Pleurant
Pleurant (fr. pleurant, od pleurer, plakati) je skulptoralna predstava člana pogrebne povorke, koji, u širokoj kukuljici sličnoj monaškoj, čija mu kapuljača gotovo u potpunosti pokriva lice, pognute glave, odaje počast pokojniku. Ovakve figure se sreću na monumentalnim nadgrobnim spomenicima poznog srednjeg veka.
Nadgrobni spomenici XII–XIV veka[uredi | uredi izvor]
Predstave lica koja žale za pokojnikom, ili prosjaka, izvedene u plitkom reljefu, pojavljuju se već krajem XII veka na nadgrobnim spomenicima koji prikazuju pogrebni cermonijal (spomenik Bruna, sveštenika katedrale u Hildeshajmu, +1194). Tokom XIII i XIV veka, ove figure će postepeno dobijati na volumenu (nadgrobni spomenik Luja IX Svetog, +1270, u bazilici u Sen-Deniju; uništen tokom Hugenotskih ratova), da bi krajem XIV veka prerasle u niz potpuno samostalnih statueta umetnutih u arkadama uokvirene niše sarkofaga na kom leži predstava pokojnika.[1]
Nadgrobni spomenici XV–XVI veka[uredi | uredi izvor]
Nadgrobni spomenik Filipa Smelog[uredi | uredi izvor]
Prekretnicu u razvoju ovog motiva predstavlja nadgrobni spomenik burgundskog vojvode Filipa Smelog (vladao 1363-1404) u kartuzijanskom manastiru u Šanmolu (Champmol) kod Dižona, koji je osmislio i započeo Klaus Sluter (1381—1410), a, posle izvesnih zastoja u radovima, tek 1410. godine završio njegov nećak Klaus de Verve. Pogrebnu povorku ovde čini četrdest figura (visokih 41 cm), vojvodinih rođaka i predstavnika plemstva, smeštenih pod arkadni friz sarkofaga. Pristupajući svakoj figuri kao zasebnoj celini, vodeći, istovremeno, računa o ravnoteži čitavog ansambla, Sluter je, gotovo naturalistički, stavom, gestom i izrazom lica uspeo da prikaže različite stepene žalosti.[2],[3] Rekonstruisani spomenik se danas nalazi u Muzeju lepih umetnosti u Dižonu.
Porudžbine Filipa Dobrog[uredi | uredi izvor]
Tokom XV i XVI veka figure „plakača“ slične Sluterovim postaju obavezni element čitavog niza nadgrobnih spomenika plemića i crkvenih velikodostojnika. Spomenik Filipa Smelog predstavljao je uzor kog se kasnije držao Filip Dobri (burgundski vojvoda 1419-1467) kada je naručivao nadgrobni spomenik za svoju prvu ženu, podignut u crkvi Sen-Bavon de Gan (Saint-Bavon de Gand, 1436-1442; delo Žila de Bašera (Gilles de Bachere)), za svoju sestru, Anu Burgundsku, vojvotkinju od Bedforda (u crkvi celestinaca u Parizu; naručen 1440, delo Gijoma Velitona (Guillaume Veluton)), za svog oca, Jovana Neustrašivog (burgundski vojvoda 1404-1419), podignut u kartuzijanskom manastiru u Dižonu (1443—1470, delo Huana de la Uerta, Juan de la Huerta, i Moatirijea, Moiturier).[2]
Nadgrobni spomenik Filipa Poa[uredi | uredi izvor]
Logični razvoj Sluterove koncepcije i kvalitativno novo rešenje, koje nije imalo značajnijeg odjeka, zapaža se na nadgrobnom spomeniku burgundskog senešala Filipa Poa (Philippe Pot), nastalom oko 1480. godine (sada u Luvru).[2] Ovde osam plemića označenih heraldičkim obeležjima kuća iz kojih potiču, predstavljenih u prirodnoj veličini, na ramenima nosi kamenu ploču na kojoj leži predstava pokojnika.
Galerija[uredi | uredi izvor]
-
Spomenik Bruna, sveštenika katedrale u Hildeshajmu, posle 1194. -
Nadgrobni spomenik burgundskog vojvode Filipa Smelog(1381-1410) -
Nadgrobni spomenik Filipa Smelog -
Nadgrobni spomenik Filipa Smelog -
Nadgrobni spomenik Filipa Smelog -
Nadgrobni spomenik Ane Burgundske, vojvotkinje od Bedforda, posle 1440. -
Nadgrobni spomenik burgundskog vojvode Jovana Neustrašivog (1443-1470) -
Nadgrobni spomenik Jovana Neustrašivog -
Nadgrobni spomenik Jovana Neustrašivog -
Nadgrobni spomenik Filipa Poa, oko 1480. -
Nadgrobni spomenik Filipa Poa -
Nadgrobni spomenik Filipa Poa
..jpg)
._03.jpg)
.jpg)
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Panofsky, Erwin (1964). Tomb sculpture: Its changing aspects from ancient Egypt to Beruini. Thames & Hudson. str. 60—62.
- ^ a b v Mâle, Emile (1908). L'art religieux de la fin du moyen âge en France; étude sur l'iconographie du moyen âge et sur ses sources d'inspiration;. Paris, Librairie A. Colin. str. 450—455. Pristupljeno 2015-11-22.
- ^ Kleinclausz, Arthur Jean (1905). Claus Sluter et la sculpture bourguignonne au XVe siècle. Paris : Librairie de l'Art Ancien et Moderne. str. 81—103. Pristupljeno 2015-11-22.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Andrieu, Ernest (1914). Les pleurants aux tombeaux des ducs de Bourgogne: essai de reconstitution de l'ancien cortège, 175 croquis de l'auteur. Éditions de la Revue de Bourgogne.
- Andrieu (1935). „La personnalité des pleurants du tombeau de Philippe le Hardi: quelques identifications”. Revue belge d'archéologie et d'histoire de l'art / publ. par l'Académie Royale d'Archéologie de Belgique.: 221—23. ISSN 0035-077X.
- Roggen, Domien Engelbert (1936). Les pleurants de Klaas Sluter à Dijon. De Sikkel.
- Quarré, Pierre (1971). Les Pleurants des tombeaux des ducs de Bourgogne. Musée de Dijon, Hôtel des Ducs de Bourgogne.
- Isabella's pleurants: tien beelden van een Bourgondisch praalgraf. Nieuw Amsterdam Uitgevers. 2007. ISBN 978-90-8689-005-7.
- Jugie, Sophie (2012). Pleurants: die Klagefiguren an den Gradmälern der burgundischen Herzöge ; [anlässlich der Ausstellung "Klage um einen Verstorbenen Prinzen. Die Pleurants vom Grabmahl des Herzogs Jean sans Peur in Dijon" im Bode-Museum, Skulpturensammlung und Museum für Byzantinische Kunst, Staatliche Museen zu Berlin, 13. September 2012 bis 2. Februar 2013 ; Ausstellungshistorie "The Mourners" The Metropolitan Museum of Art, 1. März - 23. Mai 2010. .. Musée de Cluny, Musée National du Moyen Âge, Paris, 27. Februar - 27. Mai 2013]. König. ISBN 978-3-86335-167-0.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- Delalande et les Pleurants des tombeaux des Ducs de Bourgogne. 2014-02-10. Korisna informacija se nalazi na: 413 seconds. Pristupljeno 2015-11-22.
- Tombeau de Philippe Pot (1428 - 1493), grand sénéchal de Bourgogne