Милован Витезовић

С Википедије, слободне енциклопедије
Милован Витезовић
Milovan Vitezović.jpg
Витезовић на сајму књига у Београду, 2013. године
Пуно имеМилован Витезовић
Датум рођења(1944-09-11)11. септембар 1944.
Место рођењаТубићи, код Косјерића, Србија под окупацијом
Датум смрти22. март 2022.(2022-03-22) (77 год.)
Место смртиБеоград, Србија
Држављанствосрпско
НародностСрбин
Најважнија дела

Потпис

Милован Витезовић (Тубићи, код Косјерића, 11. септембар 1944Београд, 22. март 2022) био је српски писац и универзитетски професор.

Писао је песме, романе, есеје, критике, афоризме, филмска и ТВ сценарија. Објавио је око педесет књига у преко двеста издања; заступљен је у преко педесет антологија српске и светске поезије, прозе, књижевности за децу, афоризама, фантастике и телевизијских драма.

Књиге је објављивао на немачком, енглеском, румунском, француском, италијанском, словеначком, македонском, руском, мађарском, и грчком језику. Превођен је и објављиван у периодици и антологијама на пољском, чешком, летонском, мађарском, француском, шведском, хебрејском, кинеском, бугарском и албанском језику. Афоризми су му објављивани у низу европских новина, од хамбуршког Стерна, до московске Недеље, превођени и на грчки, румунски, хебрејски, шведски, италијански и друге језике.

Био је један од ретких српских писаца чија је књига била забрањена, па чак и спаљивана у свом првом издању; ради се о збирци афоризама Срце ме је откуцало. Његови сатирични текстови често су објављивани у Јежу. Аутор је многих телевизијских драма и серија, текстова за позоришна извођења и филмских сценарија. Телевизијски филмови снимљени по његовим сценаријима приказивани су на европским телевизијама ОРФ и ЗДФ.

Серија Вук Караџић донела му је Европску награду за телевизију.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је у селу Тубићизасеоку Витезовићи) код Косјерића 11. септембра 1944. године. Школовао се у Тубићима, Косјерићу, Ужицу и Београду; дипломирао је на Филолошком факултету, одсек општа књижевност, потом и на Факултету драмских уметности, одсек драматургија.

Био је оперативни уредник у Књижевним новинама; у омладинској ревији Сусрет омладине, радио је као уредник за књижевност до 1969. године, а од тада као уредник гласила Чивија. Функцију уредника играних серија на РТС-у имао је од 1977. до 1991. године, када постаје главни уредник Уметничко–забавног програма РТС-a. Био је члан Удружења књижевника Србије и српског ПЕН центра; говорио и писао за Националну ревију, магазин о националној баштини Србије. Изабран је за председника Удружења књижевника Србије 2018. године.

Када је у ратном стању током НАТО бомбардовања добио наредбу да направи списак људи Уметничког програма за принудне одморе и изгледно отпуштање, послао је списак са само једним именом – Милован Витезовић. Зато је суспендован, смењен и послат на принудни одмор, који се одужио годинама.

На Академију уметности позван је да у звању доцента од 2001. године предаје Филмски и ТВ сценарио. Након тога био је у звању редовног професора на Катедри за драматургију.

Управни одбор Удружења књижевника Србије предложио га је 30. марта 2012. за дописног члана Српске академије наука и уметности, али није изабран.[1] Изабран је за академика Академије науке и умјетности Републике Српске 2021. године.

Отворио је 64. Београдски сајам књига 20. октобра 2019. године.[2]

Преминуо је у Београду, 22. марта 2022. године, услед компликација изазваних корона вирусом.[3][4] Сахрањен је 26. марта на гробљу Лешће.[5]

Награде[уреди | уреди извор]

Добитник је бројних награда од којих су најзначајније: Змајеве дечје игре (1978. год.), Велике Базјашке повеље у Букурешту 2005. године, Кочићева награда (2005. год.) – Република Српска, Златно Гашино перо (2006. год.), награда Гласа јавности Меша Селимовић друго место (2000. год.).

Био је кандидат за Антологију најбољих светских сатиричара која је објављена у САД 2007. године.

У Новом Саду, јуна 2007. године, припала му је част да добије Змајев песнички штап и отвори Змајеве дечје игре, највећи фестивал дечјег стваралаштва у Европи.

Добитник је руског одликовања "Златни витез". Примљен је у руски ред Витезова словенске духовности, културе и уметности.

Екранизација његовог романа Лајање на звезде освојила је престижну домаћу награду Златна новосадска арена и награду фестивала у Херцег Новом.

Патријарх српски Иринеј га је 22. фебруар 2012. одликовао Орденом Светог деспота Стефана,[6][7] а 2. фебруара 2017. Орденом Светог Саве другог степена.[8]

Од 2020. године био је члан међународне Словенске академије.[9]

Књижевни рад[уреди | уреди извор]

Као приповедач, ток радње водио је неосетно, спонтано и с много хумора прилагођеног ситуацији; дела му се одликују развијеном фабулом, анегдотском нарацијом, потпуно дочараном атмосфером доба о коме је говорио. Опсег тема којима се Витезовић служио веома је широк, од историјских личности и догађаја, преко измишљених ликова нашег времена, па до омладинског штива које представља хронику младости свих нас. У својим делима пружао је не само увид у живот и свет ликова, већ слика различите пределе дајући општу слику простора и времена. Радови Милована Витезовића заузели су место у школској лектири, такође и у немачкој средњошколској читанки. Као гост-уредник у Заводу за уџбенике и наставна средства, у едицији капиталних издања уредио је изабрана дела Богдана Поповића, Јована Скерлића, Милана Кашанина и Стојана Новаковића. Саставио је неколико антологија, међу којима и Антологију савремене српске сатиричне приче (1979).[10] Један је од приређивача Сабраних дела Симе Милутиновића Сарајлије (Бачка Паланка).

