Плеурант

Pleurant (фр. pleurant, од pleurer, плакати) је скулпторална представа члана погребне поворке, који, у широкој кукуљици сличној монашкој, чија му капуљача готово у потпуности покрива лице, погнуте главе, одаје почаст покојнику. Овакве фигуре се срећу на монументалним надгробним споменицима позног средњег века.

Надгробни споменици XII–XIV века[уреди | уреди извор]

Представе лица која жале за покојником, или просјака, изведене у плитком рељефу, појављују се већ крајем XII века на надгробним споменицима који приказују погребни цермонијал (споменик Бруна, свештеника катедрале у Хилдесхајму, +1194). Током XIII и XIV века, ове фигуре ће постепено добијати на волумену (надгробни споменик Луја IX Светог, +1270, у базилици у Сен-Денију; уништен током Хугенотских ратова), да би крајем XIV века прерасле у низ потпуно самосталних статуета уметнутих у аркадама уоквирене нише саркофага на ком лежи представа покојника.^[1]

Надгробни споменици XV–XVI века[уреди | уреди извор]

Надгробни споменик Филипа Смелог[уреди | уреди извор]

Прекретницу у развоју овог мотива представља надгробни споменик бургундског војводе Филипа Смелог (владао 1363-1404) у картузијанском манастиру у Шанмолу (Champmol) код Дижона, који је осмислио и започео Клаус Слутер (1381—1410), а, после извесних застоја у радовима, тек 1410. године завршио његов нећак Клаус де Верве. Погребну поворку овде чини четрдест фигура (високих 41 cm), војводиних рођака и представника племства, смештених под аркадни фриз саркофага. Приступајући свакој фигури као засебној целини, водећи, истовремено, рачуна о равнотежи читавог ансамбла, Слутер је, готово натуралистички, ставом, гестом и изразом лица успео да прикаже различите степене жалости.^[2],^[3] Реконструисани споменик се данас налази у Музеју лепих уметности у Дижону.

Поруџбине Филипа Доброг[уреди | уреди извор]

Током XV и XVI века фигуре „плакача“ сличне Слутеровим постају обавезни елемент читавог низа надгробних споменика племића и црквених великодостојника. Споменик Филипа Смелог представљао је узор ког се касније држао Филип Добри (бургундски војвода 1419-1467) када је наручивао надгробни споменик за своју прву жену, подигнут у цркви Сен-Бавон де Ган (Saint-Bavon de Gand, 1436-1442; дело Жила де Башера (Gilles de Bachere)), за своју сестру, Ану Бургундску, војвоткињу од Бедфорда (у цркви целестинаца у Паризу; наручен 1440, дело Гијома Велитона (Guillaume Veluton)), за свог оца, Јована Неустрашивог (бургундски војвода 1404-1419), подигнут у картузијанском манастиру у Дижону (1443—1470, дело Хуана де ла Уерта, Juan de la Huerta, и Моатиријеа, Moiturier).^[2]

Надгробни споменик Филипа Поа[уреди | уреди извор]

Логични развој Слутерове концепције и квалитативно ново решење, које није имало значајнијег одјека, запажа се на надгробном споменику бургундског сенешала Филипа Поа (Philippe Pot), насталом око 1480. године (сада у Лувру).^[2] Овде осам племића означених хералдичким обележјима кућа из којих потичу, представљених у природној величини, на раменима носи камену плочу на којој лежи представа покојника.

Галерија[уреди | уреди извор]

Споменик Бруна, свештеника катедрале у Хилдесхајму, после 1194.
Надгробни споменик бургундског војводе Филипа Смелог(1381-1410)
Надгробни споменик Филипа Смелог
Надгробни споменик Филипа Смелог
Надгробни споменик Филипа Смелог
Надгробни споменик Ане Бургундске, војвоткиње од Бедфорда, после 1440.
Надгробни споменик бургундског војводе Јована Неустрашивог (1443-1470)
Надгробни споменик Јована Неустрашивог
Надгробни споменик Јована Неустрашивог
Надгробни споменик Филипа Поа, око 1480.
Надгробни споменик Филипа Поа
Надгробни споменик Филипа Поа

Референце[уреди | уреди извор]

^ Panofsky, Erwin (1964). Tomb sculpture: Its changing aspects from ancient Egypt to Beruini. Thames & Hudson. стр. 60—62.
^ ^а ^б ^в Mâle, Emile (1908). L'art religieux de la fin du moyen âge en France; étude sur l'iconographie du moyen âge et sur ses sources d'inspiration;. Paris, Librairie A. Colin. стр. 450—455. Приступљено 2015-11-22.
^ Kleinclausz, Arthur Jean (1905). Claus Sluter et la sculpture bourguignonne au XVe siècle. Paris : Librairie de l'Art Ancien et Moderne. стр. 81—103. Приступљено 2015-11-22.

Литература[уреди | уреди извор]

Andrieu, Ernest (1914). Les pleurants aux tombeaux des ducs de Bourgogne: essai de reconstitution de l'ancien cortège, 175 croquis de l'auteur. Éditions de la Revue de Bourgogne.
Andrieu (1935). „La personnalité des pleurants du tombeau de Philippe le Hardi: quelques identifications”. Revue belge d'archéologie et d'histoire de l'art / publ. par l'Académie Royale d'Archéologie de Belgique.: 221—23. ISSN 0035-077X.
Roggen, Domien Engelbert (1936). Les pleurants de Klaas Sluter à Dijon. De Sikkel.
Quarré, Pierre (1971). Les Pleurants des tombeaux des ducs de Bourgogne. Musée de Dijon, Hôtel des Ducs de Bourgogne.
Isabella's pleurants: tien beelden van een Bourgondisch praalgraf. Nieuw Amsterdam Uitgevers. 2007. ISBN 978-90-8689-005-7.
Jugie, Sophie (2012). Pleurants: die Klagefiguren an den Gradmälern der burgundischen Herzöge ; [anlässlich der Ausstellung "Klage um einen Verstorbenen Prinzen. Die Pleurants vom Grabmahl des Herzogs Jean sans Peur in Dijon" im Bode-Museum, Skulpturensammlung und Museum für Byzantinische Kunst, Staatliche Museen zu Berlin, 13. September 2012 bis 2. Februar 2013 ; Ausstellungshistorie "The Mourners" The Metropolitan Museum of Art, 1. März - 23. Mai 2010. .. Musée de Cluny, Musée National du Moyen Âge, Paris, 27. Februar - 27. Mai 2013]. König. ISBN 978-3-86335-167-0.