Оказакијев фрагмент

Оказакијеви фрагменти су кратки, новосинтетисани ДНК фрагменти који су формирани на заостајућем ланцу темплета током репликације ДНК. Они су комплементарни са заостајућим ланцем темплета, са којим формирају кратке дволанчане ДНК секције. Оказакијеви фрагменти су између 1 000 до 2 000 нуклеотида дуги код бактерије Escherichia coli, и између 100 до 200 нуклеотида дуги код еукариота. Они су раздвојени са ~10-нуклеотида дугим РНК примерима и остају нелигирани док се РНК прајмери не уклоне. Након тога ензим лигаза повезује Оказакијеве фрагменте у један континуирани ново синтетисани комплементарни ланац.

На водећем ланцу ДНК репликација тече континуирано дуж ДНК молекула док се почетна дволанчана ДНК одвија. На заостајућем ланцу ДНК се формира у сегментима, који се касније спајају ДНК лигазом. ДНК полимераза може да синтетише нову ДНК идући само у једном смеру дуж ДНК темплета. На водећем ланцу овај процес је непрекидан, док је на заостајућем испрекидан.^[1]

Њих су оригинално открили 1966. Кивако Сакабе и Реији Оказаки док су изучавали репликацију ДНК бактерије Ешерихија коли.^[2] Даља истраживања су спроведена у контексту изучавања репликације ДНК бактериофага код Ешерихије коли.^[3]^[4]

Референце

^ Голдстеин Еллиотт, Леwин Бењамин, Јоцелyн Е. Кребс; Степхен Т. Килпатрицк (2011). Леwин'с генес X. Бостон: Јонес анд Бартлетт. стр. 329. ИСБН 978-0-7637-7992-4.
^ Сакабе К, Оказаки Р (1966). „А униqуе пропертy оф тхе реплицатинг регион оф цхромосомал ДНА”. Биоцхимица ет Биопхyсица Ацта. 129 (3): 651—54. ПМИД 5337977.
^ Оказаки Р, Оказаки Т, Сакабе К, Сугимото К (1967). „Мецханисм оф ДНА реплицатион поссибле дисцонтинуитy оф ДНА цхаин гроwтх”. Јапанесе Јоурнал оф Медицал Сциенце & Биологy. 20 (3): 255—60. ПМИД 4861623.
^ Огаwа Т, Оказаки Т (1980). „Дисцонтинуоус ДНА реплицатион”. Аннуал Ревиеw оф Биоцхемистрy. 49: 421—57. ПМИД 6250445. дои:10.1146/аннурев.би.49.070180.002225.

Литература

Голдстеин Еллиотт, Леwин Бењамин, Јоцелyн Е. Кребс; Степхен Т. Килпатрицк (2011). Леwин'с генес X. Бостон: Јонес анд Бартлетт. стр. 329. ИСБН 978-0-7637-7992-4.

Inman RB, Schnos M, Structure of branch points in replicating DNA: Presence of single-stranded connections in lambda DNA branch points. J. Mol Biol. 56: 319—625. 1971. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ), .
Thommes P, Hubscher U. Eukaryotic DNA replication (1990). „Enzymes and proteins acting at the fork”. Eur. J. Biochem. 194 (3): 699—712. , .

Спољашње везе

Оказаки+фрагментс на US National Library of Medicine Medical Subject Headings (MeSH)
Синтеза ДНК

[isbn0-7637-7992-X-1] Голдстеин Еллиотт, Леwин Бењамин, Јоцелyн Е. Кребс; Степхен Т. Килпатрицк (2011). Леwин'с генес X. Бостон: Јонес анд Бартлетт. стр. 329. ИСБН 978-0-7637-7992-4.

[pmid5337977-2] Сакабе К, Оказаки Р (1966). „А униqуе пропертy оф тхе реплицатинг регион оф цхромосомал ДНА”. Биоцхимица ет Биопхyсица Ацта. 129 (3): 651—54. ПМИД 5337977.

[pmid4861623-3] Оказаки Р, Оказаки Т, Сакабе К, Сугимото К (1967). „Мецханисм оф ДНА реплицатион поссибле дисцонтинуитy оф ДНА цхаин гроwтх”. Јапанесе Јоурнал оф Медицал Сциенце & Биологy. 20 (3): 255—60. ПМИД 4861623.

[pmid6250445-4] Огаwа Т, Оказаки Т (1980). „Дисцонтинуоус ДНА реплицатион”. Аннуал Ревиеw оф Биоцхемистрy. 49: 421—57. ПМИД 6250445. дои:10.1146/аннурев.би.49.070180.002225.

[1]

[2]

[3]

[4]