Julija Teleki
Julija Teleki (мађ. Teleki Júlia, Čurug, 1944) mirovna aktivistkinja, narodna poslanica Skupštine Autonomne pokrajine Vojvodine u dva navrata[1][2], kao poslanica Demokratske zajednice vojvođanskih Mađara 1992-1994, i Saveza vojvođanskih Mađara 2000-2004).
Julija Teleki je deo ženskog mirovnog aktivizma u Srbiji, jedna od žena koje su se suprotstavile ratu u bivšoj Jugoslaviji, i koje su pomagale dezertere rata, jedna od organizatorki pobune žena u Bečeju protiv mobilizacije u septembru 1991. godine.
Ubrzo nakon toga, Julija Teleki je podržala i antiratne proteste u Adi i Senti, podržala „senćansku trojku“, kao i proteste protiv mobilizacije u Trešnjevcu, i formiranje Duhovne republike Zicer. U spašavanju dezertera i zbrinjavanju izbeglica radila je i sa Verom Vebel Tatić i Mandom Prišing, kao što su skupa bile aktivne u radu antimilitarstičko-feminističke grupe Žene u crnom iz Beograda. Osnivačica je „Pokreta za mir Vojvodine“ ogranak u Bečeju.
Značajan deo aktivizma je posvetila i „pomirenju mađarskog i srpskog naroda“, radeći na priznavanju patnje mađarskih, ali i civilnih žrtava drugih nacionalnih manjina u Vojvodini tokom, i neposredno nakon Drugog svetskog rata.
Biografija[уреди | уреди извор]
Julia Teleki (rođena Sabo), ratno je dete, rođena 1944. godine u Čurugu.[3] Deset meseci kasnije njen otac je streljan, a uskoro sa majkom, dedom po majci, dve sestre i bratom, i sa ostalim preživelim Čuružanima mađarske nacionalnosti završava u radnom logoru u Bačkom Jarku,[4] januara 1945. Kolektivna optužba je galsila da su u pitanju „ratni zločinci“, a imovina im je zaplenjena.[тражи се извор]
Nakon preživljavanja radnog logora, njena porodica se seli u Bačko Petrovo Selo, a potom Julija Teleki odlazi za Bečej, gde završava daktilografski kurs, i zasniva porodicu[3]. Ima dva sina.
Aktivizam[уреди | уреди извор]
Sa početkom ratova u bivšoj Jugoslaviji, jedan sin Julije Teleki je već bio u vojsci na odsluženju vojnog roka, a njen drugi sin je mobilisan iz rezervnog sastava, što je bio neposredan povod pobune same Julije Teleki, ali i drugih Bečejki u septembru 1991. godine.[5][6] Žene Bečeja su legle na lokalnu autobusku stanicu kako bi telima sprečile mobilizaciju svojih muških srodnika, istovremeno tražeći da se i ostali mobilisani muškarci, kao i oni iz redovnog sastava JNA, vrate kući sa ratišta.[6]
Zajedno sa Nenadom Čankom, liderom Lige socijaldemokrata Vojvodine (LSV), podržala je antiratne proteste u Adi i Senti, govoreći u Senti ispred Gradske kuće[7][8], i podržavši dezertere rata pozante kao „Senćanska trojka“. Takođe, Julija Teleki je podržala i proteste u Trešnjevcu, i formiranje „Duhovne republike Zicer“.
Antiratni protesti u Potisju povezali su Juliju sa drugim mirovnim aktivistkinjama, poput Vere Vebel Tatić, Mande Prišing, Klare Balint, sa Ženama u crnom iz Beograda, ali sa aktivistkinjama sa Kosova i Metohije i u široj regiji.[9]
Takođe, kao narodna poslanica u Skupštini AP Vojvodine, pisala je protestna pisma vlastima, obraćajući se Velljku Kadijeviću, generalu JNA i saveznom ministru odbrane SFRJ od 1988. do 1992. godine, kao i Slobodanu Miloševiću, predsedniku Republike Srbije (1989—1997) i Savezne Republike Jugoslavije (1997—2000).[3]
Takođe, dobar deo svog angažmana posvetila je priznavanju patnje nevino stradalih žrtava mađarske nacionalne manjine, pred kraj i neposredno nakon završetka Drugog svetskog rata kojima je podignut spomenik u Čurugu.[10]
Julija Teleki je objavila i više knjiga:[3]
- Pogled u prošlost (мађ. Visszatekintés a múltba), Novi Sad, Kiadó, 1996,
- Tražim očev grob (мађ. Keresem apám sírját), Totovo Selo, Logos Grafikai Műhely, 1999,
- Gde su grobovi? (мађ. Hol vannak a sírok?), Bečej, Szerzői magánkiadás, 2007,
- Slike iz života (мађ. Göröngyös utakon), Bečej, Szerzői magánkiadás, 2014.
Nagrade[уреди | уреди извор]
- “Pál Teleki díj” u Budimpešti 2008,
- “Aracs-díj”, u Subotici,2009,
- “Árpád Fejedelem díj”, Senta
- “Arany Búzaszem Díj”, Mađarska
Dobitnica je Godišnje nagrade opštine Bečej za 2014. godinu, za višedecenijsku borbu u otkrivanju istine o žrtvama pogubljenih u Srbiji 1944 -1945. godine, kao i za ukidanje kolektivne krivice.[3]
Reference[уреди | уреди извор]
- ^ „Poslanci - Skupština Autonomne Pokrajine Vojvodine”. www.skupstinavojvodine.gov.rs. Приступљено 2022-11-29.
- ^ „Посланици - Скупштина Аутономне Покрајине Војводине”. www.skupstinavojvodine.gov.rs. Приступљено 2022-11-29.
- ^ а б в г д User, Super. „JULIA TELEKI – PUT POMIRENJA”. www.webinfo.rs (на језику: српски). Приступљено 2022-11-29.
- ^ Войводини, Радиодифузна установа Войводини Радио-телевизия. „Rehabilitovana porodica Sabo”. Радио-телевизия Войводини. Приступљено 2022-11-29.
- ^ A. Imširović, M. Urošević, S Zajović. „Mala čitanka antimilitarizma” (PDF).
- ^ а б Vojvodine, Javna medijska ustanova JMU Radio-televizija. „Antiratni protesti u Vojvodini - Spomenik neznanom dezerteru”. JMU Radio-televizija Vojvodine. Приступљено 2022-11-29.
- ^ slobodanradosavljevic (2014-07-30). „Spomenik neznanom dezerteru”. Autonomija (на језику: српски). Приступљено 2022-11-29.
- ^ Govor Nenada Čanka na antiratnom mitingu u Senti 05.11.1991. (на језику: српски), Приступљено 2022-11-29
- ^ A. Imširović, R. Žarković, S. Zajović (1988). Žene za mir 1998. Beograd: Žene u crnom. стр. 213. COBISS.SR-ID – 66533644.
- ^ Vojvodine, Javna medijska ustanova JMU Radio-televizija. „Srpsko-mađarsko pomirenje u Čurugu, posle 70 godina”. JMU Radio-televizija Vojvodine. Приступљено 2022-11-29.
Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]