Мастило

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Мастило (словенска ријеч), тинта (италијанска ријеч латинског поријекла), црнило, течна боја; течност у боји за писање и цртање.[1]

Историја и састав мастила[уреди]

Употребљавало се још прије нове ере у старом Египту и Кини . Европа га је упознала знатно касније. У прво вријеме прављено је од смјесе водених раствора танина и соли гвожђа. Мастило је касније прављено од воденог раствора анилинских бојених материја са додатком глицерина, алкохола итд. [2] Мастило се прави и од водене отопине зелене галице и галусне киселине добијене излучивањем храстових гала, уз додатак неке боје. Да боље приања додају се љепила и феноли. [3]

Мастила, зависно од пигмената, има разних боја.

Посебна врста мастила је и туш. Постоји и тзв. „оригинални туш“ , и он је превасходно црне боје, мада га има и у свим другим бојама. Водоотпоран је, а прави се тако што се пигмент од црног угљена меша са разним желатинима или лепком.[2]

Писање мастилом[уреди]

Мастилом се писало и цртало по камену, папирусу, посебно справљеним животињским кожама, папиру, помоћу прибора за писање. Своја рана писања човјек је извео најобичнијим штапићима или костима, трском, које би заоштрио, умакао у растворену боју и њима писао. Потом је писао користећи птичија пера и то најчешће гушчија. Проналаском метала човјек је правио металне направе, које су сјећањем на птичија пера, такође називана перима. И једна и друга пера морала су се непрекидно умакати у мастило тако да писање није било ни континуирано ни једнообразно. Много касније, проналаском писаљки које су изнад пера имале сопствена спремишта за мастило (наливперо), оно је дозирано истицало по перу, па се писање могло вршити континуирано и линија је била уједначена.[2]

Историјат рецепата за прављење мастила[уреди]

Најстарији познат рецепт те врсте сачуван је од Теофраста са Лезбоса, једног од енциклопедиста античког свијета, који датира још из III вијека прије нове ере. Касније, остали енциклопедисти настављају ову праксу, па тако Плиније у својој Historia naturalis даје податке о приручницима ове врсте и биљежи упутства својих савременика за израду мастила. Витрувије у свом дјелу De architectura указује на везе техничких поступака римских и грчких уметника, док је Дискорид у спису De materia Medica забиљежио поступак за израду мастила. Из Средњег вијека је сачуван приличан број упутстава за израду мастила за писање, која су укључена у приручнике за разне сликарске технике. Међу тим приручницима на Западу нарочито се истичу рукопис Anonimus–са из Луке, Schedula diversarum artium монаха Теофила и Trattato della pittura Cennino Cennini-ja iz XIV вијекa. Рецепти у тим приручницима нису увијек били оригинални већ су често водили поријекло из других грчких и римских извора. Тако се у зборнику Speculum majus Вицента из Бове-а налазе упутства позајмљена од Плинија. За рукопис Anonimus–са из Луке се сматра да је као и други латински приручници грчког поријекла. Исто поријекло се приписује и приручнику византијског писца Хераклија. Док су прве двије књиге тога приручника из X вијека, трећа књига је додата у XII-XIII вијеку. У тој књизи налазе се чак рецепти Плинија и Витрувија[4].

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Вујаклија М, Лексикон страних речи и израза, Просвета, Београд, 1954.г.
  2. 2,0 2,1 2,2 Група аутора, Мала енциклопедија Просвета, Просвета, Београд, 1959.
  3. ^ Група аутора, Приручни лексикон, Знање, Загреб, 1959.г.
  4. ^ Харисијадис, Мара (1968). „Прилог проучавању српских типика за израду мастила и боја за рукописе”. Библиотекар. 20 (Друштво библиотекара Србије): 209—218.