Неославизам

Неословенство представља политички покрет који је настаје крајем 19. века и потиче из истих идеолошких основа као и панславизам. Настао је као резултат активности чешких националних активиста.

Основа идеологије[уреди | уреди извор]

Главна идеја неослависта била је заједничка одбрана земаља које су насељавали Словени пре панемачке експанзије Немаца. За постизање овог циља, покрет се залаже за равноправност свих Словена међу собом и сматра да је неопходно сачувати аутономни статус сваке групе. Сваки од словенских народа морао је да се самостално културно, економски и политички развија, али је морао да ради заједно за опште добро. Неослависти су тражили демократизацију словенске заједнице и ослобађање од доминантног утицаја Русије.

Погледи[уреди | уреди извор]

Посебно су неословенски активисти критиковали идеју доминације Руса и православне вере над другим Словенима и њиховим веровањима. За разлику од панславизма, неословенство није претпостављало да се нека група Словена налази више или ниже у хијерархији односа међу словенским народима, није позивала на превласт једне религије међу свим словенским народима. Да би се избегла замка панславизма, ова теорија је названа је идеологијом синтезе културе, а не њене доминације.

Неослависти су такође желели да Аустроугарско царство, након анексије Босне и Херцеговине 1908. године, претворе у нову федерацију у којој ће под влашћу Аустроугарске монархије живети три народа: Немци, Мађари и Словени.

Покрет је неко време имао извесну подршку у политичким круговима у Русији, али због топлијег односа према другим словенским народима, дискриминације Пољака, Украјинаца и Белоруса (последња два народа су се сматрала делом тројединог руског народа), као и ширењем антикатолицизма у Русији неословенство није добило ширу подршку.

Идеја неословенства допринела је стварању Југославије.

Према неословенима, уједињење Словена је неопходно у 21. веку како би се зауставила асимилација Словена, а демократија и либерализам треба да постану идеје које спајају Словене. Пример организације која покушава да уједини Словене је Вишеградска група. ^[1]

Најважнија дела[уреди | уреди извор]

професор Ентони Гиза :
- Неословенство и Пољаци 1906-1910, Шћећин 1984.
- Петербуршке конференције неослависта 1909-1910, и њихов значај за словенски покрет, ** „Прзеглад Зацходниопоморски“, 1982.
- „Борба за идеолошко и политичко лице неословенства у Русији 1906-1910“, „Славиа Ориенталис“, 1983, бр.
- „Варшавска средина неослависта 1906-1910”, „Прзеглад Зацходниопоморски”, 1985, бр. 1/2
- „Неословенске припреме за прославу годишњице Грунвалдске битке у Кракову 1910. године [в:] Традицја Грунвалдзка, цз. Ја, махуна црвена. Ј. Матерницкиего, Варшава 1989
- Место и улога Пољске у визији руских панслависта у другој половини деветнаестог века и неослависта почетком двадесетог века, Ацта Полоно-Рутхеница, вол. 2 (1997)

Паул Вишњиј:
- Неославизам и Чеси, 1898-1914 Cambridge University Press, 1977.

Погледати такође[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]

Неославизм / З. С. Ненасхева // Велика руска енциклопедија : [у 35 тона] / Цх. ед. Иу. С. Осипов . — М. : Велика руска енциклопедија, 2004-2017.
Каспар Ференци: Национализам и неославизам у Русији од Ерстена Велткрига, ИСБН 3447024402

Извори[уреди | уреди извор]

^ „Neo-Slavism: Liberal Slavic Movement That Might Wake Up From Its 100 Years Long Sleep”. Slavorum. Архивирано из оригинала 2019-02-02. г. Приступљено 2019-02-01.

[1] „Neo-Slavism: Liberal Slavic Movement That Might Wake Up From Its 100 Years Long Sleep”. Slavorum. Архивирано из оригинала 2019-02-02. г. Приступљено 2019-02-01.

[1]