Јакоб Берцелијус

С Википедије, слободне енциклопедије
Ј. Ј. Берзелиус
Jöns Jacob Berzelius (1779–1848)
Рођен20 август 1779(1779-08-20)
Веверсунда, Естергетланд, Шведска
Умро7. август 1848.(1848-08-07) (68 год.)
Стокхолм, Шведска
НационалностШведска
ПољаХемија
ИнституцијеИнститут Каролинска
Алма матерУниверзитет у Упсали
МенторЈохан Афзелијус
Важнији студентиЏејмс Финли Вир Џонстон
Хајнрих Розе
Познат поАтомске тежине
хемијска нотација
катализа
силицијум
селен
торијум
церијум
Значајна признањаКоплијева медаља (1836)
Јенс Јакоб Берцелијус

Јенс Јакоб Берцелијус (20. август 1779, Веверсунда, Естергетланд, Шведска – 7. август 1848, Стокхолм), шведски хемичар. Берцелијус се сматра, заједно са Робертом Бојлом, Џоном Далтоном, и Антоаном Лавоазјеом, једним од оснивача модерне хемије.[1]

Рођен је у Вефверсунда Соргарду, близу Линћепинга 20. или 29. аугуста 1779. године. Након што је завршио гимназију у Линћепингу, уписује се на Медицински факултет на Универзитету Упсале, где 1802. године стиче звање доктора медицине. Берцелијус се истицао у многим биолошким дисциплинама, па је одмах по завршетку студија добио посао као асистент на предметима ботаника и фармација у Стокхолму. Пет година касније, 1807. године добио је статус редовног професора.[2][3][4]

Берцелијус је почео своју каријеру као лекар, али су његова истраживања у области физичке хемије била од дугорочног значаја у развоју те области. Он је посебно запажен по свом одређивању атомских тежина; његови експерименти су довели до комплетнијег описа принципа стехиометрије, или поља пропорција хемијког комбиновања. Године 1803. Берцелијус је демонстрирао способност електрохемијске ћелије да разложи хемикалије у парове електрично супротних конституената.

Берцелијусов рад са атомским тежинама и његова теорија електрохемијског дуализма довели су до његовог развоја модерног система нотације хемијских формула којима се може квалитативно (приказивањем електрохемијски супротних састојака) и квантитативно (приказивањем пропорција у којима су састојци спојени) приказати састав било којег једињења. Његов систем је користио скраћена латинска имена елемената са једним или два слова, и употребљавао је суперскрипте за означавање броја атома сваког елемента присутног у киселим и базним састојцима.

Берцелијус је открио и изоловао неколико нових елемената, укључујући церијум (1803) и торијум (1828). Берцелијусов интерест у минералогију такође је подстицао његову анализу и припрему нових једињења од тих и других елемената. Минерал берцелијанит је откривен 1850. године и именован по њему. Берцелијус је био строг емпиричар и инсистирао је на томе да свака нова теорија буде конзистентна са сумом хемијског знања. Он је развио класичне аналитичке технике, и истражио изомеризам и катализу, феномене који су именовани по њему. Он је постао члан Шведске краљевске академије наука 1808. године и служио је од 1818. као њен главни функционер, трајни секретар. Он је познат у Шведској као „отац шведске хемије”. Берцелијусов дан се прославља 20. августа у његову част.[5]

Достигнућа[уреди | уреди извор]

Закон дефинисаних пропорција[уреди | уреди извор]

Дагеротипија Берцелијуса.

Недуго по приспећу у Стокхолм он је написао уџбеник хемије за своје медицинске студенте, од чега је започела његова дуга и плодна каријера у области хемије. Године 1813, он је објавио есеј о пропорцијама елемената у једињењима. Тај есеј је почео са општим описом, увео његов нови симболизам, испитао све познате елементе, укључио табелу специфичних тежина, и завршио се избором једињења записаних користећи његову нову формализацију.[6] Године 1818, он је припремио табелу релативних атомских тежина, где је кисеонику била дата вредност од 100, и која је обухватала све познате елементе у то време.[7] Тај рад је пружио евиденцију у подршци атомске теорије коју је предложио Џон Далтон: да се неорганска хемијска једињења састоје од атома комбинованих у целобројним количинама. Отрићем да атомске тежине нису целобројни умношци тежине водоника, Берцелијус је исто тако оповргао Праутову хипотезу да су елементи изграђени од атома водоника. Берцелијусова табела атомских тежина је била прво објављена у немачком преводу његовог Уџбеника хемије 1826. године.[8]

Хемијска нотација[уреди | уреди извор]

Да би потпомогао своје експерименте, он је развио систем хемијске нотације у којем су елементима биле дате једноставне ознаке — као што је О за кисеоник, или Fe за гвожђе — а пропорције су биле означене бројевима. То је исти систем који се користи у данашње време, једина разлика је да је уместо субскриптних бројева који се данас користе (е.г., H2O), Берцелијус користио суперскрипте (H2O).[9]

Откриће елемената[уреди | уреди извор]

Берцелијус је идентификовао хемијске елементе силицијум, селенијум, торијум, и церијум. Студенти који су радили у Берцелијусовој лабораторији су такође открили литијум и ванадијум. Берцелијус је открио силицијум путем понављања експеримента Ге-Лисака и Тенара. У том експерименту, Берцелијус је извео реакцију силицијум тетрафлуорида са металним калијумом и затим је пречистио свој продукат испрајући га док није постао смеђи прах. Берцелијус је препознао да је тај смеђи прах нови елемент, који је он називао силицијум,[10] што је име које је раније предложио Дејви.

