Пређи на садржај

Нефронофтиза

С Википедије, слободне енциклопедије
Непхронофтиза
Непхронофтиза је аутозомно рецесивна болест.[1]
Типовиинфантилни, јувенилни и адолесценти
Дијагностички методултрасонографија, биопсија бубрега
Лечењехипертензије и анемије.

Нефронофтиза (скраћено НПХП) је аутозомно рецесивна болест која припада групии цистичних болести сржи бубрега. Болест је карактерише настанком хроничног тубулоинтерстицијског нефритиса и поступним гашењем функције бубрега, што у терминалној фази резултује бубрежном инсуфицијенцијом. Симптоми се јављају у првим годинама живота, док терминална инсуфицијенција бубрега може наступити већ око десете године.[2][3]

Најчешћи узрок болести код код деце је генетски. Откривено је 30 различитих гена (НПХП гена), чије су мутације одговорне за настанак промена у хистолошкој грађи ткива бубрега.[1]

Биопсија бубрега је метода избора за откривање ове конгениталне болести. Прегледом узорка ткива уочене су промене структуре базалне мембране, дифузна интерстицијска инфилтрација/фиброза и тубуларна атрофија. Макроскопски бубрези су најчешће нормалне величине, али је смањена њнихова способност концентрације мокраће.

Раним откривањем болести и на време започетом терапијом одлаже се напредовање оштећења и појава компликација, и тиме скраћује време хоспитализације и смањују трошкови болничког лечења. У стадијуму отказа бубрега примењује се дијализа, док трансплантација бубрега представља методу избора.[2]

Епидемиологија[уреди | уреди извор]

Према Хилденбрандту и сарадницима нефронофтиза чини 10- 25% узрока терминалне бубрежне инсуфицијенције.[4]

Нефронофтиза се јавља самостално или је удружена са аномалијама других органских система.

Етиопатогенеза[уреди | уреди извор]

Примера цилиопатија је главни узрок болести
Етиопатогенеза Wеб.цам

Нефронофтиза као изоловани поремећај и једна од примерних цилиопатија (групе поремећаја функционалности примарних цилија), поседица је мутација 9 НПХП гена. НПХП гени кодирају протеине нефроцистине важне за структурални и функционални интегритет епителних ћелија бубрежних тубула.[4]

Имајући у виду да су примарне, или непокретне цилије саставни део ћелија већине ткива, попут фоторецептора мрежњаче, неурона и епителних ћелија тубула бубрега, њихова улога на апикалној страни епителних ћелија тубула је пренос сигнала изазваних механичким надражајем.

С обзиром на укупну присутност тих органела у бубрегу, губитак њихове улоге ремети пренос кроз надражајне сигналне путеве, који непрестано расте, доводи до настанак многобројних синдрома дисфункција цилијарног апарата епителних ћелија бубрежних тубула, што има за последицу настанак цистичних бубрежних болести и нефронофтизе.

На апикалној страни епителних ћелија везани су за цитоскелет примарних цилија, органела важних у контроли ћелијског циклуса и пролиферације. Примарне цилије кубичног до цилиндричног епитела сабирних каналића учествују у апсорпцији и концентрирању мокраће. Цитоскелет цилија, односно аксонема састављена је од 9 парова микротубула, међусобно повезаних протеином нексином. Везани за аксонему примарних цилија, нефроцистин 1, нефроцистин 2/инверзин, и нефроцистини 3, 4, 5, 8, 9 учествују у процесу преноса надажајних информација изазваних протоком мокраће. Тако добијен надражај преноси се даље унутар ћелија и изазивају каскаду сигналних путева зависних од калцијума. Осим о унутарћелијског преноса надражаја и апсорбција мокраће зависи од пропусности апикалног дела мембране бубрежне епителне ћелије.

Облици болести[уреди | уреди извор]

С обзиром да се симптоми нефронофтизе појављују у различитој доби, разликују се три облика болести: инфантилни, јувенилни и адолесцентни. Сва три облика се манифестују сличном клиничком сликом.

Инфантилни облик

Инфантилни облик је последица мутације НПХП 2 гена, док су преостали гени одговорни за настанак јувенилног и адолесцентног облика. Симптоми инфантилног облика почињу око прве године, и поступно погоршање бубрежне функције доводи до бубрежне инсуфицијенције пре пете године живота. За разлику од осталих облика, често је присутна тешка хипертензија.

Јувенилни облик

Јувенилни облик наступа око тринаесте године живота. Он је најзаступљенији облик нефронофтизе. Подједнако напада дчаке и девојчице.

Адолесцентни облик

Симптоми адолесцентнг облика јављају се у двадесетим годинама живота, а последица су мутација најчешће НПХП 3 гена. Сумњу на дијагнозу изазива појава полиурије, полидипсије и благе протеинурије. Присутне су и ванбубрежне манифестације попут хепаталне фиброзе, хепатомегалије, ретиналне дегенерације, ретинитис пигментосе, менталне ретардација, церебралне атаксије. Неколико година након почетка болести наступа отказ бубрега, који захтева примену дијализе и трансплантацију бубрега.

