Пређи на садржај

Севастократор

С Википедије, слободне енциклопедије

Севастократор (грч. σεβαστοκράτωρ) је била висока византијска титула, која је уведена крајем XI века и била намењена за блиске чланове цареве породице. Поред Византије, коришћена је у Бугарској (током XIII и XIV века) и Србији (у доба Царства).[1][2]

Титула севастократора у Византији

[уреди | уреди извор]
Стефан Немањић, фреска из цркве Богородице Љевишке

Титулу севастократора створио је цар Алексије I Комнин (1081—1118), спајањем титула севаст (август или узвишени) и кратор (владар), на почетку своје владавине и доделио је свом брату Исаку[а]. Титула севастократора је спадала међу највише у Царству, иза звања цара (цара савладара) и деспота, а изнад звања цезара и у доба Комнина је додељивана најближим царским сродницима, превасходно његовој браћи и синовима. Ова титула је, као царском зету, додељена Стефану Немањићу (велики жупан 11961217, краљ (1217—1228) после брака са Евдокијом, а употреба ове титуле настављена је и након првог пада Цариграда, 1204. године. Коришћена је у Латинском царству, а никејски цареви су је додељивали неким полузависним магнатима.

Боја севастократорског достојанства била је плава и сваки носилац ове титуле имао је право да документе потписује плавим мастилом и да свој печат ставља на плаву свилену врпцу. Од одеће, он је носио плаве ципеле, али је могао да носи црвену одежду, као и црвену и златну коронету.

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Стварањем и додељивањем ове титуле, Алексије је свог брата ставио испред свог зета Нићифора Мелисина коме је, у доба грађанског рата, обећао, а касније и доделио, титулу цезара.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Ферјанчић 1968, стр. 141-192.
  2. ^ Ферјанчић 1971, стр. 255-269.

Литература

[уреди | уреди извор]