Стефан Првовенчани

Из Википедије, слободне енциклопедије
Стефан Првовенчани
Stefan the First-Crowned, fresco from Mileševa.jpg
Фреска из манастирске цркве у Милешеви,
око 1234. године
Пуно име Стефан Немања II
Датум рођења око 1166.
Место рођења непознато
Датум смрти 24. септембар 1227.
Место смрти непознато
Гроб Манастир Студеница
затим Жича
(данас Студеница)
Династија Немањићи
Отац Немања
Мајка Ана
Супружник Евдокија Анђел
непозната
Ана Дандоло
Потомство Радослав
Комнина
Предислав
Владислав
Урош
Велики жупан и Краљ Србије
Период 11961217,
велики жупан
12171227,
краљ
Претходник Немања
Наследник Радослав

Стефан Немањa II, назван Стефан Немањић и Стефан Првовенчани, био је средњовековни српски владар (велики жупан 11961217. и краљ 1217—1227) који је Рашку подигао на статус краљевине, као и значајан писац који је жанру житија владара-светитеља у српској књижевности дао стил и узор. Његово најзначајније дело је „Житије Светог Симеона“ у коме је описао живот и чуда свога оца.

Стефан Немањa II Првовенчани је био други син великог жупана Стефана Немање, родоначелника династије Немањића, и Ане. Био је млађи брат Вукана Немањића, који је постао управник Зете, а старији брат Растка Немањића, оснивача аутономне Српске архиепископије.

Престо је наследио на једном државном сабору по жељи свога оца, који се тада замонашио као монах Симеон, али мимо права примогенитуре 1196. године. Након смрти оца Симеона, вероватно 1200., морао се оружјем супротстави свом старијем брату - Вукану. Вукан је мислио да има више права на престо и титула великог жупана. Вукана је подржавао и мађарски краљ. Тако је почео грађански рат између двојице браће који траје од око 1202 до око 1205. Поражени од удружених снага брат Вукан и краљ Мађарске, Стефан Немања II се око 1203. године склонио у Бугарску. Након прве пропасти Византијског царства које су разорили крсташа Четвртог похода 1204. Стефан Немања II вешто је мењао савезе и одржававао независност своје земље. Године 1217. уз сагласност папе Стефан Немања II је крунисан за краља Србије. Легат римског папе Хонорија III доноси круну у тадашњу Кнежевину Рашку, а Стефан бива први крунисани краљ Немањић. Због тога је касније овај владар био памћен као првовенчани краљ, а одатле је изведен данас уобичајени назив Првовенчани (првокрунисани међу Немањићима). Да би и црквено осамосталио Србију он је послао брата Саву да из Никеје 1219. године донесе сагласност за самосталности српске цркве и стварање аутокефалне српске архиепископије. Стефан Немања II Првовенчани је пред крај живота боловао. Тада се замонашио и Српска православна црква га данас слави га као свеца.

Биографија[уреди]

После српског пораза у бици на Морави 1190. и немоћи Византије да Србији наметне неповољан мир и одрицање од територија, утврђен је брак између Стефана Немање II и Евдокије, синовице византијског цара Исака II Анђела. На Државном сабору код Петрове цркве у Расу 1196. Стефан Немања I се одрекао престола, остављајући га средњем сину Стефану Немањи II, а старијем сину Вукану је предао као удеоном кнезу Дукљу, док се најмлађи, Растко, још раније замонашио и узео име Сава. Вукан је себе прогласио за краља Дукље (титула коју су носили стари дукљански владари почевши од 1077), Далмације, Требиња, Топлице и Хвосна (Метохије).

Уз помоћ угарског краља Емерика, Вукан је збацио Стефана са власти и владао Србијом између 1202. и 1204. године. Када су крсташи Четвртог крсташког рата освојили Цариград, слаби византијска моћ, али расте бугарска. Када су Бугари почели да освајају српске територије око Ниша, Вукану је ослабила власт. Око 1205. Стефан и Вукан су се измирили, а према споразуму Стефан Немања II остао је велики жупан и врховни владар државе. Вукан је после био удеони кнез „југозападне Србије“.

Стефан је око 1202. протерао прву жену Евдокију, а историчари су забележили да је обома приписивано неверство у браку. После пада Цариграда Стефан Немања II оженио се други пут Аном Дандоло, унуком млетачког дужда Енрика Дандола (који је био идејни творац напада на Цариград у Четвртом крсташком рату). За време сукоба Бугара са крсташима, Стефан је освојио Ниш, Врање и Полог. Бугарска и Латинско царство ушли су у савез против Србије, али су претрпели пораз. Са југа је напао епирски владар Михајло I Анђео, кога је тадашњи српски архиепископ Сава покушао да одговори од напада, али га је слуга убио у кревету (ово се тумачило као чудо светог Саве). Како му Бугари и Латинско царство више нису представљали опасност, а са Угарском је имао пријатељске односе, једина опасност је претила са југа од Епира. Стефан је зато своју сестру удао за Манојла, брата епирског деспота Теодора Анђела, и на тај начин осигурао јужне границе.

