Стефан Првовенчани

Из Википедије, слободне енциклопедије
Стефан Првовенчани
Stefan the First-Crowned, fresco from Mileševa.jpg
Фреска из манастирске цркве у Милешеви,
око 1234. године
Пуно име Стефан Немања II
Датум рођења око 1166.
Место рођења непознато
Датум смрти 24. септембар 1227.
Место смрти непознато
Гроб Манастир Студеница
затим Жича
(данас Студеница)
Династија Немањићи
Отац Стефан Немања I
Мајка Ана
Супружник Евдокија Анђел
непозната
Ана Дандоло
Потомство Радослав
Комнина
Предислав
Владислав
Урош I
Велики жупан и Краљ Србије
Период 11961217,
велики жупан
12171227,
краљ
Претходник Стефан Немања I
Наследник Стефан Радослав

Стефан Немањa II,[1][2] назван Стефан Немањић и Стефан Првовенчани, био је средњовековни српски владар (велики жупан 11961217. и краљ 1217—1227) који је Рашку подигао на статус краљевине, као и значајан писац који је жанру житија владара-светитеља у српској књижевности дао стил и узор. Његово најзначајније дело је „Житије Светог Симеона“ у коме је описао живот и чуда свога оца.

Стефан Немањa II Првовенчани је био други син великог жупана Стефана Немање I, родоначелника династије Немањића, и Ане. Био је млађи брат Вукана Немањића, који је постао управник Зете, а старији брат Растка Немањића, оснивача аутономне Српске архиепископије.

Престо је наследио на једном државном сабору по жељи свога оца, који се тада замонашио као монах Симеон, али мимо права примогенитуре 1196. године. Након смрти оца Симеона, вероватно око 1202. године морао се оружјем супротстави свом старијем брату - Вукану. Вукан је мислио да има више права на престо и титулу великог жупана. Вукана је подржавао и мађарски краљ. Тако је почео грађански рат између двојице браће који траје од око 1202. до 1204. или 1205. Поражени од удружених снага брат Вукан и краљ Мађарске, Стефан Немања II се око 1203. године вероватно склонио у Бугарску. Након прве пропасти Византијског царства које су разорили крсташа Четвртог похода 1204. Стефан Немања II вешто је мењао савезе и одржававао независност своје земље. Године 1217. уз сагласност папе Стефан Немања II је крунисан за краља Србије. Легат римског папе Хонорија III доноси круну у тадашњу Кнежевину Рашку, а Стефан бива први крунисани краљ Немањић. Због тога је касније овај владар био памћен као првовенчани краљ, а одатле је изведен данас уобичајени назив Првовенчани (првокрунисани међу Немањићима). Да би и црквено осамосталио Србију он је послао брата Саву да из Никеје 1219. године донесе сагласност за самосталности српске цркве и стварање аутокефалне српске архиепископије. Стефан Немања II Првовенчани је пред крај живота боловао. Тада се замонашио и Српска православна црква га данас слави га као свеца.

Биографија[уреди]

Претпоставља се да је рођен непосредно после очевог преузимања великожупанског престола у Рашкој, то јест око 1166. године, а први поуздани записи о њему везани су за измирење Србије и Византије после битке на Морави 1190. После српског пораза у сукобу на Морави 1190. Византија није имала снаге да победу искористи. Напротив, морала је великом жупану Стефану Немањи I признати ослобађање од вазалних обавеза према византијском цару и препустити велики део територија које је он освојио у претходној деценији. Да би се створио савез између дотадашњих непријатеља уговорен је брак између српског престолонаследника Стефана Немање II и Евдокије, синовице византијског цара Исака II Анђела.[3]

Неколико година касније када је у априлу 1195. године Евдокијин отац Алексије III Анђео (1195-1203) постао цар, остарели Стефан Немања I је одлучио да је време да формално преда владарски престо царевом зету а свом средњем сину. То се вероватно догодило 25. марта 1196. године се на државном сабору код Петрове цркве у Расу.[4] Опис тог догађаја оставио је Свети Сава у Студеничком типику. Сава пише да је његов отац, Стефан Немања I, пред сакупљенима на сабору за свог наследника одредио „благородног и љубљеног сина, Стефана Немању, зета благовенчаног кир Алексија, цара грчког“.[5] Тако је вољом великог жупана Стефана Немање I престо припао његовом средњем сину Стефану Немањи II, а старији син Вукану је добио као удеону област на управу Дукљу.

