у Станишић и Риђицу, у мањем броју у Сивац, Гудурицу и веће војвођанске градове. Хрвати из Босне, Горског Котара и Херцеговине су насељени у Бешку, Светозар Милетић и Петроварадин.[тражи се извор]

Историја[уреди]

Факсимил о укидању права на изјашњавање Буњевцима и Шокцима 1945. године

Дана 6. новембра 1944. на народном звору у Суботици и Сомбору генерал Божидар Масларић је говорио на партијским састанцима КПЈ о "хрватству Буњеваца“. Исто је учинио и генерал Иван Рукавина у Таванкуту 25. децембра 1944. Први корак нових власти је био да се избрише национални идентитет и име Буњеваца и Шокаца и да постану Хрвати. Овоме је свесрдно помагао католички клер.

Јосип Броз Тито је на оснивачком конгресу КП Србије, 8. маја 1945. говорио о Буњевцима када је истакао да су Буњевци Хрвати и да су они заправо творевина српских шовиниста.

Викицитати „Узмимо например Војводину. Ми градимо јединство и братство, али српски шовинисти у Војводини неће да признају Хрвату да је Хрват, већ га зову Буњевац”

— Јосип Броз Тито, 8. мај 1945.

На овај начин нове власти су са највишег врха почеле на силу да асимилују Буњевце.[7]

Пре и после распада СФРЈ[уреди]

Хрватски кардинал Фрањо Кухарић је средином 1990. посетио Суботицу, где је предводио прославу Велике Госпе и завршне жетвене свечаности „Дужијанцу“.

Почетком 1991. Демократски савез Хрвата у Војводини је послао влади у Загребу телеграм, у ком јој је изразио подршку у спору са Србима у Хрватској: „У овим критичним временима Демократски савет Хрвата у Војводини, као представник велике већине хрватског народа у Војводини, овим путем изражава свој просвјед против напетости и заоштравања односа у Југославији. Сматрамо да на демократским изборима изабрана власт Републике Хрватске има сва легитимна права да демократски уређује односе у Републици и ми јој у томе пружамо потпуну подршку. Вијести које чујемо узнемиравајуће су и изазивају дубоки страх у народу и оне поред вијести о рату у Заливу чине живот још немирнијим...“. Међутим, они Буњевци који себе нису сматрали Хрватима оспоравали су председнику ДСХВ да говори у њихово име. Тако су неки говорили да ДСХВ од Суботице и околине жели да направи „хрватски Книн у Војводини и Србији, као противтежу правом Книну“. Новинар Петар Игња је држање политичара ДСХВ прокоментарисао као „нож у леђа“ Југославији.[8]

Јањевци[уреди]

Главни чланак: Јањевци

На територији Косова и Метохије, највећи број Хрвата, живи више стотина година у Јањеву и околним селима. Према попису из 1991. број Хрвата на КиМ је био 8.062.

Како су хрватски политичари у СФРЈ од 1980-их подржавало одвајање Аутономне покрајине Косова и Метохије из састава СР Србије и Југославије, и како су и Хрвати и Албанци као главног свог непријатеља видели Србе припадници хрватске мањине су поштеђени приликом протеривања неалбанског становништва са Косова и Метохије у јуну 1999. године после НАТО агресије и данас живе у местима као и пре 1999.[тражи се извор]

Језик[уреди]

Пословником Скупштине АП Војводине из 2002. године хрватски језик ушао је у званичну употребу.[9] Тако је требало да постане службени језик у Војводини, али будући да то није потврдила Скупштина Србије, одлука није ступила на снагу[10][11]

Године 2009. Статутом АП Војводине хрватски језик и писмо уведени су као један од службених језика и писама у органима и организацијама Аутономне Покрајине Војводине. Постоји преводилац за хрватски језик у Служби за преводилачке послове при покрајинском секретаријату за образовање, управу и националне заједнице.[9]

Хрватски језик у управи и медијима[уреди]

На целој територији града Суботице од 1993. године хрватски је био службени, али то је значајније заживело тек када је установљена општинска Служба за преводилачке послове на хрватском језику, што је било 2004. године.