Његов роман „Чарапе краља Петра” је 2013. године преведен на италијански језик.[11]

У 2013. приредио је и објавио капитално дело „Свети Сава у руском царском летопису”.[12]

Хајдук Вељко Петровић, Европске године кнеза Милоша и Чарапе краља Петра су историјски романи на чијој је грађи Витезовић радио готово двадесет година.

У рукопису му је остао „Роман са Ћопићем”.[13]

Десет одабраних афоризама[уреди | уреди извор]

  • Партијске књижице се најчешће носе у новчанику!
  • Ко пева зло не мисли. Ко мисли није му до песме!
  • У мрачним временима храброст је бити свитац!
  • Пао је за отаџбину природном смрћу!
  • Не вреди преврнути лист. Књига је иста!
  • У лажи су кратке ноге, али се не виде иза говорнице!
  • Лака им била црна отаџбина!
  • Мислим, дакле, сумњам да постојим!
  • Жене често не знају шта хоће, али остварују своје намере!
  • Голуб мира је превртач![14]

Дела[уреди | уреди извор]

Романи[уреди | уреди извор]

  • Шешир професора Косте Вујића (1983)
  • Лајање на звезде (28 издања) (1978)
  • Милена из Кнез Михаилове
  • Света љубав
  • Хајдук Вељко Петровић
  • Европске године кнеза Милоша
  • Чарапе краља Петра
  • Симфонија Винавер
  • Синђелић се са сунцем смирио
  • Принц Растко
  • Бурлеска у Паризу
  • Кад је невен био сунце
  • Госпођица Десанка

Књиге афоризама[уреди | уреди извор]

  • Срце ме је откуцало
  • Мождане капи
  • Мисларица
  • Луди драги камен
  • Човече, наљути се
  • Витешки кодекс

Збирке песама за децу[уреди | уреди извор]

  • Ја и клинци ко песници (1971)
  • Ђачко доба Шумарице (1972)
  • Ђачко доба (1977)
  • Наименовања (1981)
  • Изабрано детињство (1981)
  • Мој деда је био партизан (1981)
  • Како подићи небо (1986)
  • Детињство памети (1987)

Телевизијске драме и серије[уреди | уреди извор]

Текстови за позоришна извођења[уреди | уреди извор]

  • Диско
  • Тесно доба
  • Усклађивао луд збуњеног
  • Добро дошли..

Сценарија за филм[уреди | уреди извор]

Галерија[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „За дописне чланове САНУ предложено 18 књижевника”. Радио-телевизија Републике Српске. 30. 3. 2012. Приступљено 31. 3. 2012. 
  2. ^ Вулићевић, Марина (20. 10. 2019). „Свечано отворен Сајам књига”. Политика. Приступљено 21. 10. 2019. 
  3. ^ „Umro je Milovan Vitezović”. Blic. 22. март 2022. 
  4. ^ „ОБЈАВИО 40 КЊИГА, НЕМА ЖАНРА У КОМЕ СЕ НИЈЕ ОКУШАО: Богата биографија Милована Витезовића”. Вечерње новости. 22. 3. 2022. Приступљено 22. 3. 2022. 
  5. ^ САХРАЊЕН МИЛОВАН ВИТЕЗОВИЋ: Породица и колеге одали последњу почаст чувеном писцу („Вечерње новости”, 26. марта 2022)
  6. ^ „СПЦ одликовала Витезовића”. Радио-телевизија Републике Српске. 22. 2. 2012. Приступљено 23. 2. 2012. 
  7. ^ „Миловану Витезовићу Орден Светог Деспота Стефана”. Радио-телевизија Републике Српске. 21. 2. 2012. Приступљено 22. 2. 2012. 
  8. ^ Патријарх Иринеј одликовао Милована Витезовића („Политика”, 2. фебруар 2017)
  9. ^ „ПРИЗНАЊЕ ИЗ МОСКВЕ: Милован Витезовић и Милан Димитријевић нови чланови Међународне словенске академије”. NOVOSTI (на језику: српски). Приступљено 2021-01-01. 
  10. ^ Лексикон "Ко је ко у нашем хумору, сатири и карикатури", Ошишани јеж. 1998. pp. 33.
  11. ^ „Чарапе краља Петра” на италијанском („Вечерње новости”, 24. децембар 2013)
  12. ^ „Свети Сава у руском царском летопису | Српска Православна Црква [Званични сајт]”. www.spc.rs. Приступљено 2020-12-21. 
  13. ^ Витезовић, Милован (5. 4. 2022). „ЗЛАТНИ ДАР И СТРАШНА СУДБИНА: "Мек као душа", каже наш народ за добар и свеж хлеб”. Вечерње новости. Приступљено 10. 4. 2022. 
  14. ^ Избор из књига: Срце ме је откуцало (први пут 1969), Срце ме је откуцало (други пут 1978), Мождане капи (1980) и Мисларица (1982)

Спољашње везе[уреди | уреди извор]