Вукан је себе прогласио за краља Дукље (ту титулу су носили стари дукљански владари најкасније од 1077),[6] Далмације, Требиња, Топлице и Хвосна (Метохије). Колико је познато Стефан Немања II је од око 1200. тражио од тадашњег папе Иноћентија III краљевски венац (то јест, круну) како би он постао краљ, а Србија краљевина.[7] Томе се противио Вукан Немањић који је у Зети носио стару круну дукљанских краљева и желео је да он буде једини српски краљ. Овај сукоб око вишег владарског звања је био један од првих показатеља да међу браћом нема слоге и поверења који су били неопходни за јаку државу. Истовремено то је указивало на жељу обојице да имају више владарско звање, то јест врховну власт у Србији а то је био прави узрока оружаног сукоба који је уследио око 1202.

Брак са Евдокијом који је Стефану Немањи II Првовенчаном можда пресудно помогао да наследи престо окончао се убрзо после смрти Стефана Немање I, а још док је у Византији владао Евдокијин отац цар Алексије III Анђео. Око 1201. Стефан Немања II је оптужио Евдокију за прељубу и отерао је. Бивша супруга је српског владара описала као прељубника и пијаницу. Изгледа да је Вукан тај разлаз искористио да покаже отворено неслагање са братом, прекорио га због грубости, а Евдокији да пратњу до Драча. То је можда указало на почетак отвореног разлаза међу браћом.[8]

У сукобу са братом Вукан је добио значајну помоћ од угарског краља Емерика. Угарска војска напала је Србију 1202. и тако је Вукан збацио Стефана Немању II са власти.[9][10] Изгледа да је владао Србијом између 1202. и 1204/05. Угарски краљ је себе видео као врховног владара Вуканове Србије а од 1202. се и име Србије (Seruiaeque Rex) јавља у титули краљева Угарске.[11] Поражени Стефан Немања II је био привремено протеран из Србије.[10] а подршку је нашао у Бугарској. Почетком XIII века Византија је убрзано слабила, а 1203. године крсташи из Четвртог крсташког рата први пута су освојили Цариград, али формално за византијског претендента. Коначно крсташки напад у априлу 1204. године довео је до пада Цариграда а царство се распадало.[12] Пропаст Византије, је омогућила Бугарској да стекне већи значај и слободније делује према Угарима.

У лето 1203. Бугари су поразили Угарску и освојили области од Ниша до Браничева. То је утицало да и Вукану ослаби углед и власт у Србији, али судећи по папским писмима он је и у једном делу 1204. био на власти у Србију, као и у раније у марту 1203.[13]Као штићеник бугарског владара Калојана (1197-1207), Стефан Немања II се 1204. или 1205. могао вратити у Србију и измирити са Вуканом.[14] Рат међу браћом је престао, а према споразуму Стефан Немања II остао је велики жупан и врховни владар државе. Вукан је после био удеони кнез „југозападне Србије“.

