Неостоицизам
Неостоицизам је филозофски правац који покушава да споји стоицизам са хришћанством. Неостоицизам је основао белгијски хуманиста Јустус Липсијус 1584. године, својим делом Де цонстантиа.
Неостоицизам се развијао као покушај да се индивидуално-етички савлада искуство опасности контингенције у 16. веку. Борба против афеката није, као у класичном стоицизму, укључена у органску телеологију, него представља моменат самоутемељења индивидуалности: афекти замућују рационални увид, неопходан за самоодржање у свету у коме нема логоса, и у коме се старостоички идеал апатије може бранити само у веома борбеном ставу.[1]
Неостоицизам је практички филозофски правац који тврди да је кључ доброг живота не предавати се страстима и подложити се Богу. Четири главне страсти према неостоицизму су похлепа, радост, страх и туга. Иако човек има слободну вољу, све што се догађа је под божјом контролом и на крају је за добро. Човек који се води овим законом постаје слободан јер може да контролише своје прохтеве. Такође добија унутрашњи мир, јер му материјални ужици и патње ништа не значе. Човек постаје и срећан у души, јер је близак с Богом.
Неостоицизам је утицао на писце 17. и 18. века као што су Шарл де Монтескје, Франсис Бејкон и Франсиско де Кеведо.[2]
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Г. Абел, Стоизисмус унд фрüхе Неузеит. Зур Ентстехунгсгесцхицхте модернен Денкенс им Фелде вон Етхик унд Политик, Берлин/Неw Yорк, 1978, пп. 25. и даље.
- ^ Јустус Липсиус (Станфорд Енцyцлопедиа оф Пхилосопхy)