Одлуком Скупштине општине Сремска Митровица од краја 2005. године, хрватски језик је званичан у Старој Бингули. Општина Апатин прогласила је 2006. године хрватски језик и писмо службеним у Сонти, док је сомборски статут из 2008. године увео хрватски као службени у Моноштору и Бачком Брегу.[12]

По стању од новембра 2009. године, хрватски језик је службени језик на подручју Суботице, Сомбора, Сремске Митровице, Шида и Апатина.[13][14] Од јесени 2009. године, хрватски језик с елементима националне културе се учи у основним школама у Плавној и Вајској.[15] У Сремској Митровици се хрватски језик учи у школама такође од јесени 2009. године, али као факултативни предмет.[16] Према договору од 8. децембра 2010. године, у Бачу је у школама започето са спровођењем изучавања хрватског језика и националне културе.[17]

Након што се то дуго најављивало, 1. марта 2010. други програм Радио-телевизија Војводине је започео да емитује редован програм на хрватском језику. Велику улогу у овом догађају је било доношење Статута Војводине који је увео и хрватски језик као службени језик у Војводини. На Трећем програму Радио Новог Сада, намењеном мањинским националним заједницама, РТВ је започео получасовни радијски програм на хрватском језику.[18]

Пописи становништва[уреди]

Број Хрвата у Србији према пописима:

  • 1948: 169.864 (2,60%)
  • 1953: 173.246 (2,48%)
  • 1961: 196.409 (2,57%)
  • 1971: 184.913 (2,19%)
  • 1981: 149.368 (1,60%)
  • 1991: 105.406 (1,08%)
  • 2002: (без КиМ) 70.602 (0,94%)
  • 2011: (без КиМ) 57.900 (0,81%)

До пописа 1991, Буњевци и Шокци су се урачунавали у Хрвате, док су од 1991. Буњевци постали посебна етничка група а Шокци се броје као „остали“.

Познате личности[уреди]

Познате личности које у потпуности имају хрватско порекло или су само по оцу хрватског порекла:

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Становништво према националној припадности, Републички завод за статистику Србије, 2011.
  2. Становништво према националној припадности stat.gov.rs
  3. Лазо М. Костић, Српска Војводина и њене мањине, Нови Сад, 1999.
  4. др Душан Ј. Поповић: Срби у Војводини, књига 3, Нови Сад, 1990.
  5. Borislav Jankulov, Pregled kolonizacije Vojvodine u 18. i 19. veku, Novi Sad - Pančevo, 2003, strana 61.
  6. http://bunjevci.com/novine/pdf/bunjevacke/2010_56.pdf Aleksandar Raič. (februar 2010). „Nacionalna zajednica Bunjevaca i Statut AP Vojvodine“. Bunjevačke novine, br. 56. стр. 20.
  7. Никола Бабић: Хрватство Буњеваца, Приступљено 29. 4. 2013.
  8. Игња 1991, стр. 18-19.
  9. 9,0 9,1 „Hrvatsko nacionalno vijeće u Republici Srbiji - Službena uporaba hrvatskog jezika”. Приступљено 11. 3. 2012. 
  10. „Hrvatski postaje službeni jezik u Vojvodini - Vijesti.net - Index.hr”. Приступљено 11. 3. 2012. 
  11. „Руње: Хрватски - службени језик у Војводини! - РАДИО-ТЕЛЕВИЗИЈА ВОЈВОДИНЕ”. Приступљено 11. 3. 2012. 
  12. „Hrvati u Vojvodini danas: 4.4. Službena uporaba hrvatskoga jezika i pisma”. Приступљено 13. 3. 2012. 
  13. „Šid: Hrvatski - službeni | Srbija | Novosti.rs”. Приступљено 13. 3. 2012. 
  14. „Radio Subotica: Tradicijski nazivi naselja vraćaju mještanima osjećaj sigurnosti”. Приступљено 13. 3. 2012. 
  15. „Škola u Vajskoj: Započelo izučavanje hrvatskoga jezika | Aktualno | Hrvatska Riječ”. Приступљено 13. 3. 2012. 
  16. „Mitrovački Ä‘aci uče hrvatski jezik”. Приступљено 13. 3. 2012. 
  17. „Radio Subotica: Hrvatski u školama i u Baču”. Приступљено 13. 3. 2012. 
  18. „РТВ премашила стандарде ЕУ - РАДИО-ТЕЛЕВИЗИЈА ВОЈВОДИНЕ”. Приступљено 13. 3. 2012. 
  19. Отац ми је био Хрват, мајка Српкиња, моја жена је муслиманка. У кога да уперим пушку? Немам кога да мрзим
  20. Glumac Aljoša Vučković pozvao na upis u birački popis hrvatske manjine u Srbiji
  21. Navijačka pripadnost novinara u Srbiji, pa i malo šire..
  22. Navijačka pripadnost novinara u Srbiji, pa i malo šire..
  23. Одрастао у „Политици”
  24. Ћурковић: Ја сам Хрват и католик, а Хрвати су највеће патриоте на Балкану
  25. "Mladost može igrati u Ligi prvaka ako za to ima novca"

Литература[уреди]

  • Милетић, Александар В. (2014). „Милован Ђилас и питање разграничења између Србије и Хрватске 1945. године”. Историја и географија. Сусрети и прожимања. стр. 241—261. 
  • Игња, Петар (1991). „Буњевци и збуњевци”. Недељне информативне новине: 18—19. 

Спољашње везе[уреди]