Пошто су опљачкали Константинопољ 1204. године, Венецијанци и крсташке вође поделили су између себе велики део територије Византије, а за цара су прогласили Балдуина Фландријског. Грци су одржали своју власт у две новостворене државе Епирској деспотовини, на западу, и на подручју Никејске државе, на истоку. Латински цар је покушао покорити и Бугаре, али 1205. године у боју код Једрена Балдуин је потпуно поражен од стране Калојана.[15] Сукоби Бугара и Латина су се наставили и ускоро, после смрти Калојана 1207. Стефану Немањи II се указала прилика да прошири своју власт. У Бугарској је дошло до сукоба, а власт је освојио Борило (1207-1218). Стефан Немања II је користио неприлике Бугара и помогао Бориловом сроднику Стрезу да се одметне у области Просека. Угари су такође користили прилику и завладали долином Велике Мораве, а Стефан Немања II је припојио Србији области Ниша, Врања, Биначке Мораве, Призрена и Липљана. Касније око 1214. Бугари и Латини су заједно напали Србију, али су били поражени код Ниша. [15] Стрез који се тада нашао на страни противника српског великог жупана био је убијен, а Стефан Немања II Првовенчани је и то убиство описао као чудо Светог Симеона, који је тако штитио Србију од непријатеља.[10]

Вероватно на почетку нереда у Бугарској, а пре него што их је потпуно искористио Стефан Немања II се коначно измирио са братом Вуканом и тако учврстио јединство државе. Вероватно у фебруару 1208. године Сава Немањић је дошао у Србију и донео очево тело, како би било сахрањено у Студеници. У Студеничком типику Сава је записао да је осам година после смрти Симеона дошао „са часним моштима у Хвосно. И сазнавши владајући син његов Стефан Немања, и брат му кнез Вукан, сакупише светитеље, и јереје, и игумане са многим црнцима и са бољарима свим, ... са великом чашћу узеше мошти господина Симеона.”[16]

Око 1214. године на Србију је са југа напао епирски владар Михајло I Анђео. Србија је привремено изгубила Скадар, али је Михајла убрзо убио слуга.[17] Сам Стефан Немања II Првовенчани је у житију свога оца и тај догађај описао као чудо које је извршио Св. Симеон.[10] Са новим владарем у Епирској деспотовини Теодором I Анђелом (од око 1214. до 1230) Стефан Немања II се измирио, а измирење је ојачано родбинским везама. Изгледа да је прво око 1216. године сестра великог жупана била удата за Манојла, брата Теодора I Анђела, а неколико година касније је, и кћерка Теодора I Анђела Ана удата је за српског наследника престола Стефана Радослава.[18]

У време приближавања западу, после пада Цариграда 1204. године, али пре крунисања краљевском круном 1217. године Стефан Немања II Првовенчани се оженио други пут, а жена му је постала Ана Дандоло, унука млетачког дужда Енрика Дандола (који је био идејни творац напада на Цариград у Четвртом крсташком рату).[19]

После вишегодишњег ишчекивања краљевске круне, коначно Стефан Немања II је послао представника који је убедио папу Хонорија III да пошаље краљевску круну и свог представника који је дошао у Србију и обавио свечано крунисање. Сви писани извори описују једно крунисање Стефана Немање II Првовенчаног, али у њиховом опису постоје значајне разлике. Западни писани извори (Тома Архиђакон и Андрија Дандоло) описују крунисање које је извршио 1217. године посланик папе Хонорија III.[20][21][22] Другачије крунисање описују домаћи писци Доментијан и Теодосије. Они описују да је архиепископ Сава на сабору у Жичи извршио крунисање свога брата.[23][24] Тешко је одбацити опис који је оставио Савин ученик Доментијан. Зато је настала и друга замисао (Драгутин Анастасијевић и други) да је после осамостаљења српске архиепископије извршено поновно крунисање Стефана Немање II Првовенчаног по православном обреду. Према тој замисли 1220. или 1221. је одржан општи државно-црквени сабор, први након добијања аутокефалности, у манастиру Жичи, подигнутом као седиште нове архиепископије. На сабору је Сава папином круном (венцем) поново крунисао (овенчао) свог брата Стефана Немању II за краља, онако како описују Доментијан и Теодосије.

