Ли Си

С Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Ли Си
Ли Си
Ли Си
Име по рођењу李斯
Датум рођења280. п. н. е.
Мјесто рођењаШанг Цај
 Кина
Датум смрти208. п. н. е.
Мјесто смртиКина
ДржављанствоКинеско
Занимањезваничник
ДјеловањеУтицајни министар
ДјецаЛи Јоу, и многа друга деца

Ли Си (цца. 280. пне. - септембар/октобар 208. пне.) био је утицајни премијер (или канцелар) кинеске феудалне државе, а касније и истоимене царске династије Ћин између 246. и 208. пне. Био је познат легалиста и цењени калиграф. Ли Си је служио под два владара: Ћин Ши Хуанг, краљем Ћина и каснијим првим царом Кине - те његовим сином Ћин Ер Шијем.[1] Био је важан и моћан министар који је обликовао државну политику, укључујући војна освајања, драконску централизацију, стандардизацију мерних јединица и писма, као и прогон конфуцијанаца и свих противника легализма. Због метода управљања Кином савремени историчари га описују као једног од најранијих тоталитарних вођа у светској историји.[2]

Животопис[уреди | уреди извор]

Ли Си је био родом из места Шанг Цај (上蔡) у тадашњем краљевству Чу.[3] Тамо је служио као нижерангирани службеник. Незадовољан немогућношћу напредовања у служби у својој домовини одлучио се почети бавити политиком. Након што је учио код познатог филозофа Сјуен Ција, срећу је потражио у држави Ћин, најмоћнијој од свих Зараћених држава.

Тамо је постао гост моћног премијера Лу Бувеја, али и импресионирао његовог штићеника, младог краља Ћин Ши Хуанга. Ли Си је краљу рекао да је Ћин моћна држава, али да никада неће успети да уједини Кину ако дозволи да се свих шест других држава удружи против ње. Уместо тога је предложио да се уз војну силу користи дипломатија, односно да се ратује само против суседа, а склапају савези с удаљеним државама. Ћин Ши је тај савјет послушао, те је до 220. пне. успио да покори свих шест држава.

Једном када је Кина уједињена под Ћин Шин Хуангом, Ли Си је настојао најбруталнијим методама да одржи његову царску власт. При томе је сматрао како велика интелектуална слобода која је карактеризовала Зараћене државе, оличена у Сто школа мишљења, представља пријетњу по новостечено национално јединство, односно да супростављене филозофије и политичке идеологије могу бити језгра нових оружаних и политичких сукоба. Стога је Ли Си одлучио да ће убудуће једино држава имати монопол поучавања филозофије, односно држати политичке и филозофске књиге. Све друге књиге су требале бити спаљене, осим оних који су се тицале медицине, пољопривреде и прорицања. Године 213. пне. је Ли Си те мере спровео царским указом, уз истовремену ликвидацију свих учењака који су се томе противили.

Ли Сијева бруталност је изазвала незадовољство не само код учењака, него и код царевог просвећеног сина Фусуа. Ли Си је стога испословао да се он и генерал Менг Тјен пошаљу на север и боре против народа Сјунгну, односно да граде Велики зид. Цар је, међутим, Фусуа одредио за свог наследника, те се Ли Си забринуо да ће га у случају цареве смрти Фусу као нови цар сменити. Када је цар умро 210. пне. Ли Си се удружио с царским еунухом Џао Гаом и сковао заверу - од јавности је неколико месеци скривана вест о царевој смрти, а у међувремену је кривотворено царево писмо којим се наводно наследником проглашава Ћин Ер Ши, а Фусуу наређује да почини самоубиство. План је успео - преварени Фусу је извршио „цареву” наредбу, а на престоље је ступио Ћин Ер Ши. Међутим, убрзо се испоставило да је млади цар далеко више под Џао Гаовим него под Ли Сијевим утицајем. Супарништво двоје дворјана је окончано када је Џао Гао оптужио Ли Сија за издају. Цар није сумњао у оптужбе те је Ли Сија ухапшен и мучен, након чега је признао све оптужбе. Ли Си је погубљен изузетно окрутном методом званом Пет боли коју је сам био увео у кинеско законодавство.

