Пикарски роман

Лазарилло-Алцала де Хенарес-Салцедо

Пикарски роман је оригинална подврста романа који је никао у Шпанији (касније су га и друге књижевности преузеле). Настао је на прелазу из ренесансе у барок као пародија на идеалистичка приповедања ренесансе. Први пикарски роман се појављује 1544. године у Бургосу под називом Vida de Lazarillo de Tormes y de sus fortunas y adversidades. Постоје претпоставке да је прво издање настало раније, 1553. године, али да није сачуван ниједан примерак. Међутим, дело које је успоставило коначни модел и одлике пикарског романа било је La Vida del pícaro Guzmán de Alfarache из 1599. године, чији је аутор Матео Алеман.

Развој пикарског романа

Пикарски роман се мењао и еволуирао кроз различите етапе :

• Од 1599. до 1605. пикарски роман је био на врхунцу славе, са својим најбољим представницима: El Lazarillo de Tormes и Guzmán de Alfarache. Крајем овог периода већ почиње да се наслућује почетак декаденције.
• У периоду од 1605. до 1620. траје етапа декаденције и више се не користе карактеристичне одлике жанра. У већини случајева роман више није аутобиографског карактера, већ се пише у трећем лицу једине.
• Распон од 1620. до 1626. представља период препорода пикарског романа. Враћају се стара, установљена правила и структура приповедања и појављују се битна дела: Segunda parte de la vida del Lazarillo de Tormes, Lazarillo de Manzanares, Varia fortuna del soldado Píndaro и друга.
• Године од 1626. до 1646. обухватају последњу етапу, у којој се могу издвојити два дела: Estebanillo González и La garduña de Sevilla.

Одлике пикарског романа

Илустрација Лазариља де Тормеса

Упркос томе што је свако дело индивидуално, сви пикарски романи деле одређен број заједничких одлика које се могу свести на следеће:

1. Главни лик је пикар, који припада нижим слојевима. Он је антипод витешком роману, у коме је све стилизовано и идеално, док је овде приказан свет у свом најсуровијем облику. Пикар кроз живот иде користећи се лукавством, преварама, крађом и довитљивошћу. Живи на граници моралног кодекса својственог вишим друштвеним класама свог времена. Слобода је највреднија ствар коју поседује. Његова судбина је предодређена пореклом и он је принуђен да живи тим начином живота, што наводи читаоца да се саосећа са пикаром и на неки начин оправдава његове поступке.
2. Дело је аутобиографског карактера, приповедано најчешће у првом лицу, у којем се представљају згоде и незгоде неког обешењака без чврстих моралних назора. Доживљаји се излажу по епизодама које су међусобно повезане. Аутори су тиме хтели јос више да подвуку друштвену безначајност пикара и зато ови романи изгледају као да су аутобиографски, односно да између пикара и читаоца не постоји никакав посредник („лажна аутобиографија“). Аутобиографска форма се, такође, користи да би аутор, пројектујући своја мишљења и ставове, кроз измишљеног лика имао већу слободу израза. За разлику од пикарског, у витешким романима је писац тај који говори о главном лику.
3. Пикарски роман истиче детерминизам (предодређеност) свог антихероја. Колико год да пикаро својим лоповлуцима и лукавошћу покушава да поправи свој материјални и друштвени положај, он никада у томе не успева и остаје и даље на маргини. Зато је структура пикарског романа увек неодређена. Авантуре и догађаји могу се описивати у недоглед, јер не постоји никаква могућност за преокретом набоље, који би променио причу.
4. Морална и песимистична идеологија - сама прича садржи на почетку и на крају елементе моралне придике, наравоученија, примере лоших поступака који, на крају, бивају кажњени.
5. Повезаност епизода се постиже тако што главни јунак служи неколицини господара, чиме се даје занимљиви пресек шпанског друштва. Пикаро, служећи њима, у стању је да види лицемерје својих господара који немају моралне вредности и нису пример онога што би требало да представљају. При томе се увек јавља и елемент друштвене критике кроз сатиричну ноту.
6. Сатирична нота - критикују се сви друштвени слојеви. Аутори пикарског романа, у суштини, не намеравају да прикажу само суров и стваран свет какав јесте, већ иду даље и деформишу ту стварност, потенцирају најлошије особине представника најгорих друштвених класа, посебно критикујући свештенички сталеж и цркву. Зато су ти романи не само реалистични већ и сатирични, више карикатура него портрет. Циљ је истаћи оно ружно, зло и покварено у човеку, да би се, кроз роман, читаоцима дала морална порука.
7. Реализам, па чак и натурализам, користи се у описивању најсуровијих аспеката реалности која никад није представљена као нешто ка чему треба тежити, него напротив - исмевати и неодобравати.

