Ерик Јохан Стагнелијус

С Википедије, слободне енциклопедије
Erik Johan Stagnelijus
Erik Johan Stagnelius
Датум рођења(1793-10-14)14. октобар 1793.
Место рођењаЕланд
Датум смрти3. април 1823.(1823-04-03) (29 год.)
Место смртиСтокхолм

Erik Johan Stagnelijus (šved. Erik Johan Stagnelius; Еланд, 14. октобар 1793 — Стокхолм, 3. април 1823) је био један од најнеобичнијих и најистакнутијих шведских романтичарских песника. Његова дела, као и живот који је водио, осликани су конфликтом између снажних еротских импулса и радикалног аскетизма.[1]

Данас је поштован пре свега због својих лирских песама, иако је писао и епске песме и драме.

Биографија[уреди | уреди извор]

Стагнелијус је рођен 14. октобра 1793. године на Еланду, где је провео већи део свог детињства. Његов отац је био свештеник, а 1810. године, када је постао бискуп, Стагнелијус се са њим одселио у Калмар.[2]

Отац је био веома конзервативан, а у религијском смислу био је наклоњен пијетизму, односивши се критички према идејама просветитељства. Стагнелијус није похађао наставу у школи. Његов отац му је био и учитељ, па се претпоставља да је Стагнелијус доста рано дошао у додир како са делима античких писаца, тако и са теолошким записима који су се налазили у очевој библиотеци. Стагнелијусов отац је приметио његово интересовање за учење, као и жељу да буде сам.[3]

На јесен 1811. године уписао се на студије у Лунду, али се већ следеће године преселио у Упсалу, где је и дипломирао. 1815. године је добио неплаћени посао у Стокхолму, радећи као писар. Тада је желео да се прослави као песник, али је успех дошао тек након његове смрти.

Никада није имао много пријатеља, а малобројни који су имали прилику да га упознају описивали су га као запуштеног особењака и алкохоличара.[4]

Током живота пратило га је лоше здравље, а претпоставља се да је узрок његове смрти мешање опијума и алкохола. Имао је само 29 година када је умро. Нико од његових сродника није био на сахрани.

Многи детаљи из његовог живота су до данас остали непознати, пре свега због недостатка извора.

Стваралаштво[уреди | уреди извор]

Мало је који шведски песник оставио толики траг у књижевности као Стагнелијус. Његов утицај осећа се и вековима касније, његова поетика и даље плени страшћу и својим раскошним формама.

Међутим, током Стагнелијусовог живота објављена су само три његова дела, сва три анонимно. Један од великих проблема за оне који проучавају Стагнелијусов опус је хронологија његовог рада. Стагнелијус није објавио већину својих дела, због чега је врло тешко одредити за нека од њих тачно када су настала. Оно што се може приметити у његовим делима и што уједно олакшава њихову хронологизацију је промена у Стагнелијусовим схватањима и утицајима, која се одражава на његово стваралаштво.

До 1818. године Стагнелијусова дела била су претежно поетског карактера и могла су се поделити у две велике групе: песме које су припадале епској поезији и песме које су говориле о тренутним догађајима. Типични мотиви за овај рани период Стагнелијусовог стваралаштва везани су за нордијску историју, митологију и религију, док је један број песама из овог периода такође настао и под утицајм немачке и француске литературе, пре свега Гетеа, Шлегела и Шатобријана.

У овај период убраја се један део Стагнелијусовог стваралаштва издат постхумно у три збирке под називом Самладе скрифтер (1824—1826). Међу њима је његова прва значајна песма Бленда из 1813. године, која је епског карактера и говори о викиншкој хероини Бленди, женама из Веренда и херојству из периода викиншког доба, као и песма Гунлег, настала у периоду између 1812. и 1814. године која говори о божанском пореклу поезије. Из овог периода датира и његово прво издато дело, песма Владимир Велики, из 1817. године. Песма говори о љубави моћног руског паганског принца и ратника према заробљеној ћерки грчког цара и његовом преласку у хришћанску веру, писана је у хексаметру и може се уврстити у епску поезију.

У овом периоду настале су и песме Саламанка (1812), Виториа (1813) и Ватерло (1815), које говоре о тренутним догађајима, претежно везаним за ратна збивања у свету. У позније године овог периода Стагнелијусовог стваралаштва убрајају се и две старонордијске драме Сигурд Ринг и Висбур, настале под утицајем Гетеовог и Шлегеловог стваралаштва.