Избор радова[уреди | уреди извор]

  • Де елецтрицитатис галваницæ аппарату цел. Волта еxцитæ ин цорпора органица еффецту (Латеин), 1802 (гесцаннт онлине верфüгбар)
  • Дас саидсцхитзер Биттерwассер: цхемисцх унтерсуцхт. Хаасе, Праг 1840
  • Фöрелäснингар ин дјуркемиен (Ворлесунген üбер Тиерцхемие), 1. Теил, 1806
  • Ј. Јакоб Берзелиус, Лехрбуцх дер Цхемие, Бд. 1.1 (2. Ауфл. 1825), üберсетзт вон Ф. Wöхлер
  • Ј. Јакоб Берзелиус, Лехрбуцх дер Цхемие, Бд. 1 (5. Ауфл. 1856), деутсцх
  • Ј. Јакоб Берзелиус, Лехрбуцх дер Цхемие, Бд. 2.1 (1. Ауфл. 1826), üберсетзт вон Ф. Wöхлер
  • Ј. Јакоб Берзелиус, Лехрбуцх дер Цхемие, Бд. 2.2 (1. Ауфл. 1826), üберсетзт вон Ф. Wöхлер
  • Ј. Јакоб Берзелиус, Лехрбуцх дер Цхемие, Бд. 2 (5. Ауфл. 1856), деутсцх
  • Ј. Јакоб Берзелиус, Лехрбуцх дер Цхемие, Бд. 3.1 (1. Ауфл. 1827), üберсетзт вон Ф. Wöхлер
  • Ј. Јакоб Берзелиус, Лехрбуцх дер Цхемие, Бд. 3.2 (1. Ауфл. 1828), üберсетзт вон Ф. Wöхлер
  • Ј. Јакоб Берзелиус, Лехрбуцх дер Цхемие, Бд. 3 (5. Ауфл. 1856), деутсцх
  • Ј. Јакоб Берзелиус, Лехрбуцх дер Цхемие, Бд. 4.1 – Тхиерцхемие (1. Ауфл. 1831), üберсетзт вон Ф. Wöхлер
  • Ј. Јакоб Берзелиус, Лехрбуцх дер Цхемие, Бд. 4.2 – Цхемисцхе Оператионен унд Герäтхсцхафтен (1. Ауфл. 1831), üберсетзт вон Ф. Wöхлер
  • Ј. Јакоб Берзелиус, Лехрбуцх дер Цхемие, Бд. 4 (5. Ауфл. 1856), деутсцх
  • Ј. Јакоб Берзелиус, Лехрбуцх дер Цхемие, Бд. 5 (5. Ауфл. 1856), деутсцх
  • Ј. Јакоб Берзелиус, Лехрбуцх дер Цхемие, Бд. 6 (3. Ауфл. 1837), üберсетзт вон Ф. Wöхлер
  • Ј. Јакоб Берзелиус, Лехрбуцх дер Цхемие, Бд. 7 (4. Ауфл. 1838), üберсетзт вон Ф. Wöхлер
  • Ј. Јакоб Берзелиус, Лехрбуцх дер Цхемие, Бд. 8 (4. Ауфл. 1839), üберсетзт вон Ф. Wöхлер
  • Ј. Јакоб Берзелиус, Лехрбуцх дер Цхемие, Бд. 9 (4. Ауфл. 1840), üберсетзт вон Ф. Wöхлер
  • Ј. Јакоб Берзелиус, Лехрбуцх дер Цхемие, Бд. 10 (3. Ауфл. 1841), üберсетзт вон Ф. Wöхлер

