Торијум
 | |||||||
| Општа својства | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Име, симбол | торијум, Th | ||||||
| У периодном систему | |||||||
| |||||||
| Атомски број (Z) | 90 | ||||||
| Група, периода | група Н/Д, периода 7 | ||||||
| Блок | f-блок | ||||||
| Категорија | актиноид | ||||||
| Рел. ат. маса (Ar) | 232,0377(4)[1] | ||||||
| Ел. конфигурација | [Rn]6d27s2 | ||||||
по љускама | 2, 8, 18, 32, 18, 10, 2 | ||||||
| Физичка својства | |||||||
| Боја | сребрнобела | ||||||
| Агрегатно стање | чврсто | ||||||
| Тачка топљења | 2.028 K (1.755 °C) | ||||||
| Тачка кључања | 5.061 K (4.788 °C) | ||||||
| Густина | 11.724 kg/m3 | ||||||
| Моларна запремина | 19,80×10−3 m3/mol | ||||||
| Топлота фузије | 16,1 kJ/mol | ||||||
| Топлота испаравања | 514,4 kJ/mol | ||||||
| Сп. топл. капацитет | 120 J/(kg·K) | ||||||
| Атомска својства | |||||||
| Оксидациона стања | 4 | ||||||
| Особине оксида | слабо базни | ||||||
| Електронегативност |
1,3 (Полинг) 1,11 (Олред) | ||||||
| Енергије јонизације |
1: 587 kJ/mol 2: 1.110 kJ/mol 3: 1.930 kJ/mol (остале) | ||||||
| Атомски радијус | 180 pm | ||||||
| |||||||
| Остало | |||||||
| Кристална структура |
постраничноцентр. кубична (FCC) | ||||||
| Брзина звука | 2.490 m/s (293,15 K) | ||||||
| Топл. водљивост | 54 W/(m·K) | ||||||
| Сп. ел. водљивост | 6,53×106 S/m | ||||||
| Мосова тврдоћа | 3,0 | ||||||
| CAS број | 7440-29-1 | ||||||
Торијум (Th, латински: thorium) је хемијски елемент из групе актиноида.[2][3] Име је добио по једном од нордијских богова — Тору.
Његов атомски број је 90, и незнатно је радиоактиван. Заједно са уранијумом користи се као примарно гориво у нуклеарним реакторима. Торијум је 1828. открио шведски хемичар Јонс Јакоб Берзелиус. Припада групи хемијских елемената актиноиди (7. периода, ф-блок периодног система елемената).
Карактеристике[уреди]
Торијум је сребренасто бели метал високог сјаја. Изложен кисеонику из ваздуха постепено тамни. Чисти торијум је мек, лако се извлачи (у жицу и сл), може се пресовати и на собној температури. Он је полиморфан, постоји у две модификације. Растворљив је у већини концентрисаних киселина, док се у солима и фосфорној киселина врло споро раствара. Заступљеност: торијум је заступљен у Земљиној кори у количини од 12 ппм. Најважнији минерали су му:
- Монацит (Ca, La, Nd, Th)PO4
Употреба[уреди]
Осветљење[уреди]
Торијум се користио, углавном у облику оксида, за прављење гасних лампи, међутим због радиоактивности својих испарења, престала је њихова производња. Те гасне лампе су се правиле од мешавине 99% торијум оксида и 1% церијума нитрата у коју се урањао вунено плетиво које би затим било запаљено. У пламену се распадао торијум нитрат на торијум-диоксид и азот. Остајала је крхка структура која је у пламену гасова давала белу светлост и која није повезана са радиоактивношћу торијума, него је резултат обичног сагоревања.
Нуклеарно гориво[уреди]
У реакторима се торијум користи за производњу уранијумовог изотопа 233U: Из торијума 232Th се путем бомбардовања неутронима добија изотоп 233Th; он се затим распада преко протактинијума 233Pa на уранијум 233U. Данас је развијена технологија којом се овај процес одвија у реакторима са воденим хлађењем с циљем смањења количине нуклеарног отпада.[4] Настали изотоп 233U се може цепати и користи се у нуклеарним реакторима.
![{\displaystyle \mathrm {^{232}_{\ 90}Th\ +\ _{0}^{1}n\ \longrightarrow \ _{\ 90}^{233}Th\ {\xrightarrow[{22,3\ min}]{\beta ^{-}}}\ _{\ 91}^{233}Pa\ {\xrightarrow[{26,967\ d}]{\beta ^{-}}}\ _{\ 92}^{233}U} }](https://wikimedia.org/api/rest_v1/media/math/render/svg/e69ba8c959dd5ab6f587b18437ec429f67229b02)
Референце[уреди]
- ^ Meija, J.; et al. (2016). „Atomic weights of the elements 2013 (IUPAC Technical Report)”. Pure and Applied Chemistry. 88 (3): 265—291. doi:10.1515/pac-2015-0305.
- ^ Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. изд.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6.
- ^ Parkes, G.D. & Phil, D. (1973). Melorova moderna neorganska hemija. Beograd: Naučna knjiga.
- ^ „Atomkraft, etwas sauberer”.
Спољашње везе[уреди]
Медији везани за чланак Торијум на Викимедијиној остави