Одлике главног лика – пикара

Лазарилло де Тормес

Речник Шпанске краљевске академије дефинише термин пíкаро на следећи начин – прост, сиромашан, лукав, препреден, преварант, без части и срама. Пикаро потиче из најнижих друштвених слојева, без одређеног занимања, слуга многих господара, бескрупулозан, лукав, више воли да ленчари и лута, да проси, крадуцка, вара, лаже и да живи на ивици закона него да се бави поштеним послом. Његов циљ је да вара људе како би извукао неку корист за себе. Он је индивудуалац, увек сам ради и нема пријатеље. Ми можемо да преводимо термин пíцаро као мангуп, преварант, лопужа, пробисвет, обешењак и слично. Сам главни јунак, пикаро, постаће прототип у шпанској књижевности. Он је друштвени паразит, скитница, особа која увек гледа да дође до користи на најлакши начин, која избегава рад, обавезе и одговорности. Међутим, не може се сматрати преступником. Пикаро не воли закон и представнике закона, али им се не супротставља. Добро познаје живот и то га чини реалистом, скептиком и циником. За антихероја би се могло рећи да је особа која је за кратко време имала прилике да сагледа пропадање бројних идеала. Схвативши то, труди се да преживи уз минималан рад.

Живот Лазарчића са Тормеса

Прва позната издања Живота Лазарчића са Тормеса и његових згода и незгода (шп. Vida del Lazarillo de Tormes y de sus fortunas y adversidades појављују се 1554. године. Штампана су у Бургосу, Алкали и Антверпену. Претпоставља се да постоје и ранија издања од оног из Атверпена, из 1553. године, али до сада није пронађен ниједан примерак. Аутор овог дела је непознат. Приписивано је Хосеу де Сигуенси (шп. Jose de Siguenza), Дијегу Уртаду де Мендоси (шп. Diego Hurtado de Mendoza) и Себастијану Ороску (шп. Sebastian Orozco). Међутим, ниједна од ових тврдњи није доказана, тако да се Лазарчич и даље сматра делом анонимног аутора. У прошлости је књига забрањивана због оштре сатире на рачун свештенства и налазила се на индексу забрањених књига 1559. године. Пошто је њена популарснот била велика, Филип II је наредио да се штампа у пречишћеној верзији у Мадриду 1573. године.

Писана у првом лицу, представља аутобиографију Лазарчића, малог дечака којег је мајка оставила једном слепцу да му служи као водич. Роман је састављен од епизода које чине Лазарчићева службовања код разних господара: слепца, свештеника, продавца лажних була, капелана, чувара јавног реда... На крају Лазарчић постаје телал у Толеду, жени се архипрезвитеровом служавком, а тај брак служи, заправо, за прикривања свештеникове везе са том служавком.

Свака епизода је заокружена као целина. Прича се развија линеарно, али су епизоде различите по својој дужини. Службовање код разних господара отвара могућност да се изложи преглед друштвених типова ниже и средње класе, те да се искаже оштра сатира на друштвену и економску ситуацију Шпаније тог доба. Из епизоде у епизоду пратимо моралну деградацију једног наивног дечака доброћудне нарави, који расте и претвара се у лукавог преваранта.

