Љубомир Стојановић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Љубомир Стојановић
Љубомир Стојановић.jpg
Љубомир Стојановић
Биографија
Датум рођења (1860-08-18)18. август 1860.
Место рођења Ужице
 Кнежевина Србија
Датум смрти 16. јун 1930.(1930-06-16) (69 год.)
Место смрти Праг
 Чехословачка
Професија филолог
Универзитет Велика школа
Политичка
партија
Народна радикална странка
Самостална радикална странка
Републиканска странка

Љубомир Стојановић (понекад помињан као Љуба Стојановић; Ужице, 6/18. август 1860Праг, 16. јун 1930) био је српски државник, политичар и филолог, редовни члан Српске краљевске академије.

Биографија[уреди]

Филолог и историчар по образовању, Љубомир Стојановић је завршио Филозофски факултет Велике школе у Београду, а усавршавао се у Бечу, Петрограду и Лајпцигу. Стојановић је најпре био гимназијски професор, а потом професор на Великој школи у Београду од 1891. до 1899. године. У политику је ушао 1897, као члан Народне радикалне странке. Као оснивач и председник Самосталне радикалне странке, произашле из издвајања млађих радикала из Народне радикалне странке, после 1901. године (странка званично од 1905) био је више пута министар просвете и црквених дела (1903, 1904, 1906, 1909) у Србији, под демократском и уставном владавином краља Петра I Карађорђевића. У два наврата био је и председник самосталске владе (1905-1906). Избори које је спровела самосталска влада Љубомира Стојановића (23. јула 1905), остали су запамћени као наслободнији у низу парламентарних избора спроведених по Уставу од 1903. године. Државни саветник био је од 1910. до 1912, током Првог светског рата

После Првог светског рата Стојановић је био један је од оснивача Републиканске странке и први председник њеног Главног одбора. Од 1913 до 1923. године био је секретар Српске краљевске академије наука, будуће Српске академије наука и уметности; врло активан на научном пољу. Стојановић је објавио издања великог броја старих рукописа, докумената, записа, натписа, родослова и писама: Мирослављево јеванђеље, Стари српски натписи и записи (6 књ.), Стари српски родослови и летописи, каталоге рукописа Српске краљевске академије, Народне библиотеке у Београду и друго. Стојановић је објављивао и критички приређена дела Вукова, укупно 17 томова, од којих је најзначајнија Вукова преписка. Писао је и приређивао уџбенике граматике за средње школе, студије о старим српским штампаријама, српским црквама од 15. до 16. века, о архиепископу Данилу, а као најзначајније дело издваја се биографија Живот и рад Вука Стефановића Караџића. Описиван је као моралиста у политици: „Други један цензор јавних нарави, Љуба Стојановић, више се бунио на људе што су онакви какви су, него што је испитивао зашто су такви. С његовим, у неку руку, тоталитарним схватањем демократије, на лењир изведене, савршене у поретку и људима, он је у потцењивању свега данашњег полазио од онога што би у далекој будућности једног дана требало бити, зато је свој суд о свему секао као на пању. Прилазити „необрађеним масама“ са тежњом да их разуме и стрпљиво их преображава, он није умео. С тим и таквим непоткупљивим ставовима, Љуба Стојановић ни на који начин није желео удовољавати вољи бирача, и зато је приликом постављања његове кандидационе листе у округу, објашњавања са народом, уместо њега, то морао чинити неко други. Несавитљив у свом моралном аскетизму, независан од свега и свакога и готов на свако лично самопрегоревање, Љуба Стојановић није могао да појми да свако други није у стању да поступа као он, у каквим год приликама био - личним, породичним, с каквом год главом и оптерећењем у глави...“

Објавио је монументално дело о средњовековним српским изворима „Стари српски записи и натписи“ у 6. томова: 1. књига 1902. на 480 страна; 2. 1903. године на 482 стране; 3. 1905. године на 487 страна; 4. 1923. године на 227 страна; 5. 1925. године на 334 стране; 6. 1926. године на 347 страна.

У Ужицу је постојала његова родна кућа, али је срушена априла 2016. године.[1][2][3]

Изабрана дела[уреди]

  • Српски родослови и летописи, уредио их Љ. Стојановић, У Београду : Краљевско-српска државна штампарија, 1883.
  • Мирослављево јеванђеље (Évangéliaire ancien serbe du prince Miroslav), Preface (in Serbian and French) and notes (pp. 203-229) by Ljubomir Stojanović. - "Édition de sa majesté Alexandre I roi de Serbie" p. [iv], Fotografska reprodukcija i štampa c. i k. dvorskog umetničkog zavoda Angerera i Gešla, u Beču, 1897.
  • Вук Стефановић Караџић : његов рад на српском језику и правопису : говор проф. Љуб. Стојановића у свечаној седници академијског савета Велике школе на дан преноса Вукових костију из Беча у Београд 20. септембра 1897. године, Љуб. Стојановић, Београд : Државна штампарија Краљевине Србије 1899.
  • Старе српске штампарије, од Љуб. Стојановића, Београд : Нова електрична штампарија Петра Јоцковића, 1902.
  • Каталог Народне библиотеке у Београду. Књ. 4, Рукописи и старе штампане књигећћ, саставио Љуб. Стојановић, Београд : Краљ.-српска државна штампарија, 1903.
  • Српска граматика за III разред гимназијећћ, саставио Љуб. Стојановић, Београд : Велимир Валожић, 1913.
  • Живот и рад Вука Стефановића Караџића : (26. окт. 1787 + 26. јан. 1864), написао Љуб. [Љубомир] Стојановић, Београд, Геца Кон, 1924, XXIV-783 стр.
  • Старе српске повеље и писма. Књ. 1, Дубровник и суседи његови. Део 1, средио Љуб. Стојановић, Београд : Српска Краљевска Академија, 1929.

Референце[уреди]

Литература[уреди]

  • Милан Грол: „Искушења демократије“, Службени гласник, Београд 2006.
  • Љубомир Стојановић: живот и дело / Научни скуп „Љубомир Стојановић - живот и дело“, (Ужице, април 18-19. 2002); уредник Видан Николић; Ужице: Учитељски факултет, 2002.
  • Душан Т. Батаковић: Нова историја српског народа, Београд 2000.

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]