Капитол (Рим)

С Википедије, слободне енциклопедије

Капитол или Капитолијум (лат. Capitolinus mons, итал. il Campidoglio или Monte Capitolino) налази се између Форума и Марсовог поља (Campus Martius), те је један од најславнијих и највиших од седам римских брежуљака. До 16. века Capitolino је постао Campidoglio у римском дијалекту. У савременом италијанском језику campidoglio такође означава било какву капитолну зграду. Реч каптол такође потиче од Капитола. Капитол садржи релативно мало античких рушевина, пошто су оне готово у потпуности прекривене средњовековним палатама (сада Капитолским музејима) који окружују пјацу. Значајан део архитектуре у овом подручју пројектовао је Микеланђело.

Брег је раније био познат као Mons Saturnius, и посвећен богу Сатурну. Реч Capitolium је првобитно означавала храм Јупитера Оптимуса Максимуса који је касније био изграђен на овој локацији, а накнадно је кориштена за цео брег (чак и друге храмове Јупитера на другим бреговима), стога Mons Capitolinus (придевска именица од Capitolium). Антички извори наводе име caput („глава”, „врх”) и причу да кад се постављао темељ храма, људска глава је нађена,[1] неки извори чак тврде да је то била глава особе са именом Tolus или Olus. Римљани су сматрали да је Capitolium неуништив, и био је обожаван као симбол вечности.[2][3]

Под утицајем римске архитектуре и римских републиканских времена, реч Capitolium још увек живи у виду енглеске речи цапитол.[4] За Капитол Хил у Вашингтону се претпоставља да је назван по Капитолу, мада релација није јасна.[5]

Историја[уреди | уреди извор]

Стари век[уреди | уреди извор]

Брежуљак је био место храма Капитолске тријаде чију је градњу започео пети римски краљ Тарквиније Старији. Сматрао се једним од највећих и најлепших храмова у граду (иако је тек мало остатака сачувано) и веројатно је подигнут на ранијем етрушчанском храму Веиовиса, од којег су остали сачувани остаци и кип култа. Легенда о граду почиње с открићем људске лобање (латинска реч за главу је caput) када су ископани темељи за Јупитеров храм према Тарквинијевој заповести.

На том је брежуљку Вестина девица Тарпеја пустила у град Сабињанке, које су гмизале до утврђеног града. Стога је прва претрпела казну због издаје по којој се морала бацити са стрмог врха брежуљка на Тарпејине стене оштре попут ножа. Чим су се сенонски Гали настанили у средишњој и источној Италији, напали су Рим 390. пне. Након битке код реке Алије, Капитолски брежуљак био је део града који је избегао варварско освајање, јер су га утврдили римски бранитељи.

Капитолска кордоната (средиште слике) која води од Виа дел Театро ди Марчело до Пјаца дел Кампидољо.

Када је Јулије Цезар претрпео несрећу током свог Тријумфа, јасно увидевши Јупитеров бес због својих дела у грађанском рату, приступио је брежуљку и Јупитерову храму на кољенима ради уклањања несретног омена (упркос томе, убијен је шест месеци касније, а Брут и остале убице закључале су се у храм одмах након убиства).[6] Веспазијанов брат и нећак били су такође опседани у храму током Године четири цара (69.).

Табуларијум, смештен у подземљу испод пјаце и врха брежуљка, заузима истоимену зграду саграђену у 1. веку пне. и чува римске државне списе. Табуларијум гледа са стране на Римски форум. Главна атракција Табуларијума, осим саме грађевине, је Веиовисов храм.

Током дугог раздобља старог Рима, Капитолски брег био је географски и церемонијални центар. Међутим, до времена ренесансе, бивши центар био је неугледни конгломерат зграда склоних паду и место погубљења криминалаца.[7]

Средњи век[уреди | уреди извор]

Црква свете Марије од Небеског Олтара налази се уз трг, смештена близу места где је некад стајао антички аркс или цитадела. На њеној бази налазе се остаци римске инсуле с више од 4 складишта видљива с улице.

У средњем веку сакрална функција брежуљка засењена је одређивањем брежуљка као центра цивилне власти у Риму који је као комуна поново оживео у 11. веку. Градска власт била је сада чврсто под папином контролом, али је Капитол постао позорница многих покрета урбаног отпора попут драматичних сцена поново оживљене републике Коле ди Риенца. Последица тога било је окруживање пјаце постојећим зградама све до 16. века.

