Коста Вујић

Коста Вујић
Датум рођења	1824.
Место рођења	Земун
Датум смрти	1909.
Место смрти	Београд

Коста Вујић (Земун, 1. мај 1829. (у неким изворима 1824) — Београд, 26. март 1909) био је професор немачког језика Прве београдске гимназије и једна од знаменитијих личности Србије XIX века.

Биографија

Рођен је 1829. године у Земуну где је завршио српску и немачку школу. У Сремским Карловцима је похађао пет разреда гимназије, а шести је завршио у Првој мушкој гимназији у Београду. Поред Филозофског факултета који је завршио у Београду, две године је похађао и Мудрословно одељење Правног факултета Лицеја.

Склопио је новембра 1857. године контракт (уговор) за рад у београдској гимназији. Током свог службовања у Београду (од 1857/1858; 1872), Крагујевцу, Пожаревцу, Зајечару, Неготину и Шапцу (1876), предавао је немачки и српски језик, српску историју, историју српске књижевности, црквено певање и био диригент ученичког хора Крагујевачке полугимназије (од 1858).

Погрешно се сматра да је Коста у младости је био присни пријатељ песника Бранка Радичевића. Реч је медицинару званом "Прота" истог имена и презимена, сину београдског проте Вујића, а који је иначе умро као млад лекар, од туберкулозе. Био је помоћник уредника и уредник (1860-1865) „Српских новина“ Милоша Поповића, објавивши у њима велики број прилога. Једно време сарађивао је и у часопису „Школа“ Милана Ђ. Миличевића. Превео је књигу "Историја Ђорђа Кастриотића".

Када је предавао српски језик у Београду, један бивши ученик у својим успоменама је оставио белешке о њему, као свом професору. Бавио се његовим ликом и одликама. Био је Коста виђен споља: "омален, шишкав, трбушаст, зарастао у сало, широких уста, која су покривали, широки проседи бркови пожутели испод носа од дувана." А када је реч о његовом карактеру: "Иначе је Вујић, ваља истину рећи био човек добричина и незлобив." Као наставнику: "Коста Вујић није имао великих професорских амбиција. Био је попустљив према учењу и успеху својих ђака, само ако га они не секирају. Али је зато био феноменални гурман."

Био је боем и велики гурман и свакодневно је ручавао у четири гостионице. Супу је јео код „Руског цара“; говедину код „Коларца“, вариво код „Балкана“ а печење уз чашу вина код „Париза“ или у "Великој Србији".

По властитој жељи је пензионисан априла 1889. године, као предавач у Другој београдској гимназији. Те године је примио орден Св. Саве IV степена. Професор Коста Вујић који се никада није оженио, а био познат по добром апетиту, умро је једног поподнева у свом стану. Полиција је известила београдску општину и извршен је попис његових ствари "пошто умрли нигде никог нема". Сахрањен је 1909. године на Новом гробљу, у гробници коју је за живота подигао.

Чувени ученици професора Косте Вујића

Професор Коста Вујић је био близак са својим ђацима. Једна од његових реченица при крају службовања у гимназији је била:

Нешто ми говори да ће се у будућности о мени знати само по томе што сам био професор сјајних будућих имена

Управо та његова последња генерација остала је упамћена по плејади ученика који су касније постали славни. Између осталих његови ђаци били су: Јован Цвијић, Јаша Продановић, Љубомир Стојановић, Михаило Петровић Алас, Павле Поповић, Милорад Митровић и Пера Тодоровић.

Шешир професора Косте Вујића

Читајући текст академика Михаила Петровића – Мике Аласа, који је поводом стогодишњице Прве мушке гимназије објавио Јеж 1938. године, Милован Витезовић се упустио у истраживање те славне генерације. Тако је настао сценарио за ТВ драму 1971. године, а 1983. године роман под називом Шешир професора Косте Вујића.

Види још

• Шешир професора Косте Вујића (филм из 1972)
• Шешир професора Косте Вујића (филм из 2012)