У периоду од 1815—1818. настале су и песме посвећене Аманди („оној коју ваља волети“), његовој идеалној жени и највећој музи. Да ли је она заиста постојала, не можемо са сигурношћу знати, али једна од најчешћих теорија наводи Констансу Магнет као један од могућих извора инспирације. Ове песме прожете су мотивом чежње за недостижним и идеалним, типичним за поетику романтизма.

До промене у Стагнелијусовом стваралаштву долази око 1818. године. Његова схватања, касније изражена кроз поезију и дела драмског карактера, базирала су се на снажним утицајима филозофије мистицизма, карактеристичне за романтичарска дела. Терминологија и симболи у песмама узети су делом из гностичке литературе, па је утицај гностицизма на његово стваралаштво постао тема расправа током истраживања. На Стагнелијусово стварање у овом периоду утицај су имали Шелинг, Беме и Платон. Комбинујући њихова учења, посебно она везана за чулни свет и природу љубави са другим изворима, Стагнелијус је створио тешко разумљиве песме, које се могу схватити као израз теозофије.

Карактеристична за овај део Стагнелијусовог стваралаштва је његова прва издата збирка у три дела - Љиљани у Саруну из 1821. године. Први део збирке садржао је песме романтичарског карактера са религиозним мотивима, а други и трећи драму у стиху, Мученици, која говори о прогону хришћана у Картагини. За репрезентативне песме из првог дела збирке могу се узети Птице селице, Мистерија уздаха и Ружа у парку цара света, у којима су обједињени мотиви незадовољства овоземаљским и зебње за поновним достизањем невиности.

Његова два последња дела говоре о темама попут двосмислености и обмане, утемељених у неповерењу према чулном, пре свега према уметности и естетској димензији стварности. Ова дела остављају романтичарски утисак, што се најбоље види у мотиву тежње да се достигне јединство са божанским, једном од најзначајнијих и најтипичнијих мотива романтичарског стваралаштва.

За нека друга Стагнелијусова дела се и даље не зна са сигурношћу кад су настала. Међу ова дела убрајамо Витезову кулу, трагедију са елементима хорора и мотивом инцеста, као и љубавну причу Проститутка у Риму, у којој је дух љубавника зове у гроб да тамо живе заједно.

Током 19. века издато је шест збирки Стагнелијусових дела. Међу ауторима који су касније истицали Стагнелиуса као важног узора истичу се Гунар Екелеф и Стиг Лашон.

Библиографија[уреди | уреди извор]

  • Алберт и Јулија, или љубав после смрти. Призор из духовног света. Анонимно?. Штампарија Карла Делена. Стокхолм, 1824. Либрис 2389264
  • Бахатице или фанатизам. Анонимно? Штампарија Екстеинска. Стокхолм, 1822. Либрис 2389265
  • Љиљани у Саруну. Анонимно? Стокхолм, 1821. Либрис 2409318
  • Владимир Велики : поезија у три песме. Библиотека Универсал. Упсала, 1817. Либрис 2240565

Сабрана дела

  • Сабрани списи Е. Ј. Стагнелијуса Стокхолм: Виборг, 1830-1833. Либрис 42062 - Прво сабрано издање објавио је L. Хамаршелд 1824-1826, а једно сређено и побољшано издање Пер Адолф Сондéн 1836.
  • Сабрани списи шведских писаца Шведско књижевно удружење, Стокхолм: Бониер, 1911-1919. Либрис 7736 - Исправио и прокоментарисао Фредрик Бек
  • Сабрани списи Малме: Алхем, 1957. Либрис 8080861
  • Сабрани списи I-V Стокхолм: Шведска Академија, 2011.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Ерик Јохан Стагнелиус. Британница, приступљено 25.10.2013.
  2. ^ Тхе Хоме оф Ерик Јохан Стагнелиус, Гäрдслöса, Öланд, Сwеден. Балтиц сеа либрарy, приступљено 26.10.2013.
  3. ^ Ерик Јохан Стагнелиус. Риксаркивет, приступљено 26.10.2013.
  4. ^ Стагнелиус: Вåр стöрсте романтиске скалд. Натионал енцyклопедин, приступљено 26.10.2013.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Ерик Јохан Стагнелијус на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Erik_Johan_Stagnelijus&oldid=27506721”