Микеланђело[уреди | уреди извор]

Микеланђелова систематизација Кампидоља, гравура Етјена Дуперака, 1568.

Постојећи дизајн Пјаце дел Кампидољо и околних палата (palazzo) осмислио је славни ренесансни уметник и архитекта Микеланђело Буонароти у раздобљу од 1536. - 1546. На врхунцу своје славе фарнески папа Павле III поверио је Микеланђелу овај посао, пошто је желио да симбол новог Рима импресионира Карла V који је требало да дође у град 1538.

Микеланђелови први дизајни за пјацу и ремоделовање околних палата датирају из 1536. године. Делотворно је преокренуо класичну оријентацију Капитола у симболичкој гести којом је римски цивилни центар окренут од римског Форума, усмеривши га према папинском Риму и хришћанској цркви у форми базилике св. Петра.

Редослед Кордонато пјаце и средишње палате је прво урбано увођење „култа оси” које ће заокупити италијанске планове вртова и досећи остварење у Француској (Гиедион 1962).

Спровођење дизајна био је спор посао: иако је мало ствари довршено за време Микеланђеловог живота („Кордоната” није била готова када је цар Карло стигао, а царска група је требало да се узвере уз падине до Форума како би видели радове у току), радови су настављени држећи се изворних Микеланђелових замисли, те је Кампидољо довршен у 17. веку. На дизајн плочника требало је сачекати још три века.

Пјаца[уреди | уреди извор]

Птичија перспектива на гравури Етјена Дуперака показује Микеланђелово решење проблема простора на Пјаци дел Кампидољо. Чак и са новим фасадама које су биле усредоточене на нову палату са стране, простор је био трапезоидан, а фасаде нису биле окренуте једна насупрот другој као у квадрату. Још је гора ствар што је цело место било нагнуто (налево на гравури). Микеланђелово решење било је коренито. Три ремоделоване палате затварале су хармоничан трапезоидан простор, којем се приступале степенице на косини назване „Кордоната”. Будући да савршени облици не би функционирали, његов очигледан овал постављен на плочнику заправо је јајолик, ужи на једном крају од другог краја. Травертински дизајн постављен на плочнику савршеног је нивоа: уоколо његовог опсега ниске степенице се уздижу и завршавају у плочнику како нагиб захтева. Његов центар полагано извире тако да се осећа као да се стоји на изложеном сегменту читавог гигантског јајета, али закопаног у центру града у центру света, као што је истакнуо Чарлс де Толни, историчар који је проучавао Микеланђела,[8] испреплетена дванаестокрака звезда ствара суптилан однос са констелацијама, окрећући се око овог места названог Caput mundi или „глава света”. Овај дизајн плочника папе нису никад спровеле веројатно слутећи скривени садржај мање хришћанског увоза. Бенито Мусолини је наредио да се плочник доврши према Микеланђеловом дизајну 1940. године.

Реплика коњаничког кипа Марка Аурелија.
Пјаца дел Кампидољо, на врху Капитолског брежуљка, с фасадом Палаца Сенаторија.
Марко Аурелије[уреди | уреди извор]

У средини је, не према Микеланђелову укусу, стајала једина коњаничка бронза која је преживела од антике, приказујући Марка Аурелија, цара филозофа. Микеланђело је осигурао непретпостављени пиједестал за њега. Једини разлог да је ова скулптура преживела лежи у чињеници да је власт хришћанске цркве током средњег века мислила да кип приказује цара Константина, првог римског цара који је легализирао хришћанство у царству, и који се прекрстио на хришћанску веру на самртничкој постељи (337). Данашња бронза постављена на том месту је модерна копија, а оригинал се чува у оближњем Палацо деи Консерватори.

Палаци[уреди | уреди извор]

Микеланђело је осигурао нове изгледе за две службене зграде римске цивилне власти, Палацо деи Консерватори, Сенаторио, и коначно Нуово. Подножни надлучени мотив у читавом дизајну Кампидоља јесу сегментални забати над прозорима, који дају благи скок потпуно угаоној водоравно-окомитој равнотежи дизајна. Три палате (palazzi) сада су дом истакнутим Капитолским музејима.

