Пређи на садржај

Lavlja gljiva

С Википедије, слободне енциклопедије

Лавља гљива
Научна класификација
Царство:
Fungi
Дивизија:
Basidiomycota
Класа:
Agaricomycetes
Ред:
Russulales
Породица:
Hericiaceae
Род:
Hericium
Врста:
H. erinaceus
Биномно име
Hericium erinaceus
Синоними
  • Clavaria erinaceus
  • Dryodon erinaceus
  • Hydnum erinaceus

Лавља гљива или Hericium erinaceus је јестива гљива са лековитим вредностима, која је позната као лавља грива или јеж печурка. Природно расте на северној земљиној полулопти, махом у Америци, Кини и Јапану, у Европи је веома ретка. Међутим због својих својстава данас се узгаја у вештачки контролисаним условима, широм света. У природи расте на увенулом дрвећу, обично буковом или храстовом. Иако популарна у источњачкој традиционалној кухињи, тек од задње деценије прошлог века се убраја у лековите и у научним круговима, када су спроведена озбиљна научна истраживања Веома тешко се проналази пошто је високо на деблу, па је сакупљачи и не примећују. Састоји се од клупка белих нити дугих неколика милиметара, а понекад и више центиметара. Занимљива је зато што нема шеширић нити дршку. Гљива је изванредног укуса који подсећа на морске плодове. Због способности обнове и регенерације човековог нервног система добила је назив "природна храна за неуроне", а јапански стручњак проф. Каwагисхи ју је назвао гљивом 21. века због успеха у лечењу деменције.[1]

Састав лавље гљиве[уреди | уреди извор]

Здравствено-благотворне биоактивне компоненте лавље гљиве[уреди | уреди извор]

Једињења Благотворне биоактивности
β-глукан (полисахариди) (нпр. β-1,3-разгранати-β-1,6-глукан са ламинарин сличном троструком хеликсном усаглашеношћу) Анти-канцерогене, имуно-модулаторне, неуро-заштитне и анти-оксидантне
ХЕП1 (хетерополисахаридни, са (1—6)-повезан са α-D-галактопиранозил кичменим стубом)) Анти-канцерозне, имуно-модулаторне
ХЕПФ3 (хетерополисахарид, са разгранатом пентасахаридном понављајућом јединицом) Анти-канцерозне, имуно-модулаторне
Ендо-полисахариди Хепато-заштитне и анти-оксидантне
Остали полисахариди:6-метил-2,5-дихидроксиметил-γ-пиранон; 2-хидроксиметил-5-α-хидроксиетил-γ-пиранон; 4-хлоро-3,5-диметоксибензоични метал естар 4-хлоро-3,5-диметоксибензоична киселина Широк спектар здравствено благотворних ефеката укључујући анти-канцерозне и имуно-модулаторне активности
Једињена липида: мешавина палмитинске и стеаринске киселине; бехенинске киселине и мешавина тетракозанске киселине Широк спектар здравствено благотворних ефеката
Хериценон Б (фенолно једињење) Анти-агрегација тромбоцита (заштита од инфаркта миокарда, можданог удара, итд.)

Примена лавље гљиве у медицини[уреди | уреди извор]

Лавља гљива као храна за неуроне[уреди | уреди извор]

Лављу гљиву називају природном храном за неуроне, због њене способности да обнавља нервни систем. Јапанци су јој наденули надимак „гљива 21. века“, у складу са слоганом према којему је ово столеће посвећено мозгу. Печурке садрже активне састојке одговорне за лечење живаца и побољшавање мождане функције. Амерички и кинески стручњаци успели су из лавље гљиве издвојити 2 активна састојка хериценон и еринацин који подстичу производњу фактора неуронског раста (НГФ).Фактор неуронског раста је беланчевина која игра значајну улогу у здрављу и дуговечности неколико врста нервних ћелија у централном и перифером систему. Споменуте активне материје из лавље гљиве успевају да утичу на мозак зато што због своје ниске молекуларне тежине лако прелазе из крвотока у мозак. Ова гљива се такодје, због свог хемијског састава, лако и ефикасно апсорбује у организам. Установљено је да она успешно обнавља мијелински омотач нервних ћелија, поспешујући проводљивост нервних сигнала кроз ткиво. Ова функција лавље гљиве је сврстана међу најзначајније препарате код третирања мултипле склерозе и дистрофије мишића. Такође, због поспешивања тзв. НГФ (нерве гроwтх фацтор), односно фактора раста нервног ткива, незаобилазна је код Алцхајмерове болести и код деменције. Уопште, изузетна је код свих обољења нервног система, што потврђују и водећи светски истраживачи.[2]