Од папе послата краљевска круна подизала је углед српског владара Стефана Немање II Првовенчаног и представљала је међународно правно признање Србије као независне државе. Пре 1217. године у повељи коју је издао Хиландару он се потписао као „велики жупан Стефан намесник господин све Српске Земље”. После крунисања он је у повељама манастирима (Жичи и Св. Богородице на Мљету) потписан као „Стефан, по Божијој милости венчани први краљ све српске земље, Диоклије и Травуније и Далмације и Захумља” и „Стефан, по милости Божјој венчани краљ и самодржац све Српске Земље и Поморја”. Као први од Немањића који је добио краљевски венац, назван је „првовенчани краљ” и из тог средњовековног описа је изведено име под којим је данас познат Првовенчани.[25]

Самосталност Србије није могла бити потпуна јер су њени становници признавали верску власт старешина који су били у другим државама. Већина, православни Срби су били под верском влашћу Охридске архиепископије. Зато је уз договор са српским краљем Сава, игуман манастира Студенице, отпутовао је у Никеју. Ту су били протерани византијски цар Теодор I Ласкарис и васељенски патријарх Манојло Харитопул и Сава је од њих тражио самосталност за Српску православну цркву. Прилике за такав захтев су биле повољне. Између Грка у Никеји и Епиру постојао је сукоб око тога ко је законити наследник царства Ромеја. За цара и патријарха у Никеји молба Саве била је прилика да се истакне значај Никеје као средишта источног хришћанства. Цар Теодор Ласкарис и патријарх Манојло одлучили су да Сава буде „рукоположен” за првог српског архиепископа 1219. године, а испунили су и његову другу молбу да се будући српски архиепископи бирају у Србији. После повратка у Србију 1220. године архиепископ Сава је уређивао црквени живот новостворене архиепископије и стварао нове епископије. Можда није све нове епископије основао 1220. године, а за седиште архиепископа одређен је манастир Жича.[26]

Како се за Првовенчаног бележи да је боловао пред смрт, а његов син Стефан Радослав се у две одлуке градског већа Котора из 1221. године и једној из 1227. године спомиње као краљ настала је замисао да је пред крај владавине Првовенчани власт делио са најстаријим сином, али то изгледа није био случај.[27] Радослав је вероватно добио само на управу део Захумља и Зете са Котором и ту је био краљ, то јест управник једне области, слично као што је то раније био и краљ Вукан.

Стефан Немања II Првовенчани је умро 24. септембра 1227.[28] Непосредно пре смрти замонашио се и узео име Симон. Прво је био сахрањен у манастиру Студеници, а после тога у својој задужбини манастиру Жичи. Његове мошти су преношене петнаестак пута, од тога три преноса су била у време Карађорђа: Први је био у време Кочине крајине, други пренос био је у пролеће 1806. кад је Студеница попаљена и била привремено напуштена, када су мошти смештене у манастир Враћевшницу. Трећи пренос био је пред сам крај устанка 1813. када су мошти склоњене у манастир Фенек. [29]

Стефана Немању II Првовенчаног на престолу је наследио најстарији син Стефан Радослав. Стефан Немања II Првовенчани је подигао манастир Жичу, а такође је написао „Житије Светог Симеона“, то јест биографију свог оца Стефана Немање I и чуда душе Светог Симеона после смрти тела.

Имао је четири сина, међу њима будуће краљеве Радослава, Владислава и Уроша I, затим Предислава, будућег српског архиепископа Саву II и кћерку Комнину[30][31], док поједини извори наводе да је имао још једну ћерку[32], под именом Ренијера.[33]

Српска православна црква га прославља од времена владавине Немањића као преподобног сваког 24. септембра тј. 7. октобра по новом календару. Зато су дан и месец његове смрти неспорни, али је мање извесно да ли је умро баш 1227. године, или можда 1228.

„Житије Светог Симеона“ Стефана Првовенчаног[уреди]

Прстен краља Стефана Првовенчаног. Сачуван је уз његове мошти у Студеници.[34] Прстен је израђен од злата и украшен је орнаментом од филигранских плетеница.

