Торијум

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Торијум
Thorium-1.jpg
Општа својства
Име, симболторијум, Th
У периодном систему
Водоник Хелијум
Литијум Берилијум Бор Угљеник Азот Кисеоник Флуор Неон
Натријум Магнезијум Алуминијум Силицијум Фосфор Сумпор Хлор Аргон
Калијум Калцијум Скандијум Титанијум Ванадијум Хром Манган Гвожђе Кобалт Никл Бакар Цинк Галијум Германијум Арсен Селен Бром Криптон
Рубидијум Стронцијум Итријум Цирконијум Ниобијум Молибден Технецијум Рутенијум Родијум Паладијум Сребро Кадмијум Индијум Калај Антимон Телур Јод Ксенон
Цезијум Баријум Лантан Церијум Празеодијум Неодијум Прометијум Самаријум Европијум Гадолинијум Тербијум Диспрозијум Холмијум Ербијум Тулијум Итербијум Лутецијум Хафнијум Тантал Волфрам Ренијум Осмијум Иридијум Платина Злато Жива Талијум Олово Бизмут Полонијум Астат Радон
Францијум Радијум Актинијум Торијум Протактинијум Уранијум Нептунијум Плутонијум Америцијум Киријум Берклијум Калифорнијум Ајнштајнијум Фермијум Мендељевијум Нобелијум Лоренцијум Радерфордијум Дубнијум Сиборгијум Боријум Хасијум Мајтнеријум Дармштатијум Рендгенијум Коперницијум Нихонијум Флеровијум Московијум Ливерморијум Тенесин Оганесон
Ce

Th

(Uqq)
актинијумторијумпротактинијум
Атомски број (Z)90
Група, периодагрупа Н/Д, периода 7
Блокf-блок
Категорија  актиноид
Рел. ат. маса (Ar)232,0377(4)[1]
Ел. конфигурација[Rn]6d27s2
по љускама
2, 8, 18, 32, 18, 10, 2
Физичка својства
Бојасребрнобела
Агрегатно стањечврсто
Тачка топљења2.028 K (1.755 °‍C)
Тачка кључања5.061 K (4.788 °C)
Густина11.724 kg/m3
Моларна запремина19,80×10−3 m3/mol
Топлота фузије16,1 kJ/mol
Топлота испаравања514,4 kJ/mol
Сп. топл. капацитет120 J/(kg·K)
Атомска својства
Оксидациона стања4
Особине оксидаслабо базни
Електронегативност1,3 (Полинг)
1,11 (Олред)
Енергије јонизације1: 587 kJ/mol
2: 1.110 kJ/mol
3: 1.930 kJ/mol
(остале)
Атомски радијус180 pm
Линије боје у спектралном распону
Остало
Кристална структурапостраничноцентр. кубична (FCC)
Регуларна зидно центрирана кристална структура за торијум
Брзина звука2.490 m/s (293,15 K)
Топл. водљивост54 W/(m·K)
Сп. ел. водљивост6,53×106 S/m
Мосова тврдоћа3,0
CAS број7440-29-1
референцеВикиподаци

Торијум (Th, лат. thorium) је хемијски елемент из групе актиноида.[2][3] Име је добио по једном од нордијских богова — Тору.

Његов атомски број је 90, и незнатно је радиоактиван. Заједно са уранијумом користи се као примарно гориво у нуклеарним реакторима. Торијум је 1828. открио шведски хемичар Јонс Јакоб Берзелиус. Припада групи хемијских елемената актиноиди (7. периода, ф-блок периодног система елемената).

Карактеристике[уреди]

Торијум је сребренасто бели метал високог сјаја. Изложен кисеонику из ваздуха постепено тамни. Чисти торијум је мек, лако се извлачи (у жицу и сл), може се пресовати и на собној температури. Он је полиморфан, постоји у две модификације. Растворљив је у већини концентрисаних киселина, док се у солима и фосфорној киселина врло споро раствара. Заступљеност: торијум је заступљен у Земљиној кори у количини од 12 ппм. Најважнији минерали су му:

Употреба[уреди]

Осветљење[уреди]

Торијум се користио, углавном у облику оксида, за прављење гасних лампи, међутим због радиоактивности својих испарења, престала је њихова производња. Те гасне лампе су се правиле од мешавине 99% торијум оксида и 1% церијума нитрата у коју се урањао вунено плетиво које би затим било запаљено. У пламену се распадао торијум нитрат на торијум-диоксид и азот. Остајала је крхка структура која је у пламену гасова давала белу светлост и која није повезана са радиоактивношћу торијума, него је резултат обичног сагоревања.

Нуклеарно гориво[уреди]

У реакторима се торијум користи за производњу уранијумовог изотопа 233U: Из торијума 232Th се путем бомбардовања неутронима добија изотоп 233Th; он се затим распада преко протактинијума 233Pa на уранијум 233U. Данас је развијена технологија којом се овај процес одвија у реакторима са воденим хлађењем с циљем смањења количине нуклеарног отпада.[4] Настали изотоп 233U се може цепати и користи се у нуклеарним реакторима.

Референце[уреди]

  1. ^ Meija, J.; et al. (2016). „Atomic weights of the elements 2013 (IUPAC Technical Report)”. Pure and Applied Chemistry. 88 (3): 265—291. doi:10.1515/pac-2015-0305. 
  2. ^ Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. изд.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6. 
  3. ^ Parkes, G.D. & Phil, D. (1973). Melorova moderna neorganska hemija. Beograd: Naučna knjiga. 
  4. ^ „Atomkraft, etwas sauberer”. 

Спољашње везе[уреди]