Фенаминска киселина
| |
| |
| Називи | |
|---|---|
| Преферисани IUPAC назив
2-Анилинобензојева киселина | |
| Други називи
Н-фенилантранилна киселина
| |
| Идентификација | |
3Д модел (Jmol)
|
|
| ChEBI | |
| ChemSpider | |
| ECHA InfoCard | 100.001.879 |
| УНИИ | |
| |
| Својства | |
| C13H11NO2 | |
| Моларна маса | 213,23 g/mol |
Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25 °C [77 °F], 100 kPa). | |
 верификуј (шта је   ?)
| |
| Референце инфокутије | |
Фенаминска киселина је органско једињење, које се, посебно у облику естра, назива фенамат.[3]:458 Она служи као матична структура за неколико нестероидних антиинфламаторних лекова (НСАИД), укључујући мефенаминску киселину, толфенаминску киселину, флуфенаминску киселину и меклофенамску киселину. Ови лекови се обично називају „деривати антранилне киселине“ или „фенамати“, јер је фенаминска киселина дериват антранилне киселине.[4]:235[5]:17[4]
Фенаминска киселина се може синтетизовати из 2-хлоробензојеве киселине и може се претворити у акридон.[6]
Особине[уреди | уреди извор]
Фенаминска киселина је органско једињење, које садржи 13 атома угљеника и има молекулску масу од 213,232 Da.
| Osobina | Vrednost |
|---|---|
| Broj akceptora vodonika | 3 |
| Broj donora vodonika | 2 |
| Broj rotacionih veza | 3 |
| Particioni koeficijent[7] (ALogP) | 3,0 |
| Растворљивост[8] (logS, log(mol/L)) | -3,3 |
| Поларна површина[9] (PSA, Å2) | 49,3 |
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.
- ^ Еван Е. Болтон; Yанли Wанг; Паул А. Тхиессен; Степхен Х. Брyант (2008). „Цхаптер 12 ПубЦхем: Интегратед Платформ оф Смалл Молецулес анд Биологицал Ацтивитиес”. Аннуал Репортс ин Цомпутатионал Цхемистрy. 4: 217—241. дои:10.1016/С1574-1400(08)00012-1.
- ^ Гупта, ПК. Друг НоменцлатуреУнитед Статес Адоптед Намес. Цх 27 ин Ремингтон: Тхе Сциенце анд Працтице оф Пхармацy, Вол 1. Едс. Давид Б. Троy, Паул Берингер. Липпинцотт Wиллиамс & Wилкинс, 2006 ISBN 9780781746731
- ^ а б Срирам D, Yогеесwари П. Медицинал Цхемистрy, 2нд Едитион. Пеарсон Едуцатион Индиа, 2010. ISBN 9788131731444
- ^ Auburn University course material. Jack DeRuiter, Principles of Drug Action 2, Fall 2002 1: Non-Steroidal Antiinflammatory Drugs (NSAIDS)
- ^ C. F. H. Allen, G. H. W. McKee (1939). „Acridone”. Organic Syntheses. 2: 6. doi:10.15227/orgsyn.019.0006.
- ^ Ghose, A.K.; Viswanadhan V.N. & Wendoloski, J.J. (1998). „Prediction of Hydrophobic (Lipophilic) Properties of Small Organic Molecules Using Fragment Methods: An Analysis of AlogP and CLogP Methods”. J. Phys. Chem. A. 102: 3762—3772. doi:10.1021/jp980230o.
- ^ Tetko IV, Tanchuk VY, Kasheva TN, Villa AE (2001). „Estimation of Aqueous Solubility of Chemical Compounds Using E-State Indices”. Chem Inf. Comput. Sci. 41: 1488—1493. PMID 11749573. doi:10.1021/ci000392t.
- ^ Ertl P.; Rohde B.; Selzer P. (2000). „Fast calculation of molecular polar surface area as a sum of fragment based contributions and its application to the prediction of drug transport properties”. J. Med. Chem. 43: 3714—3717. PMID 11020286. doi:10.1021/jm000942e.
Литература[уреди | уреди извор]
- Цлаyден, Јонатхан; Греевес, Ницк; Wаррен, Стуарт; Wотхерс, Петер (2001). Органиц Цхемистрy (I изд.). Оxфорд Университy Пресс. ИСБН 978-0-19-850346-0.
- Смитх, Мицхаел Б.; Марцх, Јеррy (2007). Адванцед Органиц Цхемистрy: Реацтионс, Мецханисмс, анд Струцтуре (6тх изд.). Неw Yорк: Wилеy-Интерсциенце. ИСБН 0-471-72091-7.
- Катритзкy А.Р.; Позхарскии А.Ф. (2000). Хандбоок оф Хетероцyцлиц Цхемистрy (Сецонд изд.). Ацадемиц Пресс. ИСБН 0080429882.