Стефан Немања II Првовенчани био је васпитан у византијском духу, љубитељ књижевности и „разуман и вешт приповедач“, како га назива Теодосије, ученик Доментијана и биограф Светог Саве.

„Живот и подвизи Светог Симеона“ (1216) су прва српска целовита биографија. Обухвата сав живот Стефана Немање I, од рођења до смрти, обухватајући и чудне догађаје после смрти у којима су се испољиле његове натприродне моћи. Дело је написано панегиричним стилом. доминантни поступци су апстраховање, идеализација и спиритуализација стварности.

Од човека из Савиног списа, лик Немање I доживљава огромну промену - губи све људске црте и постаје инструмент божанске правде - светитељ, чудотворац. и божији изабраник. Такође, у односу на Савин емоционално обојени стил, код Првовенчаног не постоје животне и потресне сцене. То не дозвољава сам начин излагања Првовенчаног који се одвија према библијском моделу.


Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Антологија српске књижевности, Свети Сава, Сабрана дела, стр. 69, 70, 75, 76. Приступљено 21. 5. 2016.
  2. Логос (2016). стр. 12, 107.
  3. Логос (2016). стр. 107, 111, 112.
  4. Логос (2016). стр. 112, 113, 116, 117.
  5. Антологија српске књижевности, Свети Сава, Сабрана дела, стр. 69. Приступљено 21. 5. 2016.
  6. Логос (2016). стр. 95, 118.
  7. Логос (2016). стр. 114.
  8. ВИИНЈ, IV (1971). стр. 165-166.
  9. ВИИНЈ, IV (1971). стр. 166.
  10. 10,0 10,1 10,2 10,3 Првовенчани
  11. Fejér (1829). стр. 395.
  12. Логос (2016). стр. 120, 121.
  13. Историја српског народа, I, Београд 1994, стр. 269, 270.
  14. Логос (2016). стр. 120.
  15. 15,0 15,1 Ћоровић
  16. Антологија српске књижевности, Свети Сава, Сабрана дела, стр. 76, 77. Приступљено 21. 5. 2016.
  17. Историја српског народа, I, Београд 1994, стр. 305.
  18. Историја српског народа, I, Београд 1994, стр. 305-307.
  19. Историја српског народа, I, Београд 1994, стр. 299.
  20. Историја српског народа, I, Београд (1994). стр. 300.
  21. Arhiđakon Toma (2003). стр. 93.
  22. Muratori (1728). стр. 198, 199 (340, 341).
  23. Стара српска књижевност I (1970). стр. 226, 227.
  24. Антологија српске књижевности, Теодосије, Житија. стр. 71, 72. Приступљено 25. 5. 2016.
  25. Логос (2016). стр. 122, 123.
  26. Логос (2016). стр. 123, 124.
  27. Логос (2016). стр. 118, 125.
  28. Логос (2016). стр. 125.
  29. Живорад Јанковић: Смрт Стефана Првовенчаног („Православље“, бр. 941, 1. јун 2006)
  30. Веселиновић, Андрија; Љушић, Радош (2001). Српске династије. Нови Сад: Плантонеум. ISBN 86-83639-01-0. 
  31. Група аутора, Родословне таблице и грбови српских династија и властеле (према таблицама Алексе Ивића) (друго знатно допуњено и проширено издање), Београд 1991. ISBN 86-7685-007-0
  32. Genealogy.eu, сајт који садржи породична стабла краљевских и племићких породица
  33. Греси прелепе Евдокије („Вечерње новости“, фељтон „Жене српских владара“, 24. јануар 2011), Приступљено 8. 4. 2013.
  34. Прстен краља Стефана Првовенчаног

Извори и литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]


Претходник:
Стефан Немања
Велики жупан Рашке
(11961217)

Наследник:
Рашка/Србија постаје краљевина
Претходник:
Рашком/Србијом влада велики жупан
Краљ Србије
(12171227)
Наследник:
Стефан Радослав