Оштрица сатире никада није уперена против самог Лазарчића, иако је његово морално срозавање очигледно. Ситуације у којима се он налази увек се разрешавају на начин који дозвољава читаоцу да према њему гаји извесне симпатије, чак иако се његова дела не би могла одобравати са моралног становишта. Упркос чињеници да је приморан да вара своје господаре да би могао да преживи, увек се нађе понеки елемент комичног који је ту убачен да би засмејао читаоца и ублажио моралну осуду. На самом крају романа, када Лазарчић ступа у брак са служавком која и даље живи са свештеником, дакле у завршној фази моралне деградације главног јунака, може се уочити извесно осећање сажаљења, премда извесна симпатија према несташлуцима главног јунака превладава као константа дуж читавог романа.

Радња романа

Ел Лазарилло де Тормес де Гоyа

Радња романа одвија се у Саламанки и Толеду средином 16. века. Ради се о аутобиографском делу у коме Лазарчић са Тормеса прича о свом животу кроз седам епизода (шп. tratados), укључујући и Пролог на самом почетку дела.

Пролог

Главна карактеристика овог дела романа јесте његова двосмисленост. Она се огледа у неколико ставки, најпре у томе што Лазарчић жели да за његову причу чују многи, али је она ипак намењена само једној особи, извесном „Вашем Превасходству“ (шп. Vuestra Merced). Потом, иако је тражено да пише само о одређеној „ствари“, он ипак одлучује да опише читав ток свог дотадашњег живота. Треба приметити и да, иако је Лазарчић необразован дечак, прави алузије на неколико класичних аутора и користи бројна реторичка средства. Такође, иако је веома сиромашан, одбија новчану награду – уместо тога, чезне за славом. На самом крају Пролога, наговештава да је као тешки физички радник постигао много више од оних који су, захваљујући великодушности Фортуне, „наследили племенита имања“, што је био веома смео коментар за оно време кад је роман настао.

Прва – четврта епизода

У првој епизоди Лазарчић даје опис свог рођења у селу надомак Саламанке, од оца воденичара који гине у рату још за време његовог детињства. Лазарчићева мајка се сели у Саламанку и ступа у везу са црнцем коњушарем, који постаје Лазарчићев очух. Након сто му очух бива оптужен за крађу, мајка га шаље слепом просјаку да га учини својим шегртом. Лазарчићев живот са слепим просјаком испуњен је насиљем и борбом за опстанак, која се завршава тако што Лазарчић успева да надмудри свог господара.

У другој епизоди упознаје похлепног свештеника с којим, такође, води борбу - највише око хране, која се завршава отпуштањем Лазарчића из службе.

У трећој епизоди Лазарчић стиже у Толедо, где га запошљава један племић. Задивљен његовим изгледом и одећом, нада се да ће започети стабилнији живот, али опет доживљава разочарање - племић живи у сиромаштву, једино са оним сто има на себи. Навикнут на тешке животне услове, Лазарчић успева да преживи, налазећи храну на улици, а чак креће и да храни свог господара. Ова епизода се умногоме разликује од претходне две по томе што нема борбе између господара и слуге. Разлог лежи у томе што племић није окрутан, за разлику од слепог просјака и свештеника. Иако је сиромашан, он одбија то да призна и привидно живи у благостању. То чини све док околности не угрозе његов илузорни свет. Тада бежи, што уводи још једну разлику у односу на претходне две епизоде - уместо да слуга напусти господара, господар напушта слугу и бежи из града.

Споменик Лазарчићу са Тормеса у Саламанки

Четврта епизода је веома кратка и у њој се Лазарчић запошљава код свог четвртог господара - калуђера, којег описује као ‚‚непријатеља" манастирског живота и љубитеља световних активности. Он проводи толико времена посећујући људе да има више похабаних ципела него остатак његове пастве заједно. Лазарчић од њега добија своје прве ципеле, али га убрзо напушта из разлога који није навео, али и због тога што није могао да иде у корак с њиме.

Пета – седма епизода

У петој епизоди Лазарчићев господар је продавац опроштајница грехова, чијом куповином би се купац осигурао да ће му душа провести мање времена у чистилишту. Продавац је описан као највештији и најбескрупулознији продавац опроштајница којег је Лазарчић икада срео. Након свађе са локалним полицајцем успева да обмане читав град, па и Лазарчића, и натера их да поверују да су присуствовали божјем чуду, док је, заправо, све време у питању била добро осмишљена превара. Лазарчић остаје у његовој служби 4 месеца.