Антиоксидативне активности[уреди | уреди извор]

Оксидативни стрес је укључен у неколико дегенеративних процеса, болести и синдрома, укључујући рак, кардиоваскуларне компликације, неуродегенеративне болести и широк спектар поремећаја повезаних са старењем. За ово су од посебног интереса, суплементи исхрани или природни лекови који имају антиоксидантне активности. Постоје следеће активности екстракта топле воде Х.еринацеус: анти-оксидантни индекс, сакупљање слободних радикала и инхибиторне активности пероксидација липида. Утврђено је да екстракт мицелијума Х.еринацеус има богат фенолни садржај и да има потенцијал смањења антиоксидативну моћ гвожђа. За екстракт свежих плодоносних тела је такође утврђено да има потентну активност сакупљања 1,1-дифенил-2-пикрихидразил радикала. Екстракт плодоносног тела, осушен у пећи, био је одличан у смањивању степена избељивања каротена. Укупан фенолни садржај и укупна анти-оксидативна активност екстракта, плодоносног тела осушеног у рерни, већа је у односу на екстракт плодоносног тела осушеног замрзавањем или свежег плодоносног тела. Ово може бити случај због генерисања и акумулације Маиллард-ових реактивних производа за које је познато да имају анти-оксидативна својства. У недавној студији је пронађена значајна антиоксидативна активност полисахарида Х.еринацеус против исхемије реперфузијом индукованих оксидативних оштећења бубрега код експерименталних животиња. У тој студији, пред-применом полисахарида гљива је смањен ниво пероксидације липида и повећана антиоксидативна активност ензима код мишева. Анти-оксидативна активност ендо-полисахарида из мицелијума Х.еринацеус је такође документована.[3]

Остале терапеутске активности[уреди | уреди извор]

Пре скоро три деценија, истраживања су показала ефикасност Х.еринацеус терапије гастритиса. Ефекти метанолског екстракта из Х.еринацеус били су тестирани на ЦЦИ4 индуковано оштећење јетре код пацова, који су известили да екстракт има снажно заштитно дејство на оштећење јетре. Ова гљива има својство које доприноси зарастању рана. Ране које су третиране воденим екстрактом плодоносних тела Х. еринацеус су имале појачано убрзано зарастање код експериментално приложених рањених мужјака пацова Спрагуе-Даwлеy. Инхибитори ангиотензин I-конвертујућег ензима (АЦЕ) су коришћени за снижавање крвног притиска и смањење ризика од компликација хипертензије. Топловодни екстракт Х. еринацеус, заједно са неким другим јестивим и лековитим гљивама је показао АЦЕ инхибиторну активност ин витро. Ендо-полисахаридне фракције Х. еринацеус мицелијума гајене на тофу (кинеска храна од пасуља) су показале снажнији хепатопротективни ефекат ин виво.[3]

Друге добробити ове гљиве укључују здраву пробаву, регулацију холестерола, снижење шећера у крви и очување здраве и младалачке коже. Оболели од дијабетеса такође имају корист од гљиве, јер она снижава ниво глукозе и обуздава снажну жеђ својствену шећерној болести. Још један састојак ове гљиве, цијатин, помаже у лечењу чирева и карцинома и једњака. Показало се да полисахариди из ове гљиве снажно подстичу производњу антиоксидирајућих ензима, чиме је ова гљива постала део арсенала за старење.[4]

Галерија[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Узелац Ј, Вукојевић M, Милићев П (1998). Царство гљива. Београд: Грађевинска књига. 
  2. ^ а б в „Примарна употреба”. Херициум еринацесу-лавља грива. Приступљено 25. 12. 2018. 
  3. ^ а б „Јестива гљива са лековитим вредностима”. Јестива гљива са лековитим вредностима. Архивирано из оригинала 02. 02. 2019. г. Приступљено 25. 12. 2018. 
  4. ^ Поднар, Озрен. „Лавља гљива обнавља живчани сустав”. Алтернатива за Вас. Архивирано из оригинала 06. 01. 2019. г. Приступљено 25. 12. 2018. 
Лавља гљива на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Lavlja_gljiva&oldid=25319214”