Око 1200. Стефан Немања II је тражио од папе Иноћентија III краљевски венац (то јест, круну) како би он постао краљ, а Србија краљевина. Томе се противио Вукан Немањић који је у Зети носио стару круну дукљанских краљева и желео је да он буде једини српски краљ. То је један од узрока сукоба између браће који се завршио коначним Вукановим поразом. Приликом другог тражења круне папа Хонорије III је пристао и послао круну 1217. године у Србију. Папска круна је представљала и међународно правно признање Србије као независне државе. Две године касније, Сава Немањић је успео да од патријарха у Никеји добије аутокефалност Српске православне цркве, па је Рашка стекла још једно велико признање.

Стефан је умро 24. септембра 1227. Непосредно пре смрти замонашио се и узео име Симон. Прво је био сахрањен у манастиру Студеници, а после тога у својој задужбини манастиру Жичи. Његове мошти су преношене петнаестак пута, од тога три преноса су била у време Карађорђа: Први је био у време Кочине крајине, други пренос био је у пролеће 1806. кад је Студеница попаљена и била привремено напуштена, када су мошти смештене у манастир Враћевшницу. Трећи пренос био је пред сам крај устанка 1813. када су мошти склоњене у манастир Фенек. [1]

Стефана је на престолу наследио најстарији син Стефан Радослав. Стефан Немања II Првовенчани је подигао манастир Жичу, а такође је написао „Житије Светог Симеона“, биографију свог оца Стефана Немање I.

Имао је четири сина, међу њима будуће краљеве Радослава, Владислава и Уроша I, затим Предислава, будућег српског архиепископа Саву II и кћерку Комнину[2][3], док поједини извори наводе да је имао још једну ћерку[4], под именом Ренијера.[5]

Српска православна црква га прославља као преподобног сваког 24. септембра тј. 7. октобра по новом календару.

„Житије Светог Симеона“ Стефана Првовенчаног[уреди]

Прстен краља Стефана Првовенчаног. Сачуван је уз његове мошти у Студеници.[6] Прстен је израђен од злата и украшен је орнаментом од филигранских плетеница.

Стефан Првовенчани био је васпитан у византијском духу, љубитељ књижевности и „разуман и вешт приповедач“, како га назива Теодосије, ученик Доментијана и биограф Светог Саве.

„Живот и подвизи Светог Симеона“ (1216) су прва српска целовита биографија. Обухвата сав живот Стефана Немање, од рођења до смрти, обухватајући и чудне догађаје после смрти у којима су се испољиле његове натприродне моћи. Дело је написано панегиричним стилом. доминантни поступци су апстраховање, идеализација и спиритуализација стварности.

Од човека из Савиног списа, лик Немање доживљава огромну промену - губи све људске црте и постаје инструмент божанске правде - светитељ, чудотворац. и божији изабраник. Такође, у односу на Савин емоционално обојени стил, код Стефана не постоје животне и потресне сцене. То не дозвољава сам начин Стефановог излагања који се одвија према библијском моделу.


Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Живорад Јанковић: Смрт Стефана Првовенчаног („Православље“, бр. 941, 1. јун 2006)
  2. Андрија Веселиновић Радош Љушић, Српске династије , Нови Сад 2001. ISBN 86-83639-01-0
  3. Група аутора, Родословне таблице и грбови српских династија и властеле (према таблицама Алексе Ивића) (друго знатно допуњено и проширено издање), Београд 1991. ISBN 86-7685-007-0
  4. Genealogy.eu, сајт који садржи породична стабла краљевских и племићких породица
  5. Греси прелепе Евдокије („Вечерње новости“, фељтон „Жене српских владара“, 24. јануар 2011), Приступљено 8. 4. 2013.
  6. Прстен краља Стефана Првовенчаног

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]


Претходник:
Стефан Немања
Велики жупан Рашке
(11961217)
Наследник:
Рашка/Србија постаје краљевина
Претходник:
Рашком/Србијом влада велики жупан
Краљ Србије
(12171228)
Наследник:
Стефан Радослав
Претходник:
{{{пре3}}}
{{{списак3}}} Наследник:
{{{после3}}}
Претходник:
{{{пре4}}}
{{{списак4}}} Наследник:
{{{после4}}}
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}
Претходник:
{{{пре7}}}
{{{списак7}}} Наследник:
{{{после7}}}
Претходник:
{{{пре8}}}
{{{списак8}}} Наследник:
{{{после8}}}