Шеста епизода је веома кратка, иако у њој Лазарчић мења два господара. Првог, торбара, за којег је мешао боје, спомиње само у једној реченици у којој наводи да му је изазвао бројне патње. Одмах за њим следи капелан, који му први плаћа за његов рад. Након четири године рада за капелана, скупља довољно новца да приушти себи пристојну половну одећу и стари мач, након чега напушта службу.

У седмој епизоди Лазарчић служи чувару јавног реда, али убрзо схвата да је хватање криминалаца превише опасан посао. На крају се запошљава као градски телал и жени се архипрезвитеровом служавком, док, у ствари, служи за прикривање свештеникове везе са том служавком. Тек тада сазнајемо да је то била „ствар“ о којој се говорило у прологу.

Значај романа

Шпанска едиција Лазариља де Тормеса објављена у Паризу 1520. године

Уметничка вредност овог романа не састоји се само из уочавања друштвених прилика у Шпанији тог доба и њиховог извргавања руглу. Анонимни аутор показује изузетну вештину у скицирању ликова. Портрети представника одређених друштвених слојева конкретни су, пуни живота, што чини друштвену критику јос оштријом. Поред тенденције да се одређене личности прикажу као типови или карикатуре, свака од њих поседује и ону ноту индивидуалног, специфичног што је чини оригиналном креацијом.

Лазарчић представља другу страну медаље велике Шпанске империје. У њему нема идеализације као у пасторалном роману или фантастике као у витешким. Сваки приказ друштвене средине, свака ситуација - веродостојни су. Хумор, који се јавља као значајан елемент у овом роману, само потенцира реализам слике. На крају је и тај хумор употребљен у функцији коначног циља аутора. Та реалистична слика Шпаније тог доба не би била потресна у тој мери да представљање скитница, просјака, поносног идалга који се стиди да проси али и да ради, неморалног свештеника и других, није дато тако ефектно, животно, једноставним цртама, рационалним и ефикасним језиком, без сувишних описа.

Ово је значајно дело као документ о животу Шпаније, али, исто тако, значајно је и за развој прозног књижевног израза на шпанском језику. У том аутобиографском приповедању нема места за фантастику, за мит и легенде. Нема места за витезове или идеализоване јунаке. Галерија ликова која се оцртава кроз епизоде Лазарчићевог живота нема представника виших друштвених слојева. Живот је представљен кроз враћање у прошлост и структура романа је заокружена у тренутку када приповедање долази у садашње време. Сама прича слузи да објасни и оправда Лазарчићеву тренутну ситуацију. Први пут у шпанској књижевности тренутно стање главног јунака посматра се као последица његовог порекла.

Пикаро, као прототип особе коју је друштво обацило, која мора да вара и да се сналази у животу да би преживела, могао је да се јави само у тој друштвеној средини која се описује. Његова ситуација је логичан исход порекла, образовања и животних искустава. Развој главног јунака посматрамо у роману од детињства до зрелости. Ниједно раније остварење из шпанске књижевности није дало радњу кроз еволуцију ликова као сто то чини ово. У том смислу су веома значајни горе наведени елементи ретроспективе и детерминизма као иновација у развоју уопште.

Литература

• Павловић-Самуровић Љ., Солдатић D., Шпанска књижевност 1, Нолит, Београд, 1985.
• Áнгел Валбуена Прат, "Хисториа де ла Литература Еспаñола", 1937-1968
• Дицционарио де ла РАЕ
• Алборг, Јуан Луíс, Хисториа де ла Литература Еспаñола, томо I
• Анонимни аутор, Лазарчић са Тормеса

Спољашње везе

• The picaresque Novel, Приступљено 3. 11. 2013.
• Picaresque novel, Приступљено 4. 11. 2013.
• El género picaresco, Приступљено 4. 11. 2013.
• La vida de Lazarillo de Tormes y de sus fortunas y adversidades, Приступљено 5. 11. 2013.
• La vida de Lazarillo de Tormes y de sus fortunas y adversidades - Anónimo, Приступљено 5. 11. 2013.
• Lazarillo de Tormes, Pristupljeno 5. 11. 2013.