Палацо деи Консерватори[уреди | уреди извор]

Palazzo dei Conservatori („Палата Конзерватора”), изворно назван Палацо Кафарели, саграђена је у средњем веку за локалне магистрате на врху храма из 6. века п. н. е. посвећеном Јупитеру названом „Максимус Капитолинус”. Први се пут користио дивовски ред који се простирао на два спрата с појасом коринтских стубова и супсидијарних јонских стубова који су ограђивали приземне отворе лође и прозоре на првом спрату. Други дивовски ред служио је касније за екстеријер базилике св. Петра. Његову фасаду је обновио Микеланђело у 1530-има, као и други уметници више пута касније.

Палацо Сенаторио[уреди | уреди извор]

Саграђен током 13. и 14. века, Палацо Сенаторио („Сенаторска палата”) стоји над Табуларијумом који је некад удомљавао архиве античког Рима. Блокови пеприно мрамора уграђени у Табуларијум поново су кориштени на левој страни палате и углу звоника. Данас се ту налази римска градска управа. Двоструке степенице дизајнирао је Микеланђело. Фонтана испред стуба садржи речне богове Тибера и Нила, као и Deu Romu (Минерву). Звоник је дизајнирао Мартин Лонгхи Старији, а саграђен је између 1578. и 1582. Тренутну фасаду дизајнирали су Ђиакомо дела Порта и Ђироламо Рајналди.

Палацо Нуово[уреди | уреди извор]

Како би се трг симетрично затворио и сакрио торањ Аракоели, започело се 1603. с градњом „Нове палате” (Palazzo Nuovo). Палацо Нуово је довршена 1654, а отворена за јавност 1734. Њена фасада дуплира ону на Палацу деи Консерватори. Другим речима, идентична је копија направљена кориштењем Микеланђелових нацрта када је редизајнирао Палацо деи Консерватори век раније.

Блиски поглед на кордонату на Капитолском брежуљку. Степенице лево воде до цркве Свете Марије на Аракоелију.

Балустраде[уреди | уреди извор]

Балустраде истакнуте скулптурама на врху дивовских стубова који наткривају композицију, један су од најутицајнијих Микеланђелових дизајна. Два масивна античка кипа Кастора и Полукса који украшавају балустраде нису како их је поставио Микеланђело, који се сада налазе испред Палаца дел Квиринале.

Кордоната[уреди | уреди извор]

До старијих и стрмијих степеница које воде до Аракоели, Микеланђело је поставио монументално широке степенице (цордоната), које се нежно и постепено уздижу уз брдо све до високе пјаце, тако да је Кампидољо чврсто окренуо леђа римском Форуму над којим је некад господарио. Саграђене су да буду довољно широке како би се коњаници могли успети на брдо без сјахивања. Ограду наткривају два кипа египатских лавова у црном базалту који се налазе на њезиној бази, те мраморни прикази Кастора и Полукса на њезином врху.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Ла Регина, Адриано, ур. (2007) [2004]. Арцхаеологицал Гуиде то Роме. Рицхард Садлеир (транс.) (Неw упдате изд.). Елецта. стр. 105. 
  2. ^ Цапитолиум ин Цхарлтон Т. Леwис анд Цхарлес Схорт (1879) А Латин Дицтионарy, Оxфорд: Цларендон Пресс
  3. ^ Серв. ад Верг. А. 8, 345, анд Арн. 6, п. 194
  4. ^ Харпер, Доуглас. „Цапитол”. Онлине Етyмологy Дицтионарy. 
  5. ^ Ходгкинс, Георге W. (1960). „Наминг тхе Цапитол анд тхе Цапитал”. Рецордс оф тхе Цолумбиа Хисторицал Социетy, Wасхингтон, D.C. 60/62: 36—53. ЈСТОР 40067217. 
  6. ^ Анциент Wорлдс: "Монс Цапитолинус" Архивирано 2005-05-22 на сајту Wayback Machine.
  7. ^ Wаллаце, Wиллиам (2010). Мицхелангело: Тхе Артист, тхе Ман, анд Хис Тимес. Цамбридге: Цамбридге Университy Пресс. стр. 229-231. 
  8. ^ Дие спäтен арцхитектонисцхен Пројекте Мицхелангелос. Хамбург, 1929.

Литература[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Kapitol na Vikimedijinoj ostavi.

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Kapitol_(Rim)&oldid=27675082”