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Јöнс Јацоб Берзелиус”. Енцyцлопæдиа Британница Онлине. Приступљено 3. 8. 2008. 
  2. ^ Центре фор Хисторy оф Сциенце ат тхе Роyал Сwедисх Ацадемy оф Сциенцес: КВА оцх Берзелиус Архивирано на сајту Wayback Machine (19. август 2007), аццессед 23 Маy 2009 (језик: шведски)
  3. ^ „Боок оф Мемберс, 1780–2010: Цхаптер Б” (ПДФ). Америцан Ацадемy оф Артс анд Сциенцес. Приступљено 24. 6. 2011. 
  4. ^ „Јöнс Јацоб Берзелиус (1779 - 1848)”. Роyал Нетхерландс Ацадемy оф Артс анд Сциенцес. Приступљено 19. 7. 2015. 
  5. ^ „Берзелиус Даy хоноуред он YоуТубе”. Архивирано из оригинала 1. 9. 2012. г. Приступљено 20. 8. 2012. 
  6. ^ Берзелиус, Јацоб (1813), Тхомсон, Тхомас, ур., „Ессаy он тхе Цаусе оф Цхемицал Пропортионс, анд он соме Цирцумстанцес релатинг то тхем: тогетхер wитх а схорт анд еасy Метход оф еxпрессинг тхем”, Анналс оф Пхилосопхy, Лондон: Роберт Балдwин, II & III, пп 443 – 454 & пп 51 – 62, 93 – 106, 244 – 256, 353 – 364, Приступљено 13. 12. 2014  алсо Вол III
  7. ^ НатионалЕнцyклопедин. Хöганäс, Сwеден: Бра Бöцкер АБ. 1990. стр. 484. ИСБН 91-7024-619-X. 
  8. ^ „Јöнс Јацоб Берзелиус | Сwедисх цхемист”. Енцyцлопедиа Британница (на језику: енглески). Приступљено 22. 2. 2018. 
  9. ^ Берзелиус 1813, Вол III, пп 51 – 52.
  10. ^ Берзелиус, Јонс Јацоб (1825). „Он тхе моде оф обтаининг силициум, анд он тхе цхарацтерс анд пропертиес оф тхат субстанце”. Тхе Пхилосопхицал Магазине анд Јоурнал. 65: 254—267 — преко Гоогле Боокс. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Јаиме Wисниак (2000). „Јöнс Јацоб Берзелиус А Гуиде то тхе Перплеxед Цхемист”. Тхе Цхемицал Едуцатор. 5 (6): 343—350. дои:10.1007/с00897000430а. 
  • Паул Wалден (1947). „Зум 100. Тодестаг вон Јöнс Јакоб Берзелиус ам 7. Аугуст 1948”. Зеитсцхрифт Натурwиссенсцхафтен. 34 (11): 321—327. Бибцоде:1947НW.....34..321W. дои:10.1007/БФ00644137. 
  • Холмберг, Арне (1933) Библиографи öвер Ј. Ј. Берзелиус. 2 партс ин 5 вол. Стоцкхолм: Кунгл. Свенска Ветенскапсакадемиен, 1933–67. 1. дел оцх суппл. 1–2. Трyцкта арбетен ав оцх ом Берзелиус. 2. дел оцх суппл. Манускрипт
  • Јорпес, Ј. Ерик (1966) Јац. Берзелиус – хис лифе анд wорк; транслатед фром тхе Сwедисх манусцрипт бy Барбара Стееле. Стоцкхолм: Алмqвист & Wикселл, 1966. (Реиссуед бy Университy оф Цалифорниа Пресс, Беркелеy, (1970) ISBN 978-0-520-01628-6)
  • Партингтон, Ј. Р. (1964) Хисторy оф Цхемистрy; вол. 4. Лондон: Мацмиллан; пп. 142–77
  • Лотхар Дунсцх: Јöнс Јацоб Берзелиус, Теубнер 1986
  • Георг Лоцкеманн: Гесцхицхте дер Цхемие ин курзгефаßтер Дарстеллунг. 2. Вон дер Ентдецкунг дес Сауерстоффс бис зур Гегенwарт. Wалтер де Груyтер & Цо., Берлин 1955, С. 29 фф.
  • Паул Wалден (1947). „Зум 100. Тодестаг вон Јöнс Јакоб Берзелиус ам 7. Аугуст 1948”. Дие Натурwиссенсцхафтен. 34 (11): 321—327. дои:10.1007/БФ00644137. 
  • Јамес Е. Марсхалл, Виргиниа Р. Марсхалл: Редисцоверy оф тхе Елементс. Хеxагон (2007), п. 70–76
  • Х. Г. Сöдербаум: Јацоб Берзелиус, Левнадстецкнинг, 3 Бäнде, Уппсала, 1929 бис 1931 (Стандардбиограпхие, сцхwедисцх)
  • Х. Г. Сöдербаум: Берзелиус Wерден унд Wацхсен 1779–1821, Леипзиг, 1899
  • Wилхелм Прандтл: Хумпхрy Давy, Јöнс Јацоб Берзелиус, Стуттгарт, 1948
  • Ј. Ерик Јорпес: Јацоб Берзелиус, Хис Лифе анд Wорк, Стоцкхолм, Алмqвист & Wикселл 1966, Нацхдруцк Университy оф Цалифорниа Пресс 1970
  • Арне Холмберг: Библиографи öвер Берзелиус, Банд 1, 1933, мит Супплемент 1 (1936) унд 2 (1953), Банд 2, 1936, мит Супплемент 1 (1953), Уппсала/Стоцкхолм, Кöниглицх Сцхwед. Акад. Wисс. (Верзеицхнис сеинер Публикатионен)
  • Олоф Ларселл (Üберсетзер): Јöнс Јацоб Берзелиус Аутобиограпхицал Нотес, Балтиморе, 1934
  • Ј. Р. Партингтон: Хисторy оф Цхемистрy, Банд 4, Мацмиллан 1964

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Јакоб Берцелијус на Викимедијиној остави.
Викизворник има текст из Енциклопедије Британике (1911), чланак о Јöнс Јацоб Берзелиус.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Jakob_Bercelijus&oldid=27675067”