Нефронофтиза удружена са аномалије других органских систама[уреди | уреди извор]

Осим захваћености бубрега и мокраћног система код 15% оболелих налазе се аномалије других органских систама. Најчешћа обољења је удружено са психомоторном ретардацијом, церебралном атаксијом, перцептивном наглувошћу, хепаторетиналном дегенерацијом, страбизмом, слепоћом. Честа је комбинација полидактилије са аномалијама централног нервног система. Нериетко се налазе хипоплазија плућа и урођене бронхиектазије. Најчешће удружене срчане аномалије су инсуфицијенција митралне валвуле и аортна стеноза. Мутацијом гена, који кодира протеин инверсин, долази до поремећаја органогензе и зато органи заузимају положај обрнут од њиховог нормалног положаја.

Клиничка слика[уреди | уреди извор]

Занци и симптоми болести први пут се јављаљу након прве године живота, а код новорођенчади најчешће се испољавају смањеном порођајном тржинаом. Основну клиничку слику нефронофтизе карактеришу следећи знаци и симптоми

  • Смањење концентрацијске способности бубрежних тубула манифестује се прекомерним стварањем разријеђене мокраће, а болест почиње појавом ноктурије, која не одговара на терапију дезмопресином.
  • Учестале су енуреза, полиурија и полидипсија.
  • Типичан је налаз блага протеинурија, до 500 мг/24 х.
  • Деца су најчешће нормоволемична уз одговарајући унос натријума.
  • Гломеруларна филтрација је у почетку очувана, али напредовањем бубрежног оштећења долази до пораста концентрације уремичних токсина у плазми.
  • Каснији знаци болести су анемија и метаболичка ацидоза.
  • Развој уремије прати мучнина, повраћање, главобоља и општа слабост.
  • Уз анемију, анорексију, смањен унос натријума и поседичну дехидрацију долази до застоја у расту и појаве реналне остеодистрофије.
  • Хипертензија није уобичајени налаз осим код деце са инфантилним обликом болести.

Дијагноза[уреди | уреди извор]

Дијагноза се поставља на основу, лабораторијских налаза, сликовних метода и биопсије бубрега

Лабораторијски налази[уреди | уреди извор]

Увид у природу болести, функционално стање и степен оштећења бубрега може се утврдити одређивањем величине гломеруларне филтрације, концентрационе способности бубрега и способности закисељавања мокраће.

  • Лабораторијске анализа мокраће не открива присутност протеина или је могућа њихова појава у траговима.
  • Није уобичајена појава хематурије.
  • Снижене вредности специфичне тежине упућују на слабу моћ концентрирања мокраће.
  • пХ вриједности мокраће су снижене.
  • Повишена је концентрација натријума а серумске вредноси уреје и креатинина су повећане.
  • Хемоглобин је снижен.
  • Присутна је хипонатријемија, док су вредности калијума нормалне до благо снижене.[5]

Сликовне методе[уреди | уреди извор]

Ултразвучним прегледом се приказују хиперехогени бубрези уредне или смањене величине. Понекад је могуће уочити цисте које испуњавају срж или се налазе на кортикомедуларној граници. Будући да приказ циста ултразвуком зависи од њиховој величини и степеница функције бубрега, налаз циста ултразвуком није пресудан за постављање дијагнозе нефронофтизе. (Доуглас ет ал 1995). Ултразвук представља почетну, најчешће коришћену, поуздану и јефтину методу пробира, и тражи даље извођење биопсије за потврђивање дијагнозе.[6]

Примен јонских и нејонских конратстних средстава и приказа магнетном резонанцијом не препоручује се код оболелих од хроничних бубрежних болести због њиховог нефротоксичног дејства.[7]

Хистолошки налаз након биопсије[уреди | уреди извор]

Макроскопски — бубрези су нормалне величине или благо повећани. На пресеку кроз бубрежни паренхим нејасне су контуре кортикомедуларне границе, испрекидане бројним цистама. Срж бубрега је такође испуњена цистама.

Микроскопски — на попречном пресеку коре, уочавају се атрофија тубула, губитак четкасте превлаке проксималних завијених каналића, и неправилности лумена. Присутна су цистична проширења каналића, и губитак лумена појединих тубула.

Светлосна микроскопија — приказује задебљање и прекид континуитета базалне мембране тубуларног епитела. Прекид континуитета мембране сматра се главним чиниоцем настанка цистичних проширења. Интерстицијум бубрега прожет је упалним ћелијама. У каснијим стадијима наступа фиброза.[8]

Диференцијална дијагноза[уреди | уреди извор]

Ради правилног избора одговарајућих дијагностичких метода и постављања правилне дијагнозе, потребно је препознати карактеристичне симптоме и узети у обзир, диференцијална дијагноатички, истовремено постојање обољења других органских система.

