Пређи на садржај

Ахимса

С Википедије, слободне енциклопедије

Ахимса (санск. अहिंसा ахиṁсā - ненасилност) је традиционални етички принцип индијске филозофије који забрањује повређивање живих бића и подразумева одрицање од насиља у било ком облику (менталном, физичком, вербалном и сл.).[1] По правилу, укључује пацифизам и вегетаријанство.[2]

Ахимса је веома важна за хиндуизам, будизам и ђаинизам. Захваљујући Гандијевом деловању у 20. веку, начело ахимсе је постало познато широм света.

Етимологија

[уреди | уреди извор]

Глаголски корен из којег је изведена ахимса је химс, за који се обично сматра да потиче од хан — ударити, повредити, убити.[3] А означава одречни префикс, у овом случају немање жеље или намере за убијањем, повређивањем и уништавањем.

Ахимса је једно од многих негативних одређења која се у индијској филозофији користе да истакну специфично, позитивно значење, недовољно упечатљиво у потврдним »еквивалентима« одређеног појма.[3]

Схватања

[уреди | уреди извор]

Ахимса је, од традиције до традиције, различито схватана, односно њено значење зависи од степена наглашености намере и хтења. Постоји тумачење да се појам ахимске развио насупрот приношењу крвних жртви у ведској религији.[3]

Ахимса у ђаинизму

[уреди | уреди извор]

Ахимса је толико важна у даинизму да би се могло рећи да садржи све ђаинске вредности. Ђаински завети попут ограничавања простора у којем спроводе своје активности, избегавања одређеног поврћа или воћа, непрепоручивања бављења пољопривредом, непроизвођења пољопривредних алатки и слично - заправо потичу из схватања ахимсе.[3] Од ђаинских испосника се захтева предузимање изузетних мера предострожности, као што је чишћење стазе пре него што се њом прође или процеђивање течности која се пије, како се не би нехотично повредило неко живо биће.[2]

Ниједан пропуст у владању није опростив; као оправдање, ни незнање, ни случај, ни »добре намере« немају тежину. Сама чињеница да је повреда нанета, намерно или не, једино је што је битно, а свакоме је дужност да спречи повреде. Доведена до крајности, ова максима може да значи уздржавање од било каквог делања.[3]

Ахимса у будизму

[уреди | уреди извор]

I будисти дају средишњи положај идеји ахимсе. Да би постала прави будиста, особа мора да се заветује да ће се придржавати пет прописа, од којих је први «неузимање живота«, који се односи на све облике живота. Међутим, будистички појам убијања наглашава основну замисао будиста да су видљива дела последица вољне радње, те подразумева: живо биће, свест о присутности живог бића, намеру да се убије, чин убиства и смрт. За разлику од ђаинистичког појма, овде је више нагласак на намери. Но, свакако је упечалљиво дубоко поштовање живота у обе традиције, које омогућује да израз ахимса често има исто значење и у будизму и у ђаинизму.[3]

Реч ахимса се јавља и на Ашокиним натписима у III веку старе ере.[3]

Ахимса у хиндуизму

[уреди | уреди извор]

Различите школе хиндуизма такође високо вреднују ахимсу. Јогин почиње свој пут ка просветљењу (самадхи) усавршавањем свог владања путем различитих савладавања од којих је прво ахимса. Верује се да су велики богови хиндуизма волели и помагали сва бића; њихови следбеници су верни у подражавању тог узора. У обреду посвећења (пуђа) нуди се и дели цвеће, поврће и воће. Крава више жртвена животиња, већ симбол земље и њене хранитељске улоге.[3]

Међутим, ахимса никад није, без обзира на свој огроман значај, постала вредност јединственог значења у Индији, због чега је све до средњег века била предмет многобројних расправа у светим списима. Питање које се првенствено намеће у вези са овим проблемом гласи: ако је ахимса »највиша дхарма«, зашто је дхарма ратника (кшатрија) да се боре? Одговор на то је да, уколико се боре из беса или у љутњи, њихово делање не одговара дхарми. Тако дужност појединца да се бори »без злобе и мржње« постаје важан вид значења ахимсе у хиндузиму.[3]

Гандијева ахимса

[уреди | уреди извор]
Захваљујући Гандију, ахимса је постала позната широм света.

У 20. веку, принцип ахимсе је своје најчувеније испољавање доживео у ненасилном покрету отпора британској владавини у Индији под вођством Махатме Гандија. Поред индијских класичних списа, на Гандијево схватање ненасиља је утицало и хришћанство, а посебно радови Лава Толстоја и Исусова беседа на гори.[3] Према мишљењу многих научника, отворено призивање, односно прихватање повреде као облик отпора злу јесте, Гандијева допуна значењу ахимсе.[3] Према Гандију, много важније од расправљања о њеним историјским изворима било је живети у складу са ахимсом, живети ахимсу.

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 90. ИСБН 86-331-2075-5. 
  2. ^ а б Ахимса, Оксфордски филозофски речник, Сајмон Блекбурн, Светови, Нови Сад. 1999. ISBN 978-86-7047-303-4.
  3. ^ а б в г д ђ е ж з и ј Ахимса, Енциклопедија живих религија, Нолит, Београд, 2004.