Доприноси[уреди | уреди извор]

Верујући у високо бирократски систем, Ли Си се сматра централним за ефикасност државе Ћин и успеха њеног војног освајања. Он је такође био инструменталан у систематизацији стандардних мера и валуте у уједињеној Кини. Он је даље помогао у систематизацији писаног кинеског језика проглашавањем империјалног стандарда малог печатног писма које је већ било у употреби у држави Чин. У том процесу, забрањене су варијанте глифова унутар киновог писма, као и варијантне скрипте из различитих региона који су били освојени. То би имало уједињавајући ефекат на кинеску културу хиљадама година.[4] Ли Си је исто тако био аутор Цангђепјена, првог кинеског уџбеника чији фрагменти још увек постоје.[5]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Сима Qиан, Рецордс оф тхе Гранд Хисториан
  2. ^ Херрлее Г. Цреел. Схен Пу-Хаи: А Цхинесе Политицал Пхилосопхер оф тхе Фоуртх Центурy Б. C.. п.138, 151-152
  3. ^ Ли Си, Цханцеллор оф тхе Универсе ин Хаммонд, Кеннетх Јамес (2002). Тхе Хуман Традитион ин Пре-модерн Цхина. Сцхоларлy Ресоурцес, Инц. ИСБН 978-0-8420-2959-9. 
  4. ^ Цхен (陳), Зхаоронг (昭容) (2003). Ресеарцх он тхе Qíн (Цх'ин) Линеаге оф Wритинг: Ан Еxаминатион фром тхе Перспецтиве оф тхе Хисторy оф Цхинесе Wритинг (中央研究院歷史語言研究所專刊) (на језику: Цхинесе). Ацадемиа Синица, Институте оф Хисторy анд Пхилологy Монограпх. стр. 10. ИСБН 978-957-671-995-0.  & 12.
  5. ^ Оутстретцхед Леавес он хис Бамбоо Стафф: Ессаyс ин Хоноур оф Гöран Малмqвист он хис 70тх Биртхдаy, Јоаким Енwалл, ед., Стоцкхолм: Ассоциатион оф Ориентал Студиес, 1994, п 97–113.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Цхéн Зхāорóнг (陳昭容 2003) 秦系文字研究 ﹕从漢字史的角度考察 Ресеарцх он тхе Qíн (Цх'ин) Линеаге оф Wритинг: Ан Еxаминатион фром тхе Перспецтиве оф тхе Хисторy оф Цхинесе Wритинг. 中央研究院歷史語言研究所專刊 Ацадемиа Синица, Институте оф Хисторy анд Пхилологy Монограпх. ISBN 978-957-671-995-0..
  • Леви, Јеан "Хан феи тзу (韓非子)". Ин Лоеwе, Мицхаел (ед., 1993). Еарлy Цхинесе Теxтс: А Библиограпхицал Гуиде. (Еарлy Цхина Специал Монограпх Сериес Но. 2), Социетy фор тхе Студy оф Еарлy Цхина, анд тхе Институте оф Еаст Асиан Студиес, Университy оф Цалифорниа, Беркелеy. 1993. ISBN 978-1-55729-043-4. стр. 115–116..
  • Мицхаел, Франз Цхина тхроугх тхе Агес: Хисторy оф а Цивилизатион. Wествиеw Пресс; СМЦ Публисхинг, Инц. Таипеи. 1986. ISBN 978-0-86531-725-3. стр. 53–67.; 957-638-190-8 (ппбк).
  • Нивисон, Давид С. (1999). "Тхе Цлассицал Пхилосопхицал Wритингс", пп. 745–812. Ин Лоеwе, Мицхаел & Схаугхнессy, Едwард L. Тхе Цамбридге Хисторy оф Анциент Цхина: Фром тхе Оригинс оф Цивилизатион то 221 БЦ. Цамбридге Университy Пресс.
  • Yап, Јосепх П. Wарс Wитх Тхе Xионгну, А Транслатион фром Зизхи тонгјиан. АутхорХоусе, Блоомингтон, Индиана, У.С.А. 2009. ISBN 978-1-4490-0604-4.. Цхаптер 1.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]