У том смислу важно је диференцијално дијагностички разликовати медуларну цистичну болест од нефронофтизе. Медуларна цистична болест карактерише се аутозомно доминантним обликом наслеђивања, каснијом манифестацијом болести и настанком компликација. Бубрежни застој наступа у одраслој доби. Типичан клинички знак је хипертензија.

Губитак способности концентрације мокраће поступно гашење функције бубрега и настанак уремије присутни су код кроничног пијелонефритиса. Обично је присутан везикоуретерални рефлукс, и учестале су инфекције мокраћног система. Патохистолошка анализа биоптата даје увид у стање интерстицијума и потврђује дијагнозу.[6]

Терапија[уреди | уреди извор]

Терапија обољелих од нефронофтизе је симптоматска. За успех терапије важно је открити болест у раном стадијуму и одговарајућим лечењем успорити напредовање оштећења и спречити настанак компликација.

Комплетна надокнада воде, и регулација електролитског и ацидобазног статуса, један је од битних елемената терапије.

У стадијуму отказа бубрега примењује се дијализа, док трансплантација бубрега представља методу избора, имајући у виду да се болест не враћа у трансплантирани бубрег.[2]

Прогноза[уреди | уреди извор]

Уремија најчешће настаје до 20 године живота, а наступ терминалног бубрежног застоја у инфантилном облику нефронофтизе до 3. године живота, док код јувенилног и адолесцентног облика наступа од 10 – 13 године живота.

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Симмс, Рослyн Ј.; Хyнес, Анн Марие; Елеy, Лорраине; Саyер, Јохн А. (2011). „Непхронопхтхисис: А Генетицаллy Диверсе Цилиопатхy”. Интернатионал Јоурнал оф Непхрологy. 2011: 1—10. ПМЦ 3108105 Слободан приступ. ПМИД 21660307. дои:10.4061/2011/527137 Слободан приступ. 
  2. ^ а б в Ниаудет П, Маттоо ТК, Перроне РД, Ким МС (2013) Цлиницал манифестатион, диагносис, анд треатмент оф непхронопхтхисис.
  3. ^ „Цлиницал манифестатион, диагносис анд треатмент оф бладдер паин сyндроме: литературе ревиеw”. Медицал Сциенцес. 10 (4). 2022-11-26. ИССН 2345-0592. С2ЦИД 254347048. дои:10.53453/мс.2022.11.9. 
  4. ^ а б Хилдебрандт, Ф.; Wалдхерр, Р.; Кутт, Р.; Брандис, M. (1992). „Тхе непхронопхтхисис цомплеx: цлиницал анд генетиц аспецтс”. Тхе Цлиницал Инвестигатор. 70 (9). ИССН 0941-0198. ПМИД 1450635. С2ЦИД 23552302. дои:10.1007/бф00180751. 
  5. ^ Јонес, D. Н.; Рисдон, Р. А.; Хаyден, К.; Барратт, Т. M.; Цхриспин, А. Р. (1973). „Јувениле непхронопхтхисис цлиницал, радиологицал анд патхологицал цоррелатионсхипс”. Педиатриц Радиологy. 1 (3): 164—171. ИССН 0301-0449. ПМИД 4544009. С2ЦИД 28193347. дои:10.1007/бф00974062. 
  6. ^ а б Хопкинс, Катхарине; Моwрy, Јеанне; Хоугхтон, Доналд (2013-11-08). „Цонгенитал Олигомеганепхрониа: Цомпутед Томограпхy Аппеаранце”. Цлиницс анд Працтице. 3 (2): е31. ИССН 2039-7283. ПМЦ 3981271 Слободан приступ. ПМИД 24765519. дои:10.4081/цп.2013.е31. 
  7. ^ ВанДеВоорде, Рене Г.; Wонг, Цраиг С.; Wарадy, Брадлеy А. (2015), „Манагемент оф Цхрониц Киднеy Дисеасе ин Цхилдрен”, Педиатриц Непхрологy, Спрингер Берлин Хеиделберг, стр. 1—68, ИСБН 978-3-642-27843-3, дои:10.1007/978-3-642-27843-3_59-1, Приступљено 2023-10-05 
  8. ^ Матсубара, Коусаку; Сузуки, Кеи; Wеи Лин, Yинг; Yамамото, Тосхиyуки; Охта, Схигеру (1991). „Фамилиал Јувениле Непхронопхтхисис ин Тwо Сиблингс — Хистологицал Финдингс ат ан Еарлy Стаге —”. Педиатрицс Интернатионал. 33 (4): 482—487. ИССН 1328-8067. ПМИД 1792907. С2ЦИД 11070170. дои:10.1111/ј.1442-200x.1991.тб02575.x. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

  • National Kidney & Urologic Diseases Information Clearinghouse: Polycystic Kidney Disease (језик: енглески)
  • U.S. National Library of Medicine National Institutes of Health: „Генес анд Дисеасе”. Натионал Центер фор Биотецхнологy Информатион (УС). 1998.  (језик: енглески)
Класификација
Спољашњи ресурси
Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Nefronoftiza&oldid=27448175”